Godišnjica je obeležena u duhu prvomajskih uranaka – širom države podignuti su "mlajevi" (posečen bor, okićen i postavljen na vidno mesto, najčešće na važnim raskrsnicama)
Godišnjica ulaska Slovenije u Evropsku uniju proslavljena je u vreme međunarodnog praznika rada i praznika „otpora okupatoru“ (27. april, formiranje Oslobodilačkog fronta 1941. godine). Slovenija je, da podsetimo, od 1. maja prošle godine prva i za sada jedina država nekadašnje SFRJ koja je postala punopravni član Evropske unije, tvorevine koju čini 25 država u kojima živi 454 miliona stanovnika (Slovenija čini 227. deo). Od osamostaljenja Slovenija je postala članica brojnih međunarodnih organizacija, ali ni članstvo u Savetu bezbednosti OUN-a ni ulazak u NATO većini njenih građana nije značio toliko koliko sudbonosno priključenje EU-u prošle godine, za šta se na prethodno održanom referendumu (2003. godine) odlučilo 89,6 odsto birača. Službena Ljubljana je na punopravno članstvo čekala devet godina.
PROMENE: Godišnjica je obeležena u duhu prvomajskih uranaka – širom države podignuti su „mlajevi“ (posečen bor, okićen i postavljen na vidno mesto, najčešće na važnim raskrsnicama), a na italijansko-slovenačkoj granici protokolarno su podeljene zajedničke nagrade opština s obe strane međe. Tamnu senku na svečarsku atmosferu bacila je činjenica da komšije, tj. zvaničnici s obe strane granice, već godinu dana ne mogu da se slože oko imena trga na kome je prošle godine euforično slavljen pad „zida“, tj. ograde koja je delila Novu i Staru Goricu.
Očekivanja prosečnog građanina Slovenije prilikom ulaska u EU nisu bila preterana. Zato, godinu dana kasnije ni razočaranja nisu naročita. Evroskeptici su još uvek u manjini, a oni koji smatraju da je članstvo Slovenije u EU-u bilo prava stvar jesu u blagoj većini – prema poslednjim istraživanjima Evrobarometra, takvih je trenutno 52 odsto. Promena, istina, ima mnogo, ali nisu sve vidljive na prvi pogled. Jedina radikalna promena jeste potpuni nestanak carinika na severnoj, zapadnoj i istočnoj granici, te njihovo preseljenje na jug, na granicu prema Hrvatskoj. U međuvremenu su širom zemlje izgrađeni mamutski tržni centri, cene roba su pale i slične su evropskim, pa se kao daleka prošlost čini doba Ante Markovića i prvih godina samostalnosti kada se po hranu, odeću, obuću, kozmetiku… – putovalo do najbližih dućana u okolini Gorice, Trsta, Celovca ili Graca. Potpuno je liberalizovan i uvoz motornih vozila, tako da u Sloveniji možete nesmetano da uvezete novi ili polovan auto, a onda očas posla regulišete birokratiju na šalteru u Opštini, gde dobijete slovenačke dokumente na osnovu saobraćajne dozvole izdate u nekoj od članica EU-a.
Sve to, naravno, utiče na funkcionisanje prilično glomaznog državnog aparata, jer se budžet puni drugačije nego pre. Nema više carinskih dažbina prema državama EU-a iz okruženja, tj. robi uvezenoj iz njih, tako da su glavni izvor državnih prihoda porezi i razne „trošarine“. Državna kasa je nezasitna i stalno beleži manjak, što Janšina vlada prema direktivama iz Brisela mora pod hitno da reši, pošto i nacionalnu valutu (tolar) uskoro očekuju novine – 1. januara 2007. godine trebalo bi da prepusti svoje mesto evropskoj valuti – evru.
