Čim kupimo nešto novo, komšije dođu i pitaju: a gde ste našli pare? A ja im lepo kažem, nismo ih našli. Zaradili smo ih. A oni se samo smeškaju i kažu, kao u šali: „Samo oprezno, deco, sledeći put kad budemo raskulačivali, počećemo od vas„.
Ima u folklornoj srpskoj ljubavi prema „majčici Rusiji“ nečega uistinu platonskog, kako rođačkoj ljubezni i pristoji: Rusija se nekako najlepše i najromantičnije „voli“ iz daljine, kad od sebe tek nagoveštaj da, kada je Tamo Daleko, kada ne vidimo njenu svakodnevicu i njene „obične“ – ili pak „obično neobične“ – ljude, koji izgleda nisu baš svi odreda Miškini, Karamazovi i Karenjine, a bogami ni Čičikovi ili Smerdjakovi… Zato je valjda na srpskom jeziku napisano tako malo relevantnog istraživačkog i analitičkog štiva o savremenoj, posthladnoratovskoj Rusiji, i zato o Rusiji i o svemu u vezi s njom ovde uglavnom dokono trućaju „geopolitičari“ i slični nadobudni šarlatani koji opšte direktno sa Istorijom, sa milionskim masama, sa pustim stolećima…
Ana Uzelac autorka je koja dolazi iz neke sasvim drugačije priče. Rođena i odrasla u Beogradu, Srpkinja koliko i Poljakinja, globtroter i poliglota, nekada beogradski dopisnik Mihnjikove „Gazete Viborče“ – a za svojih je beogradskih dana pisala, bogami, i za „Vreme“; vredi spomenuti i fakat da je na srpski prevela oba toma glasovitog Mausa Arta Špigelmana – odselila se pre skoro jedne decenije u Moskvu, odakle je za razne (uglavnom poljske) medije izveštavala o nikada dosadnim moskovskim i ruskim previranjima… Kanda su joj s protokom vremena i postupnim prodiranjem u tu Veliku Tajnu iza poslednjih granica Evropske unije, sve sa kandidatima, ponavljačima i očajnicima – porasle i ambicije i veštine i znanja. Rezultat tog procesa serija je obimnih, hm, nedovoljno je precizno reći reportaža: pre će biti dobro prostudiranih features, istraživačkih poduhvata na živom, pulsirajućem tkivu jeljcinovske i (pre svega) putinovske Rusije, sada dostupnih i srpskim čitaocima u obliku knjige Deca Putina (Fabrika knjiga, Beograd 2005).
Ko su „deca Putina“? Svako će pomisliti na prezime aktuelnog predsednika Rusije, i nije da će pogrešiti; no, u pitanju je dobro postavljena poliznačenjska zamka, više od puke igre reči: uvodni i naslovni tekst ove knjige zapravo se bavi meštanima malog i zaturenog sela Putino, tamo negde u uralskom predelu gde se dodiruju evropski i azijski kontinent. Od uvodne scene sa puste železničke postaje bogu-iza-leđa – koja kao da je sišla sa pozorišnih dasaka, to jest iz izvrsne drame „Crno mleko“ Vasilija Sigarjeva – Ana Uzelac vodi čitaoce u Najmračniju Rusiju, u siromašnu i gluvu megaprovinciju u koju nije dospelo – a kada će, ne zna se – baš mnogo toga od postsovjetske liberalizacije i relaksacije života, ali su zato došle sve loše nuspojave te ogromne oslobođene energije, neretko upotrebljavane više za zlo nego za dobro… Boraveći podugo u tom mestašcetu Na Kraju Sveta, a ne ponašajući se kao antropolog ili čak misionar među „urođenicima“ nego kao zainteresovani, minuciozni posmatrač kojem nikako nije da nije blisko sve ono što vidi i čuje – mada bar desetostruko „uvećano“ u odnosu na poznati srpski ili poljski, uopšte „istočnoevropski“ kontekst, kako to već u Dubokoj Rusiji biva, autorka uspeva da diskretno a jasno naznači sva ona Bolna Mesta koja će, ovako ili onako, pratiti i aktere drugih njenih priča, osim dakako onih koji će biti direktno na drugoj strani, kao pobednici i šampioni živopisne ruske tranzicije…
Deca Putina sastoje se od šest (mega)reportaža i epiloga, iz kojeg saznajemo „šta je posle bilo“ sa junacima ovih tekstova. Priča „Devojka koja zna šta je blues“ dojmljiv je prikaz recentnih ruskih twentysomething naraštaja, pre svega onih koji su nešto od vlatitog egzistencijalnog iskustva opevali – ili kao publika prepoznali – u novom ruskom (pre svega ženskom) rokenrolu, daleko od ispraznog „tranzicionog“ pop-kreveljenja. Slede storije o velikom petrogradskom centru za, hm, hvatanje u koštac sa narkomanijom i AIDS-om, tj. pre će biti, sa nesposobnošću ili nevoljnošću jednog haotičnog društva – koje tek što je otkrilo, pa još odveć intenzivno upražnjava hiperindividualizam i kapitalističku sebičnost! – da učini nešto dok je još vreme; potom, tu je priča o razrovanim muško-ženskim relacijama i pravoj poplavi brzih brakova i još bržih razvoda, sa posledicom u vidu neizbroja „samohranih majki“ i dešperatnih mladih muškaraca koji nemaju nikakvu suvislu ideju šta će sa sobom i sa svojim životima, nesposobnim da nose teret bilo slobode, bilo odgovornosti, a kamoli i jednog i drugog. „Ostavi taj rat za sobom“ uznemirujući je prikaz posvemašnje napuštenosti ratnih veterana iz Čečenije, ali se iza tog prvog plana krije nešto još važnije: zastrašujuća storija o jednom neodgovornom imperijalizmu zemlje koja za izigravanje Imperije zapravo više nema ni snage, ni prave volje, ni ozbiljnih resursa, osim dakako ljudi – koje nemilice troši; a i to, naravski, samo ako su seljački ili (lumpen)proleterski underclass, ako nemaju mogućnosti da se – pod ovom ili onom izlikom – oslobode vojne službe. „Zlatna mladež“ – junaci završnog teksta – nema takvih, pa ni mnogo manje dramatičnih problema: to su deca tajkuna i drugih moćnika, budući vladari Nove Rusije; Uzelčeva je zavirila u najelitniju od elitnih ruskih škola, onu u kojoj su se, gle, nekada obrazovali budući komunistički aparatčici, a danas tranzicioni kneževići…
Deca Putina odlično su – a bez stilskog razmetanja – napisana knjiga, znalački obavljen posao, ispisan u jednoj prevashodno anglosaksonskoj tradiciji žurnalizma koji ide dalje od površnog i pojavnog. Pitam se šta bi cinični Viktor Jerofejev rekao da je pročita? Verujem da bi bio bar onoliko zadovoljan koliko će zbog nje biti nesrećni oni koji bi radije na Rusiju i dalje gledali iz infantilne perspektive „srpskih posala“. No, da je Ana U. za takva „srpska posla“ i njima primerene kriterijume ikada marila, ne bi se nikada ni upustila u avanturu koja je – između ostalog – rezultirala ovom izuzetnom knjigom.
