Ljubav se ne trži

U jednoj varošici u Srbiji, prema prilogu Dnevnika RTS-a, postoji đurđevdanski običaj da mladići skidaju tarabe i ograde pred kućama devojaka. Roditelji ženske dece znaju za jadac pa postavljaju nekakve jeftine tarabe da im mangupi ne prave veliku štetu. U današnje vreme ovi mladi švaleri koriste i električne brusilice, tovare ogradu na traktore ili prikolice, a stariji sa čežnjom kibicuju i prisećaju se sopstvene mladosti i ludosti. OK, Đurđevdanak je hajdučki sastanak, buđenje proleća i zov prirode. Lepo je kada televizija prati promene u prirodi, baš kao i narodni običaji. Ovo skidanje taraba možda možemo simbolično shvatiti pa ćemo konačno početi da preskačemo tarabe koje su nas delile od sveta.

Bila je i Fijakerijada u Crepaji, skupilo se staro i mlado, lepi ljudi i lepi konji. Fijakeri danas najčešće voze mladence, to mu dođe ko svadbeni taksi. Tu je, verujem, uvek praznična tarifa i čovek se oseća ko car. Očekujem da će naši novobogataši uskoro početi da se vozikaju fijakerima umesto limuzinama.

Na televiziji Palma plus obeležena je nedelja venčanica sa uvodom u savremene trendove. Te modeli za punije, te za konzervativne, pa šta kažu stilisti, ukratko san svake mlade. Posle, kao u emisiji „Ključ“ na RTS-u, čika Palma kaže da svaki omladinac ili omladinka može danas da nabavi mobilni telefon. Zagledanost u mobilni jeste zanimljiva TV-tema, ali svaka fasciniranost tehnikom je kratkog daha. Ako bih morao da biram između sna o venčanici ili sna o supermodernom telefonu, pre ću razumeti devojački san o sreći u belom.

Ograde ipak postoje tamo gde ih ne očekujemo. Indira Radić je održala koncert u Zagrebu, gledao sam prilog na HRT-u, potvrdivši da klinci tamo više vole narodnjake od, recimo, Boa Didlija. Ondašnji nacionalni djelatnici iz oblasti estrade, poput Matka Jelavića, sigurni su da je hrvatska scena preplavljena Srbima. Kao, oterali su prave domoljube sa estrade, pa su zacarili srbo–četnici. Na televiziji Palma gledao sam razgovor sa Ilom (u stvari, Ša-Ilom) koji tvrdi da su u Srbiji zajašili Bosanci i Hrvati, pa nema posla za naše. Kaže čovek kako mu nisu ispoštovali oca (pokojnog Minimaxa), jer je bila jedna emisija i ćao, a kada je umro katolik papa, što je bombardovao Srbe, nedelju dana se nije skido sa ekrana. Brate, ako ne poštuješ svoje, neće te ispoštovati ni drugi.

Čak je i Šaila batalio političke tekstove jer, nema brate nikakve vajde, samo ljubavne pesme i svi su ih zajebavali, a oni gurali dalje.

Pojavio se i kviz na 3K, onaj što se nekada zvao „Ko će koga„, a danas „Srodne duše“. Valjda je originalni naziv bio dvosmislen, jer smo zaista gledali ko će koga i kako da (da opet ne citiram Šailu), pa mu sada došlo romantičnije ovo sa srodnim dušama. U prvoj epizodi bio malo ocvali đuvegija i tri devojke, on bir’o, bir’o, na kraju izabr’o pa će da otputuju zajedno u Firencu. Postoji u propozicijama mogućnost da izabrana mlada zbriše, ali ostala žena – kaže, voli avanture i iznenađenja.

Najveći erotski naboj svakako je emitovan na BK televiziji u reportaži o prvoj konvenciji žena u Pokretu Bogoljuba Karića. Kao na koncertu Hulija Iglesijasa, Sava centar pun žena, Bogoljub ulazi sa Milankom pod miškom, salom se prolama uzdah dama u najboljim godinama. Onda su one uzele reč. Te nisu znale šta će dok nisu čule za Bogoljuba, pa sve im bilo crno, sad im svanulo, sad će za njim i u goru i u vodu. Pa je govorila i nesuđena gradonačelnica o Ženi kao premijeru u porodici, a nigde muža u priči. Ukratko, o Kariću su pričale kao o kosmodisku. Kad se Bogoljub popeo na binu, uzdah je stigao iz hiljada najdubljih kovrdža trajnih ondulacija. On im se tek uvukao – kako su lepe i pametne, eto snage Srbije, rekli bi zlobnici – došla mu mala snaga među tolikim ženskinjem.

Na kraju, primetio sam da gotovo sve novine i časopisi vole da poklanjaju DVD-jeve sa domaćim filmovima. Prvo smo mogli da kupimo knjige to jest klasike na metar, a sada smo postali poštovaoci filmske umetnosti. Danas uz ženski časopis Kusturica, sutra u novinama Gidra i tako dok ne ispucamo kompletan repertoar. Nemam ništa protiv, samo se pitam kojoj će se umetnosti novine okrenuti u budućnosti – možda baletu ili operi?

Poražavajuće ili ne, ovaj trend samo podseća na surovu činjenicu da kod nas sve vrednosti pre ili kasnije završe – na kiosku. A ljubav se ne kupuje, zar ne?