RADNE MIGRACIJE: Ulazak u EU omogućio je, otvaranje novih radnih mesta, ali ne u obimu koji se očekivao. Zahvaljujući zaštitnoj meri u obliku „prelaznog perioda“, koji je različit od države do države, slovenački građani zasad mogu nesmetano da se zaposle samo u Velikoj Britaniji, Irskoj i Švedskoj. Stoga, ali i zbog drugih barijera – na primer, nepoznavanje jezika, odnosno zahvaljujući neravnoteži u ponudi i potražnji radnih mesta širom ujedinjene Evrope, broj onih koji su uspeli da „zasnuju radni odnos“ u državama EU-a nije vredan pomena. Ispalo je da više sreće imaju radnici iz Slovačke, Poljske, Češke i Mađarske, koji u Sloveniji traže (i dobiju) uhlebljenje u autoprevozništvu ili građevinarstvu. Zanimljivo je da je od 40.700 stranih radnika, koji su prošle godine registrovani u Sloveniji, samo njih 2280 imalo korene u državama EU-a, sve ostalo su bili pečalbari iz država nastalih na tlu nekadašnje Jugoslavije. Administracija je potom požurila da popravi debalans, tako da se za 1070, dakle gotovo za trećinu, povećao broj radnika poreklom iz članica EU-a. Među njima je sve više onih koji su se zbog službe preselili i nastanili u Sloveniji, a potiču iz tzv. starih članica EU-a, Nemačke, Velike Britanije i Francuske.
U međuvremenu je visokokvalifikovana radna snaga iz Slovenije shvatila da su joj stvarno otvorena vrata za zaposlenje u institucijama EU-a. Tako se nedavno na konkurs za mesta u evropskim institucijama prijavilo oko hiljadu kandidata, ali je izuzetno teške testove prošlo samo njih 114. Na kraju su kroz evropsko sito prošla tek četiri (4!) kandidata iz Slovenije, što je daleko od brojke od 290 zaposlenih u EU-u, koliko je planirala slovenačka vlada. Neznatna uteha je da su neka mesta i dalje otvorena. Na primer, EU trenutno ima dvadeset zvaničnih jezika i za svaki od njih svaka institucija treba oko 210 prevodilaca. Slovenija zasad zapošljava 87 „evrokrata“, te su šanse za stalan i odlično plaćen posao onih koji vladaju evropskim jezicima više nego dobre.
Slovenačka uzdanica u plejadi evrofunkcionera jeste, nema sumnje, Janez Potočnik na mestu evropskog ministra za nauku i tehnologiju; Potočnik većinu svog vremena provodi izvan matice, u pregovorima između Evropske unije i Japana gde će biti smeštena termonuklearna laboratorija ITER, namenjena istraživanju proizvodnje električne energije „kao na zvezdama“, uz pomoć termonuklearne fuzije.
JEZIČKA NERAVNOPRAVNOST: Netom po ulasku činilo se da Slovenija ima jednu jedinu ozbiljniju primedbu, a to je jezička (ne)ravnopravnost, tj. zanemarenost slovenačkog jezika. Neko vreme su unutar države tekle besne polemike, pa su se pojedinci čak setili da je slovenački jezik bio zvaničan i poštovan među jezicima naroda SFRJ, a onda je dert oko jezika utihnuo, pa se Slovenija pomirila sa činjenicom da su svi jezici EU-a ravnopravni, iako su neki ravnopravniji, što u praksi znači sve češću upotrebu dva „radna“ jezika (kako su neutralno nazvana dva faktička službena jezika) na sesijama i u radnim grupama na nivou Evropske unije.
Tek što se slegla ta nezgoda oko jezika, domaći novinari su otkrili novi skandal – jedna bibilioteka sa Krasa konkurisala je za evropsku finansijsku pomoć, a onda je stigao negativan odgovor zato što je formular popunjen na slovenačkom, a ne na nekom od željenih radnih jezika (engleski, francuski). Potom je s uzdahom, ali bez gunđanja, propraćen i stav Saveta ministara EU-a, koji je ostao pri odluci usvojenoj još pre ulaska novih članica u EU, da se „euro“ mora svuda pisati isto – „euro“. Drugim rečima, slovenačka varijanta (poput srpske) sa slovom „v“ (evro) može se koristiti lokalno, ali ne i zvanično, niti na nivou EU-a. Jasno je da 2007. godine stoga neće biti iskovan ni štampan niti jedan euro na kome će na slovenačkom pisati – evro.
Slična nedoslednost pojavila se i pri upotrebi službenog slovenačkog jezika, čak i na najvišem nivou. Sedam slovenačkih evroparlamentaraca saopštilo je iz Brisela, da oni koriste maternji jezik „kad je to moguće“, dok na zasedanjima raznih odbora moraju da se odluče za jedan od radnih jezika na kojem dobijaju i materijale, jer „prevodi nisu uvek obezbeđeni“.
