U indijanskom rezervatu Red Lejk u Minesoti naoružani učenik uleteo je u školu, pobio deset ljudi i na kraju izvršio samoubistvo. Rezervati su po definiciji oblasti sa posebnim statusom, gde starosedeoci Amerike žive u dosta skromnim uslovima. Srbija je zemlja na Balkanu sa sličnom sudbinom. Kada nemamo sankcije, onda smo okruženi tihom blokadom, a kada su radnici nacionalne aviokompanije u štrajku, možemo se potpuno poistovetiti sa Indijancima. Centralna tema svih televizija protekle nedelje bilo je nasilje među maloletnicima. Ubijen je dečak u školskom dvorištu, navijači su se rezbarili noževima, a tokom protestne šetnje u Knez Mihailovoj ulici napadnut je nožem još jedan dečak. Ministar prosvete najavio je pojačane mere bezbednosti i restriktivne mere kojima bi se maloletnicima, rečeno jezikom roditelja – skratio izlazak. Mediji po pravilu ovakve vesti najstrašnije eksploatišu, jer je nasilje ekskluzivna tv-tema. Svaki pokušaj analize ovog problema u tv-emisiji počinje pitanjem koje mi zvuči najblaže rečeno cinično – otkud odjednom porast nasilja? Srbija nije u ratu, političke partije kohabitiraju, nema izbornih kampanja, optuženici se dobrovoljno predaju, vlada je stabilna, pa što se onda deca međusobno ubijaju? Primetio sam da najveći broj priloga otkriva užasnu nesposobnost naših televizija da život jedne zajednice posmatraju van konteksta aktuelnih međupartijskih odnosa. Ako se plašite da pustite dete iz kuće, onda su vam krivi svi, od ministra policije do poslednjeg državnog službenika. Krivi su vam i vlast i opozicija, krivi su vam i nastavnici, a na kraju ste krivi i sami sebi. Krive su i televizije koje se nasiljem bave tek kada neko nastrada. Poražavajući epilog medijskih priča o nasilju jeste zaključak da naše društvo nije u stanju da pruži artikulisan odgovor na ovu pretnju. To nas svodi na rezervat u kojem nekoliko miliona ljudi živi na određenoj teritoriji, koja se naziva zajednicom. Prizori protestne šetnje iliti molebana, koji se ovde često organizuju povodom tragedija (Kosovo, Đinđić, nastradala deca), kod mene umesto nade izazivaju još veću nesigurnost. Osim te prirodne ljudske reakcije zajedničkog tugovanja, nisam osetio niti čuo za ozbiljnu strategiju kojom će se Srbija suočiti sa eskalacijom nasilja u društvu. Pre nekoliko godina imali smo sličnu situaciju tokom velikih suša, kada su držani molebani da padne kiša. Postoje i ovozemaljska rešenja u vidu izgradnje sistema za navodnjavanje, ali ona zahtevaju ozbiljan rad. Zato mi Srbija ovih dana ne liči na organizovano društvo, već pre na pleme od nekoliko miliona igrača lotoa.
Sudeći po istraživanjima, ali i po Skupštini, najpopularnija politička stranka ovde su radikali.
Zato se u emisiji „Nezaštićeni svedok“ na RTS-u, pojavio Tomislav Nikolić, potpredsednik stranke sa svojim viđenjem situacije u Srbiji i svetu. Na kraju razgovora, koji Toma uvek vodi sa kamenim licem policijskog istražitelja, došlo se do obaveznih pitanja voditelja Nenada Lj. Stefanovića – da li se kajete i zašto nikada niste…
Toma se, naravno, ne kaje ni zbog čega, a fakultet nikada nije završio iako ga je Šešelj, navodno, terao. Tu bi se završio još jedan tv-intervju i počele reklame da nismo čuli obrazloženje koje je za mene istog trenutka postalo antologijsko. Nikolić je uredno davao ispite na Pravnom (po jedan mesečno), dok se nije počeo baviti politikom. Posle se susretao sa ljudima koji su stigli do vrhova akademske karijere, ali je shvatio da ih u duelima uvek pobeđuje. Na kraju, reče Toma, on je sada predstavnik najbrojnije populacije u Srbiji, one bez fakulteta, i svojim delom dokazuje da i oni imaju prava da obavljaju najvažnije državne poslove.
Krenimo redom, jer mudrost je zaista okeanska. Ovim epilogom, nezaštićeni svedok Nikolić otkrio nam je nekoliko postulata o shvatanju politike u našem društvu. Prvi glasi – ako se baviš politikom, ili ako ti je politika posao, fakultet može da pričeka. Profesionalni političar ne mora da ima znanja iz bilo koje oblasti, jer postaje homo univerzalis. Drugi postulat kaže – politika se uči u praksi i dokazuje duelima s političkim neistomišljenicima, poglavito (mada ne isključivo) verbalnim putem. Akademska karijera od političara pravi samo fah idiota koji se razume isključivo u ekonomiju, pravo ili medicinu. Bolji si političar ako bolje rasturiš oponenta. Istini za volju, predsednik stranke je doktor Šešelj, ali je on verovatno izuzetak, jer se nisu verbalno rasturali. Verovatno postoji još neka poštena inteligencija, možemo je videti na mitinzima SRS-a.
Na kraju dolazi poenta u vidu trećeg postulata – najbrojniji su oni bez fakulteta, tako da političar mora biti njihovo ogledalo. Dakle, najbolji su oni koji su nam najsličniji. U ekstremnim prilikama – ova teza nas dovodi do Crvenih Kmera i Pola Pota – gde je svaki pismen bio sumnjiv, a obrazovan po definiciji izdajnik. Tako je govorio poglavica Toma Srednja Stručna Sprema.
