Ime je znak

Boj za Kosovo došao je do odsudne bitke za spomenike kulture. Nepomirljivo suprotstavljene, srpska i albanska strana već su odavno u sukobu oko pripadnosti i porekla kulturne baštine na toj teritoriji, ali je spor dobio novi zamah nakon poslednjeg izveštaja UNESKO-a, Kulturno nasleđe u jugoistočnoj Evropi: Kosovo, nakon što je grupa eksperata ove organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje i kulturu u aprilu prošle godine boravila na Kosovu. Već primetna tendencija da se spomenicima kulture izostavlja prefiks „srpski“ postala je još upadljivija, s obzirom na to da se objekti koji su u posedu Srpske pravoslavne crkve nazivaju „kosovskim“ ili „vizantijskim“ nasleđem, uz upadljivo izbegavanje bilo kakvih nacionalnih odrednica. Očigledno je da se priprema krajolik za buduće rešenje statusa ove pokrajine koja se nalazi pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Žiteljima nezavisnog Kosova sigurno ne bi bilo prijatno kada bi svuda oko sebe nalazili etničke tragove prisustva onih koje doživljavaju kao najveće neprijatelje, budući da je od sticanja autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve na početku trinaestog veka, u ovoj regiji sagrađeno oko hiljadu i trista crkava i manastira.

ZAJEDNIČKA TEKOVINA: Tako se dogodilo ono što je vođa UNESKO-ve misije Mari-Pol Rudil nagovestila pre nego što se petočlana delegacija otisnula put Kosova nakon martovskog pogroma, da se u zvaničnim dokumentima misije neće pominjati pojam „srpska kulturna baština“, već isključivo „kulturna baština na Kosovu“. Naime, opšte je načelo ove organizacije da ne postoji kulturna baština jedne zemlje ili regiona, već samog čovečanstva, s obzirom na to da ona spomenike kulture ne doživljava kao nečije vlasništvo, već zajedničku tekovinu svih ljudi.

Time se možda nehotično palo u zagrljaj stručnjacima privremenih kosovskih institucija koje se bave zaštitom spomeničkog nasleđa, ali i političkoj eliti u ovoj pokrajini, koja u tome vidi još jedan korak na putu ka samostalnosti. Stoga se celokupna kulturna baština na Kosovu – bez obzira na to da li su njeni tvorci albanskog, srpskog ili turskog porekla – sada uglavnom naziva „kosovskom“ ili „hrišćanskom“ uz argumentaciju da ta kulturna dobra ne moraju imati nacionalnost, da su ona po svojoj prirodi eklektična jer sadrže najrazličitije uticaje, a da su i Albanci pre dolaska Turaka bili hrišćani, čime polažu pravo na određene crkve i manastire. Oni koji su manje nežni na rečima odlučnije su odbacivali svaku primisao na pominjanje srpskih spomenika, pa je i sam predsednik Kosova Ibrahim Rugova više puta ponavljao da su neki „manastiri i crkve na Kosovu bili prvobitno albanski, ali da su ih oteli Srbi koji su uništili velik broj albanskih katoličkih crkava“. Čitava stvar umnogome je izmakla kontroli kada su i pojedine institucije, poput Albanskog nacionalnog muzeja u Prizrenu, ustvrdile da je Bogorodica Ljeviška, koju je kralj Milutin sazidao na samom početku četrnaestog veka, bila stara rimokatolička crkva koju su Srbi nasilno pretvorili u pravoslavni hram. Istini za volju, ova katedrala zaista je sazidana na ostacima jedne stare crkve, koja je pak i sama ležala na ostacima još starije vizantijske bazilike, izgrađene na temeljima nekog ranohrišćanskog svetilišta, jer su episkopije vrlo često građene na mestima gde su ranije postojale vizantijske građevine, što potvrđuje crkva Bogorodice Hvostanske kod Peći ili manastir Svetih Arhangela kod Prizrena. Sada se nešto slično govori i za manastir Visoki Dečani, zadužbinu kralja Stefana iz XIV veka koju je sagradio fra Vita iz Kotora. Sada se sve glasnije može čuti da je ovaj protomajstor bio Albanac, iz čega se lako može naslutiti kome bi zapravo trebalo da pripada ovaj manastir koji je nedavno upisan na UNESKO-vu listu svetske kulturne baštine. Teško je, međutim, naći bilo kakvo utemeljenje za zahteve da se pojedini pravoslavni spomenici pridodaju korpusu albanske kulturne baštine osim emotivnih razloga koji su posledica poniženja i stradanja koje je pretrepeo albanski živalj na Kosovu u vreme Slobodana Miloševića. Time je ipak već uveliko zaokupljen Haški tribunal, mada senka tih procesa seže mnogo dalje od zgrade suda za ratne zločine.

HAJDUČIJA: Pritisnuti bremenom kolektivne odgovornosti za ono što se događalo na Kosovu u suton devedesetih, stručnjaci za kulturnu baštinu iz Srbije zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom obično odgovaraju da je to hajdučija, otimanje, falsifikovanje i prekrajanje istorijskih činjenica, da se kulturno nasleđe ne vezuje za teritorije već za narod koji ga je stvorio, pitajući se zašto su Albanci u martovskom pogromu nasrnuli na trideset crkava i manastira, ukoliko postoje dokazi da su to spomenici albanskog porekla.

No već se daleko odmaklo putem preimenovanja kulturne baštine u ovoj pokrajini tako da više niko ne obraća pažnju ni na samu Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti koja decidno govori o povratku jugoslovenskog i srpskog osoblja na „mesta srpske kulturne baštine“ („Serb patrimonial sites“). Ruku na srce, veliki broj spomenika kulture na Kosovu zaista pripada vizantijskom stilu gradnje, ali ovde u pozadini traje borba za pravo na teritorije, tako da estetske kategorije u tom slučaju ne mogu presuđivati o predznaku kulturne baštine.

Brisanje nacionalnih odrednica za šta se zalaže UNESKO mnogo prijaznije zvuči uhu pripadnika nekih srećnijih i smernijih naroda, koji su davnih godina razrešili svoje teritorijalne sporove, tako da sada mogu mirno da se prepuste onome što im duša ište, deleći uzgred lekcije o kosmopolitizmu koje će samo dodatno zavaditi one koji nisu smotali ratne zastave. Uostalom, put do priželjkivane harmonije kosmosa vodi preko uređenog polisa koga za Srbe, a ni za Albance, još uvek nema.