Zamerke po pitanju jezik čule su se, međutim, i s druge, evropske strane, jer je u Sloveniji usvojen prilično restriktivan zakon o upotrebi slovenačkog jezika, koji određuje da sva javna komunikacija u Sloveniji mora da se vodi na slovenačkom. Parlamentarac iz Austrije Andreas Moelzer je stoga kritikovao slovenačku vladu, a evropska komisija je potom od vlade u Ljubljani zatražila dodatna objašnjenja zbog sumnje da taj zakon nije u skladu s evropskim pravom.
Konačno, najnovija istraživanja pokazala su i da je bio preteran strah evroskeptika da će posle ulaska u EU doći „do potpune rasprodaje slovenačke zemlje“, tj. nekretnina. Posle 1. maja prošle godine došlo je do povećanja kupovine, naročito u poređenju sa prethodnom godinom, pa je u godini posle ulaska u EU broj stranaca koji je pazario nekretnine u Sloveniji sa 14 skočio na 500. Među kupcima ima najviše Nemaca, Austrijanaca, Engleza, Iraca i Španaca. Posebno je značajno zanimanje Engleza i to zahvaljujući jeftinom prevozu koji organizuje „Izidžet“ i slične avio-kompanije. Strance zanimaju tradicionalne, oronule kuće ili cela imanja na Slovenačkom primorju, u planinskim predelima Gorenjske (agenti koji se bave prometom nekretnina na Bledu tvrde da sve što se nudi ide „kao med“), ali i u ravnicama Pomurja. Slovenački zvaničnici tvrde da podaci nisu alarmantni i da će se trend kupovanja nekretnina polako smiriti, iako analitičari i vlasnici agencija za promet nekretnina nagoveštavaju neminovan porast cena na najtraženijim lokacijama. U najatraktivnijim zonama je porast cene kvadratnog metra zapravo već primetan, i to od deset do trideset odsto u odnosu na period pre ulaska u EU. Jasno, sve ima svoje prednosti i mane. Dobro je dok je prednosti više.
Kako su prvu godinu u EU-u ocenile nove članice? Uglavnom pozitivno.
U Mađarskoj je zbog udara globalizacije donekle prisutna nostalgija za socijalističkim vremenima Janoša Kadara. Žal pojačava činjenica da je EU odobrio finansijsku injekciju samo za deset odsto mađarskih biznismena koji su zatražili pomoć. Uprkos početnom razočaranju, ankete pokazuju da članstvo u EU podržava 49 odsto Mađara. To je brojka koja je lideru konzervativne opozicije (Fidesz) Viktoru Orbanu dala ideju da propagira ekonomski razvoj „u nacionalnom interesu“, dok premijer i jedan od najbogatijih poslovnih ljudi u Mađarskoj Ferenc Giršanji tvrdi da se država neće mešati, upinjući se da Mađarsku pretvori u zanimljivu destinaciju za investitore.
U Poljskoj su posle šoka zbog naglog skoka cena mnogih artikala sada relativno zadovoljni, pošto je izvoz poljskih prehrambenih proizvoda u države EU-a bezmalo procvetao. Predviđanja o velikom teretu koji bi poljska poljoprivreda mogla da predstavlja za ostale države Unije, nisu se pokazala tačnim. Izvoz poljskih prehrambenih proizvoda se u poređenju sa prethodnom godinom povećao za 51,3 odsto. Dobro ide i proizvođačima voća. Kada Evropljanin zagrize jabuku postoji 20 odsto verovatnoće da je to poljski proizvod. Nije neobično da više od 60 odsto građana i dan-danas aplaudira odluci o ulasku Poljske u EU, dok je protiv samo deset odsto.
Odnos Češke prema EU-u najbolje ilustruje autoput sa četiri trake između Nemačke i Praga, koji sto kilometara od granice još uvek prekidaju lokalni putevi. Nije neobično da skeptičan odnos prema EU-u pokazuju upravo Česi, koje neki političari iz „stare Evrope“ optužuju da postaju „ne-evropski Evropljani“. Češki predsednik Vaclav Klaus se ljuto protivi ratifikaciji evropskog ustava, parlament vrvi od evroskeptika, pa je češki senat nedavno odbacio inicijativu za otvaranje evropskog instituta za jednakost polova u Pragu. Čehe je jako pogodila odluka većine (starih) evrodržava da privremeno zatvore svoje tržište rada za migracije novih evrograđana.
