Vek Jugoslavije

Uz osnovne podatke o najnovijem izdanju dobro poznate knjige treba dodati da je ovo prvo integralno izdanje na srpskom jeziku. Ako biste pročitali knjigu, bilo bi vam jasno zašto je ona uvek skraćivana, ali ostaje nejasno zašto su to dopuštali nosioci autorskih prava, ako su bili pitani. Drugi važan podatak o ovom izdanju jeste to da je urađeno savesno, opremljeno umesnim fusnotama i korisnom beleškom o autorki, da je novi prevod, koliko vidimo, sasvim verodostojan (Ana Selić) i da je izdavač (Mono & Manana), puno investirao u lepotu knjige, za šta će mu platiti bog koji ga je obdario detinjim ukusom. A oni koji bi knjigu kupili na neviđeno, preko interneta, treba da znaju da je teška oko dva kila, a korice jako tvrde, te treba obraćati pažnju na sitnu decu, mačke ili šta god vam se mota oko nogu dok čitate.

Kao što znate, u pitanju je putopis nastao u predvečerje Drugog svetskog rata, objavljen prvi put 1941. u Njujorku, pa zatim u Londonu. Danas bi se reklo: loš tajming. Putopis o Jugoslaviji morao je da izgleda kao savršeno mrtvorođenče, pogotovu što je autorka knjigu zamislila i izvela kao odu toj zemlji koja se raspadala i njenim narodima koji su upravo prionuli na uzajamno istrebljivanje, tek što je ona ispisala poslednje redove. Oda se pretvorila u rekvijem.

A kad se rat završio, svet i Jugoslavija izgledali su toliko drugačije. Zapadni čitalac lako je mogao pomisliti da je knjiga istorijski prevaziđena, s čim su se rado slagali svi u komunističkoj Jugoslaviji. Rebeka, naime, nije marila komunizam, a njena knjiga morala je izgledati kao brutalni napad na bratstvo i jedinstvo, na razne nacionalne mitove i svetinje svih jugoslovenskih naroda. Ništa ne bi vredelo to što je ova Engleskinja (irsko-škotskog porekla) bila neverovatno oduševljena Jugoslavijom; njena priča suviše se razlikovala od naše zvanične verzije, bilo je mnogo neprijatnih istorijskih podsećanja a Jugoslavija je bila rešena da se obnovi uz pomoć potiskivanja i prećutkivanja.

Činilo se da je sudbina knjige zapečaćena. Od zaborava ju je spaslo to što je bila tako dobro napisana, puna oštrih, dubokih, poučnih, tačnih ili makar samo veoma provokativnih opservacija i analiza ne samo o Jugoslaviji nego pre svega o stanju evropske civilizacije. Nešto od toga danas možda zvuči malo preterano i „politički nekorektno“, naročito strasna netrpeljivost prema Austriji, Habzburzima, Nemcima i gotovo svemu nemačkom, ali Rebeka Vest je svakako smatrala da je na to obavezuje elementarni patriotizam u trenutku kada je Hitler započinjao bombardovanje Engleske.

Ne znam koliko je Rebeka Vest na Zapadu ozbiljno shvatana kao znalac istorije, ali ova knjiga je decenijama bila smatrana za najuticajniji priručnik i izvor znanja o Jugoslaviji, sve dok se početkom devedesetih za nas nisu zainteresovale velike televizije. To je bio trijumf nadmenog neznanja, površnosti, nezainteresovanosti i prezira, to jest svega onog što podrazumeva visoki profesionalizam zapadnih televizija kad odlaze van granica svoje civilizacije.

Rebeka Vest je pisala svoju knjigu s potpuno suprotnom namerom i željom da se obračuna sa zapadnim predrasudama o Balkanu i da preko primera južnih Slovena pokaže čega se sve stidela, gadila i užasavala u Evropi onog doba. Polazeći na put pokušala je da objasni svom mužu da smo mi u Jugoslaviji mnogo bogatiji od ljudi na Zapadu, u svakom smislu osim onom najvidljivijem, materijalnom. S ovim bi se danas u Srbiji oduševljeno složili samo ekstremni rodoljubi koji ni sami nisu sigurni da li u to stvarno veruju ili samo vole da se teše i zavaravaju, onako kao u mitu o caru Lazaru i njegovom izboru carstva nebeskog. Ali, kako sticajem prilika već neko vreme Evropu gledam izbliza, to jest iznutra, moram da priznam da razumem šta je Rebeka imala na umu i da to nije bilo baš tako ekscentrično.

