Stvari se baš lepo i slatko intenziviraju na onom Bojnom Polju Simbola koje je ponajčešće glavni sadržaj ove rubrike. Evo, recimo, ima već desetak dana otkad se tamo oko Negotina podžapaše nadrndane grupice srpskih i vlaških/rumunskih pravoslavnih vernika – i patriota pride, to vam je ovde postalo k’o prst i nokat – oko toga ko ima, a ko pak nema pravo da u izvesnom crkvenom objektu svečano obeležava milion i ne znam tačno koju godišnjicu neke srednjovekovne bitke između vlaških vlastelina i opakih Turaka (sa sve plaćenicima i vazalima, među kojima se navodno obreo i Kraljević Marko, prevejani tezgaroš): „ovo je srpska zemlja (bre)“, govorahu jedni; „ovo je naše nasleđe“, odvraćahu drugi uz cvrkutavu melodiju panove frule, i tako to trajaše (pro)letnji dan do podne, sve uz diplomatsko posredovanje narodne milicije. Okej, ako dokon pop prekraćuje vreme pokrštavajući jariće – ili Kariće, što mu je bezbeli mnogo pametnije – šta li tek (da) radi njegova dokona pastva iliti župljani, da ne rečem parohijani?! Pa eto, recimo, može da zaneseno oživljava poluapokrifne medijevalne bitke, trudeći se da u njima makar i naknadno „pobedi“ mrske dušmane i još mrskiju istovernu konkurenciju, ili da ih makar simbolički zapiša kao svoje i samo svoje Neotuđivo Nasleđe. Tjah, sve je to možda tek karakteristična terenska farsa, palanačko ubijanje dokolice i zatomljivanje apsurda, daleki i tužni provincijalni eho inače već dve decenije trajuće histerije (oko) identiteta na „ovim prostorima“; a gde ste to još videli histeriju dostojnu tog časnog imena bez prigodnog živopisnog histerisanja?!
Zato mi, eto, nećemo danas o tome… Nego se selimo čak u Suboticu, gizdavu varoš u kojoj jošte živi (i „živeće vekov’ma) Maestro Zvonko Bogdan, i čije bećarske noći, nabokane paprikašom i orošene čašama šardonea sa palićkog peska, još pamte tamburaše neumrlog Tumbas Pere Haje… E, taj je kraj nekako odvazda kroz istoriju slabo stajao sa Ljutim Bojevima, pa se njegove simboličke bitke nužno vrte oko sasvim skore prošlosti ili pak presne sadašnjosti. Tako je, na primer, dopisnik uglednog „Kurira“ (31. 5. 2005.) vispreno otkrio – i pokorno dojavio – najnoviji slučaj Mučkog Napada Na Srpsko Nacionalno Biće u ovom et(n)ički nepouzdanom gradu, i to u režiji gradonačelnika Geze Kučere in person: maturirali tako vredni srpski subotički maturanti, i hteli javno, na ulici, da se provesele, sve sa trubači, a onda im to Kučera lično zabranio, pod bednim izgovorom da će baš tada gradom hoditi mađarski premijer Đurčanj, pa nije poželjno da bude kakvih god javnih okupljanja na ulici, zbogradi bezbednosne prevencije. E, tu smo ga čekali! Nije njemu – kažu lucidni Dopisnikovi sagovornici – što prolazi Đurčanj, nego njemu smeta Srpska Truba, taj vajkadašnji simbol srpskog identiteta, dočim mu violina i cimbal ne bi smetali uopšte! Eto kako se sve Raspeto Srpstvo perfidno ugrožava, kako mu se podlo osporava pravo na Ispoljavanje Identiteta! Mda. Baš potresno. Narečeni kusturijanski dernek na kraju je, tek da se zna, uredno održan, ali u dvorištu Gimnazije (gde mu je, bajdvej, inače i mesto), a ne na šoru.
Šta je ono što ovaj bizaran slučaj čini tako zanimljivim? Ajmo po redu. Nešto ne verujem da nacijama treba Otac, ali ako već govorimo u tim kategorijama – ne beše li Rastko Nemanjić oficijelni „otac“ srpske nacije kakvu poslednjih vekova znamo? Ili smo mi to kanda poslednjih leta malko mutirali, pa smo još i dobili nove roditelje, recimo Emira Kusturicu i Gorana Bregovića? I ko je od njih u tom slučaju ćale a ko keva? I od koga se više isplati iskati džeparac? Ne, sasvim ozbiljno, šta se to događa s ovim našim nesrećnim, zdravo pobrkanim svetom? Jer ako su trubaći, brate postali jedan od simbola nekakvog „srpskog identiteta“, onda mi živimo u još blesavijoj pojmovno-vrednosnoj pometnji nego što se do sada moglo i pretpostaviti. Srbijansko „loženje“ na harmoniku ili frulu, vojvođansko na tamburice ili gajde, dinarsko na gusle etc. – sve to ima nekakvo uporište u „tradiciji“ (i to mahom relativno novoj), mada „tradicija“, da se razumemo, nikada nije onako „čista“, onako „autohtona“ kako njeni obožavaoci kičerski zamišljaju – ona je uvek neka vrsta ekskluzivističkog kulturnog konstrukta, ali je taj konstrukt barem dovoljno vremena odležao – i tako potvrdio vlastiti smisao i utemeljenost na narečenom prostoru – da ga se može shvatiti i tretirati ozbiljno, uz sve zadrške. U tom smislu, „trubači“ su samo jedan trivijalni potkulturni trend, u rangu španskih serija; utoliko oni mogu biti zalog identiteta samo nekoj ekstravagantnoj potkulturnoj grupi, nikako naciji. Oni su isplivali na velikom talasu karnevalizacije i spektakularizacije (te otuda i samodivinizacije) prostote; zato nije čudno da je taj trend uzeo maha potkraj osamdesetih, a zacario u devedesetim. Njegov je uspeh, doduše, vaistinu senzacionalan: već tušta i tma našeg sveta ozbiljno je poverovala kako je to već sveprisutno sadističko mučenje jednog plemenitog muzičkog instrumenta vaistinu „oduvek“ saundtrek naših života, legitimni omen „srpskosti“. Nije, bre: to je samo nusposledica jedne vešte i agresivne popkulturne invazije. I tako smo svi ulovljeni u jednu sumanutu simboličku klopku: na koncu se borci za „nacionalni identitet“ žeste oko jedne Pompezne Izmišljotine kao da im ju je sam Sveti Sava u amanet ostavio. A ono jok, nego im niko nije javio da se najveći srpski trubač zove Duško Gojković. On inače ne svira po svadbama, sahranama i maturalnim zabavama, nego piči džez, idealan izraz tradicionalnog srpskog weltschmerza.