U susednoj Slovačkoj je, međutim, evroskepticizma mnogo manje. U državi, gde se plate kreću oko 530 dolara mesečno, sve je više stranih investicija. Strani investitori, koji su u dilemi između Češke i Slovačke, sve češće se odlučuju za Slovačku. U poslednje tri godine u Slovačkoj je otvoreno oko sto novih fabrika, pre svega u automobilskoj industriji. Te fabrike su samo prošle godine doprinele otvaranju 15.000 novih radnih mesta. Posledica? Iz inostranstva se u zemlju vratilo preko 6000 iseljenika! Ulazak Slovačke u EU podržava 57 odsto građana.
U Litvaniji se veze s evropskim prestonicama vide – na nebu. Aerodrom u Rigi je 2004. godine prihvatio dva puta više putnika nego godinu dana ranije. Ove godine očekuju rekordnih dva miliona putnika. Evropljani sve više otkrivaju „biser Baltika“, koji je pre toga bio nepristupačan zbog gvozdene zavese. S druge strane, zbog sporog rasta proizvodnje čak 43 odsto Litvanaca ne vidi u članstvu u EU-u ništa ni dobro ni loše, dok taj korak podržava 39 odsto upitanih. U Letoniji je situacija nešto drugačija. Primetno oživljavanje privrede i porast izvoza utiču na to da 67 odsto građana Letonije podržava ulazak njihove države u EU. Štaviše, nekadašnju republiku SSSR analitičari nazivaju „baltskim tigrom“. Od 1996. godine bruto društveni proizvod Letonije porastao je za 50 odsto. Država, koja je nekad bila najveći proizvođač mlečnih i prehrambenih proizvoda u Sovjetskom Savezu, sada 90 odsto dohotka zarađuje u prerađivačkoj industriji i uslugama.
U Estoniji je ulazak u EU doneo političku stabilnost, ali nije rešio zategnute odnose sa ruskom manjinom. Estonija važi za jednu od država u kojoj se može najlakše poslovati, navodno se na Vol stritu kotira isto kao i Hong Kong. U Estoniji važe najniže poreske stope u Evropi, zbog čega ostaje magnet za strani kapital. Prosečna plata Estonca iznosi 500 evra, i najviša je u regiji. Svaki treći od 1,4 miliona stanovnika je Rus, svaki deveti bez državljanstva Estonije, svaki šesti poseduje i ruski pasoš a svaki peti ne govori estonski jezik. Kako tu stvari stoje, najbolje ilustruje podatak da je predsednik države Arnold Ruutel nedavno odbacio poziv za posetu Rusiji. Da je EU za Estoniju, pravi put ocenjuje 52 odsto upitanih.
Malta, godinu dana kasnije, postaje uzor za mnoge evropske države kada je reč o smanjenju državnog deficita. Deficit, koji je 2003. godine iznosio 9,6 odsto domaćeg bruto društvenog proizvoda, smanjen je na 5,2 odsto, a do 2007. će ta brojka pasti na 1,7 odsto! Premijer vladajuće Nacionalističke partije Lorens Gonzi, međutim, baš zbog drastičnih mera u koje se ubraja povećanje poreza sa 15 na 18 odsto i smanjenje broja godišnjih praznika – gubi podršku glasača. Malta praznuje 14 državnih i verskih praznika, a svi zaposleni imaju pravo na još (do) 24 slobodna dana, za odmor. Odlukom vlade ta se brojka više neće multiplikovati, tj. praznici koji „padaju“ za vikend se više neće „prenositi“ na prvi sledeći radni dan, što će samo ove godine značiti četiri neradna dana manje i predstavlja izazov za analitičare, da izračunaju za koliko će procenata skočiti BDP.
Konačno, na Kipru ulazak grčkog dela podeljenog ostrva u Uniju nije doneo veće potrese. Neuspeh projekta OUN-a, prema kome bi u EU ušla grčka i turska zajednica istovremeno, još uvek markira političke prilike na Kipru. Evropska finansijska pomoć je izostala a privreda je tamo gde je i bila. Grci uprkos tome i dalje nisu oduševljeni projektom ujedinjenja ostrva, što želi turska zajednica. Podršku članstvu u EU-u daje 52 odsto upitanih.
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