Opisujući nekog mladog oficira na groblju u Sarajevu ophrvanog bolom, ona kaže da je to bio Sloven. „Taj čovek se u potpunosti prepuštao svojoj tuzi, učio je značenje smrti i nije odbijao ni jedan delić tog znanja, jer je znao da je iskustvo krst koji čovek mora uzeti i nositi.“ /…/ „Ne postoji neki drugi način života koji omogućuje čoveku da bolje razume svoju sudbinu i živi daleko od zla.“ /…/ „Nije prijatno biti prinuđen da stalno učiš, biti u obavezi da učiš iako znaš da će te to dovesti u blizak dodir s bolom, a da ćemo, na kraju, svi umreti u neznanju. Da bi se to postiglo treba imati vere u ono što je sasvim skriveno i nepoznato, odbaciti svako sticanje i svaku izvesnost koja omogućava udoban život, da ne bismo bili ometeni na putu na kome nema ni uspeha ni utehe. Zbog toga bi mnogi u Evropi koji ne žude za istinom rado rekli: ‘Hajde da pobijemo te Slovene zbog tog njihovog tvrdoglavog ludila, hajde da ih porobimo, jer će inače sve naše bogatstvo učiniti bezvrednim, i na kraju nas upoznati sa Bogom, što možda uopšte neće biti prijatno’.“

U knjizi ima mnogo sličnih upozorenja Zapadu i nabrajanja slovenskih vrlina, pa i veštog pretvaranja nekih njihovih mana u vrline. Mislim da je Rebeka Vest na nas gledala kao na mladost Evrope, na neku davno izgubljenu nevinost i sreću žrtvovanu napretku civilizacije. Ali, barem što se Srbije tiče, siguran sam da joj ta vrsta komplimenata u ovom trenutku više škodi nego koristi. Ne bi trebalo da se mnogo odajemo uživanjima u sebi i preziranju Evrope, jer takva osećanja u današnjoj Srbiji mogu da budu samo izopačena i lažna ili prosto neoprostivo glupa. Na takvim osećanjima rasli su onaj režim i ona politika koja je dovela do najdubljeg nacionalnog sloma i sad je Srbiji zaista potrebno nešto drugo.

Međutim, ni sad niti ikad nećemo biti dužni da spas tražimo na suprotnoj obali, da s prezirom odbacimo sve što bi se moglo nazvati nacionalnim nasleđem, identitetom, običajima, „navikama srca“, i da se stidimo ili gnušamo svakog mogućeg značenja reči patriotizam. Za samu Rebeku Vest, jedan od osnovnih motiva pisanja ove knjige bila je namera da opravda upravo borbeni patriotizam i želja da se distancira od vlastitog kruga evropskih liberala paralisanih pacifizmom ili defetizmom uoči velike ratne katastrofe. I u tome je bila savršeno u pravu. A što se Srbije tiče, ona mora da se potrudi malo više, da odustane od histeričnih rodoljubivo-izdajničkih konfrontacija i da pronađe razumnu meru patriotizma. Mera je ključna reč. Osećanje mere nam je oduvek nedostajalo, a taj nedostatak u svemu drugom može biti zanimljiv, podsticajan, kreativan, šarmantan, ali u politici je po pravilu tragičan. Verujem da je to najvažnija lekcija koju bismo morali da savladamo.

Sivi soko iz naslova knjige pominje se na početku pesme u kojoj se caru Lazaru nudi izbor između zemaljskog i nebeskog carstva, i Rebeka, dakako, ne prihvata njegov izbor poraza na zemlji, jer je time „spasao svoju dušu, a potom čitavih pet vekova ni jedan čovek na ovoj ravnici, a ni drugde u Evropi, na stotine milja u svim pravcima, nije mogao da zaštiti svoju dušu“. Ali, ona ozbiljno shvata tu dilemu i čini mi se da se suviše udubljuje u moguća značenja tog mita.

Danas, posle iskustva koje Srbija ima sa poslednjim porazima u kojima je neku ulogu igralo i pozivanje upravo na taj kosovski mit o carstvu nebeskom, mislim da on zaslužuje veću pažnju. Ne verujem da je u tradiciji i mitologiji ijednog drugog naroda, barem u ovom delu sveta, sadržana tako užasna, samoubilačka poruka poput tog srpskog slavljenja poraza. Ako je to zaista postalo deo nekakvog kolektivnog, arhetipskog obrasca pomoću kojeg se narod instinktivno orijentiše i opredeljuje u istorijskim krizama, onda su Srbi do sada imali jako mnogo sreće što su uopšte fizički opstali.

A najmorbidnije u svemu je to što svako shvata da je ta Lazareva dilema potpuno lažna i da izbor poraza to jest carstva nebeskog predstavlja samo golo, bedno, naknadno opravdavanje tog poraza, jer takav izbor niko nikada svesno ne pravi. Ni defetizam o kojem govori Rebeka Vest nije izbor poraza, nego samo nedostatak vere u pobedu. Ni ovi islamski ekstremisti, ljudi-bombe, ne žrtvuju živote u ime poraza. Da bi zaslužili nagradu na nebu, oni treba da ubiju nekog od neprijatelja na zemlji. Ako je Lazar odabrao carstvo nebesko, zašto je uopšte morala da mu izgine sva vojska s njim na čelu u pokušaju da pobede na zemlji? I zašto se baš ta vrsta mitologiji sklonih Srba danas toliko ljuti na NATO, kad bi morali biti zahvalni što nam je taj NATO učinio uslugu bombama koje nam otvaraju nebeske dveri? Da, ponekad se moraju prihvatiti i voditi i neke bezizgledne bitke, ali niko neće tome dobrovoljno težiti i pozivati na totalno žrtvovanje.

Čitava ta priča je nelogična, zatim neukusna do odvratnosti, nikoga ne bismo mogli ubediti da stvarno verujemo u tako nešto, i najzad, ne znam ništa morbidnije od toga masovnog ispovedanja lažne vere i to vere u poraz i smrt. To vodi u izopačenost i ludilo, baš onakvo kakvo smo videli na delu tokom devedesetih. Kretalo se u ratove iz najnižih motiva, uz jasno shvatanje da se takvi ratovi ne mogu dobiti, da će odnekud stići neka kazna, a za taj trenutak bilo je spremno mitsko obrazloženje o svesnoj žrtvi i naravno o navodnoj veri u sopstvenu ispravnost i pravednost. S takvim mitom i onima koji ga propovedaju, Srbija je osuđena na život u laži, bez nade da će uspeti da realno sagleda sebe, svoju istoriju i svoju današnju situaciju. Ne mogu da procenim kolika je moć ovog mita, ali on se nalazi u temeljima kolektivnog identiteta i direktno razara i moždane ćelije i moralna čula.

Najzad, knjiga Rebeke Vest ne može a da nas ne navede da bacimo još jedan pogled na bivšu Jugoslaviju, zemlju u kojoj su južni Sloveni proživeli gotovo ceo vek i o kojoj još nisu spremni da misle i sude dovoljno hladno i razložno. Ovu knjigu danas možemo da čitamo gotovo kao bajku o nekom izmišljenom, čarobnom mestu kakvo nikad nije moglo postojati. Rebeka je preskočila samo Sloveniju, a njeno oduševljenje Jugoslavijom očito je raslo smerom kretanja ka istoku, ka Srbiji i Makedoniji. Nema sumnje da je njen vodič, beskrajno zavodljivi i brbljivi Stanislav Vinaver (u knjizi Konstantin) na nju ogromno uticao; opisuje ga kao jednog od najučenijih i najdarovitijih ljudi u Evropi, a on je na Jugoslaviju morao gledati pre svega iz beogradske i srpske perspektive.

Svejedno, malo ko će i u Srbiji danas biti sasvim zadovoljan ovom knjigom. Jugonostalgičari u njoj mogu da pronađu duboke i stare razloge neuspeha i sloma te države i da razočarano priznaju da je mnogo otrovne i ubilačke mržnje bilo prisutno od samog početka, gotovo svuda po toj prekrasnoj zemlji. Kao da su njene nestvarne i tako raznolike lepote morale da budu uravnotežene istom merom političke gluposti i istorijske destrukcije.

S druge strane, svi ti današnji protivnici svake Jugoslavije, naknadno uvereni da je ona bila tamnica ili najveća zabluda njihovih naroda, zvuče suviše histerično, kao da žele da sebi i svima začepe uši da se ne bi čuo neki glas koji bi podsetio da su svi ti narodi upravo u Jugoslaviji imali period najveće sreće i blagostanja. Da, ta zemlja se dvaput raspala i svakako je definitivno mrtva, ali je ona takođe dvaput stvarana i ne vidim zašto bi neko danas imao pravo da tako strogo sudi onim generacijama koje su je stvarale. Zar su oni koji su učestvovali u njenom razaranju možda bili plemenitiji i bolji ljudi? Zar su njihovi razlozi i motivi bili pametniji? Da li su njihove tvorevine zaista dostojne nekog divljenja?

U svakom slučaju, besmisleno je gledati na svoju istoriju na takav način. Ako ste se razveli posle trideset godina braka, biće pametnije a verovatno i bliže istini da priznate da su svakako postojali dobri razlozi i za to što ste s nekim proveli gotovo ceo život, a ne samo za to što ste se konačno rastali. Dokazivati da ste vi bili naivni, dobri i pravedni a drugi sebični i podmukli, ne vodi nikuda. Jugoslavija je uvek nužno bila komplikovan i delikatan kompromis, ali ne takav u kojem je neko bio na stalnom gubitku i osujećen u razvoju. Raspadala se pod pritiskom promenjenih spoljnih i unutrašnjih okolnosti i to je sve.

Rebeka Vest na jednom mestu govori o „poetičnosti jugoslovenske ideje, milosrđu koje je, uprkos velikim greškama i okrutnosti, bilo njena inspiracija“. Pa, od konačnog raspada prošlo je dovoljno vremena. Mogli bismo da počnemo da na taj deo istorije, pa i na njene aktere, gledamo s više milosrđa. Posle svega, bili bismo dužni da pokušamo da prekinemo s tim beskonačnim pisanjem i brisanjem, s poricanjem svega prethodnog i stalnim počinjanjem iz početka. Ili još gore, sa stalnim uzaludnim pokušajima da se vratimo negde u istoriju, u neku tačku od koje je navodno počelo lutanje. Uostalom, zar zaista nekoga treba ubeđivati u to da život treba da se nastavi?