Ako se jezik izdvaja od čoveka, kao što odvaja čoveka od svih stvari, ako nije nikad delo nekog koji govori radi nekog koji ga sluša, razumeće se da onom koji ga posmatra u tom stanju usamljenosti on pruža prizor moći čudnovate i posve mađijske.
Moris Blanšo (o Malarmeu)
Pre svega, knjiga Predraga Krstića Uknjiženje poezije ne može se čitati naglas jer ona razliku između pisma i glasa čuva u pismu: čitati naglas znači izgubiti razliku, jer razlika se samo vidi, ne i čuje, kao u onim rečima-mešancima koje počinju ćirilicom a završavaju latinicom, ili su ispisane latinicom sa po kojim ubačenim ćiriličnim slovom, ili su, naprosto, napisane ovako: „rAzlika“, pa ako tu reč samo izgovorite nećete ni videti ni čuti, niti ćete razumeti razliku između „rAzlike“ i „razlike“. Potom, umesto reči, ili kao njihovo objašnjenje, često se pojavljuju sličice, znaci, crteži, simboli, a same reči se rasipaju i kotrljaju na sve strane, kao prosuti klikeri, čitaju se odozdo na gore i obratno, na početku se tanje a debljaju pri kraju, svijaju se i uvrću, čas su zgnječene čas naduvene, slova dube na glavi ili leže na boku. Istovremeno, te se reči raspadaju na slogove i slova, potom se nekako prikupljaju ali umesto prepoznatljivih oblika dobijamo nešto nalik kubističkim slikama – oko je na zglobu noge, nos na dupetu, uvo ispod miške. Reči se gube, ali u istom potezu i pronalaze, krune se i grade pred našim očima (ovo nije figura, to se doslovno dešava), u vrtoglavoj se igri rastaču na njih same i u sebi samima (i to uopšte nije disekretno, ne, nikako, to su vrlo epizgodne stvari, pravi jedan kon(tra)ceptualni perf orman s): reči dobijaju slova koja im ne pripadaju (kao proteze, kao veštačke kukove, kao fantomske udove) i time se podvajaju, podvijaju, postaju šizofrene, agresivne i neprijatne, ili gube ona slova/svojstva koja ih čine upravo rečima kakvima ih znamo, pa postaju krezube, šepave, zbrčkane, da bi tako osakaćene, lišene identiteta (o identitetu reči i stvari da ni ne govorimo) sada imale značiti nešto drugo, ili nešto treće, premda ne bismo tačno umeli reći šta. Kao kod onih koji su posle plastične operacije nosa zadržali iste crte, ali su ipak neuhvatljivo različiti (različito neuhvatljivi), tako nam i Krstićeve reči izmiču u rAzlici (différance), u igri razlika sopstvenih identiteta.
Struktura knjige krajnje je svedena: prozni pasaži, učvršćeni nekom vrstom slabog prvog lica jednine, svojevrsni su di-džej performans. Disk-džokej je naš vodič, nešto poput Beatriče („Žarkovo ti kliče“, dodao bi veseli di-džej), ali vodič nimalo uzvišen (tu prestaje njegova sličnost sa B.): neopterećen poštovanjem prema bilo kome, ili bilo čemu, naš se di-džej sve vreme zeza, kerebeči, cereka, podjebava, zasmejava i nekako podseća na one negativce iz serijala o Betmenu… Između svojih nastupa di-džej, što mu je i posao, pušta pesme po svojoj meri, pa ćemo tu naći stihove poput onih Zbignjeva Herberta, recimo, ali bez herbertovske celovitosti, ili ćemo se susretati sa igrama što ih je voleo Vojislav Despotov, ali bez niti smisla što je Despotov ipak prati, ili ćemo prepoznavati malarmeovske kombinacije, kutije, kocke, samo bez one sablasne malarmeovske distance od svega odveć ljudskog, ili će nas dotaći iskustvo Momčila Nastasijevića, samo bez ijedne naznake nastasijevićevske vere u poeziju, narod, jezik ili već bilo šta. Prozni su pasaži neka vrsta objašnjenja poezije, svojevrsni komentari koji nam, naravno, neće ništa objasniti, ali će nas uputiti na tragove, na puteve koji, u međuvremenu, nikuda ne vode: jezik neprestano upućuje na sebe samog, ali kada stignemo na mesto na koje su nas znaci odveli, ne pronalazimo ništa. Uknjiženje poezije knjiga je za one koji ne veruju ni u šta, ali koji ne mogu da ne misle jer im ne preostaje ništa drugo: ko god veruje u nešto neka se ne laća ove knjige, jer, rečeno je, ko se knjige laća od knjige će… Krstić se poigrava i poezijom i mišljenjem, a naročito onom uzvišenom idejom poezije: on pastišira velike uzore, dekonstruiše „sveta“ mesta (ili mesta svetog), kvari stare igre i neprestano, ne gubeći koncentraciju, u proznim delovima dekonstruiše onoga ko vodi ovu knjigu/igru, onog autora koji se izmakao i pre nego što je bilo ko mogao da ga prepozna.
Knjiga Predraga Krstića super je inteligentno i beskrajno duhovito jezičko rasparavanje jezika. Jer, ako nas jezik uvek oslobađa predmeta koji označava i u svojim najčistijim oblicima postaje samoreferencijalan – dakle nadilazi funkciju saopštavanja, prenošenja informacija, odnosno obraćanja nekome, što je bio Malarmeov san – onda je Uknjiženje poezije pokušaj samoreferencijalnog dekonstruisanja samoreferencijalnosti, pa time i neuporediva razgradnja svakog identiteta, svake priče, smisla (pouka: identitet je uvek i samo u jeziku). Uz, možda, izuzetak Pustoline Vladana Radovanovića, teško je setiti se sličnog poduhvata u srpskoj književnosti, dakle knjige u kojoj nema foknerovskog buncanja, nema nadrealističke slučajnosti (sve je promišljeno i promišljeno razoreno), nema mehaničkog ponavljanja, nema ničeg uzvišenog i ničeg niskog, a najmanje ima prosečnog. Bez oslanjanja i na jednu modu, s punom svešću o postmodernom iskustvu, njegovim dometima, učincima i porazu, Krstić je đavolski lucidno poradio na jezičkim pukotinama: pukotine su sada šire.
