U gori raste zelen bor

„To je sramota. Sramota da naš crnogorski parlament juče nije usvojio predlog da minutom ćutanja odamo poštu našim najmilijima, mučki pobijenim posle kraja rata“, komentarisao je svoj dolazak jedan od učesnika parastosa crnogorskim žrtvama posleratnih likvidacija, održanog prošlog četvrtka podno Kamniških Alpa. U tešku crninu odeveni postariji ljudi, njih oko 200, stiglo je što kolima, što avionom, što autobusom. Bilo je registracija iz Zagreba, Rijeke, Beograda, Budve… U pratnji velikog broja domaćih i stranih novinara ceremonija je najavljena dopodnevnim okupljanjem kod crnog, masivnog gvozdenog krsta, podignutog na šumskom obronku strmih, nepristupačnih planina u naselju Kopišče, desetak kilometara udaljenom od Kamničke Bistrice.

Prvi put posle 60 godina roditelji, braća, sestre i potomci likvidiranih dobili su priliku da se na licu mesta, tačnije – zločina, pomole za duše svojih najbližih. Uzgredna primedba pomenutog učesnika komemoracije mnogobrojnim žrtvama posleratnih masovnih likvidacija zarobljenika koji su predati na milost i nemilost Titovim partizanima iz engleskih logora u Austriji maja i juna 1945. godine, bio je jedini glas protesta na tužnom skupu.

NA MESTU ZLOČINA: Tipična razglednica s alpskim pejzažem. Nimalo gostoljubivi vrhovi Kamničkih Alpa obasjani suncem, ispod proplanci i zelene šume. Posred doline put, koji završava nešto dalje od stratišta, na kraju doline. Oni koji su zarobljenike forsirali u klopku tih planina znali su da će im to biti poslednje počivalište. Naokolo, u šumama obraslim gustim šipražjem naizgled nema velikih jama. Idiličan krajolik ni po čemu ne odaje da se baš tu na tlu Evrope odigrala jedna od poslednjih drama Drugog svetskog rata koja je gurnula u smrt hiljade – prema nekim istraživačima možda čak 250.000 do 300.000 – ljudi.

A kod Kopišča nisu streljani samo četnici, onako kako ih slovenačka javnost zamišlja, bradati, divlji, prljavi muškarci s kokardama na šubarama i krvavim kamama u rukama, bilo je tu ostataka raznih gubitničkih vojski, ali i mnogo civila, žena i dece. Na mestu našeg okupljanja, na korovom zaraslom poljančetu, svi oni poređani su u kolone, smaknuti mitraljeskom paljbom i bačeni u pripremljene jame. Rake su zatrpane, a da se cela stvar zataška – usred listopadnih šuma posađene su zimzelene sadnice, borovi i smreke. To je gotovo siguran znak današnjim istraživačima gde da traže, gde se ispod korena kriju potencijalne masovne grobnice – stabla četinara, sva isto visoka, u isti čas posađena.

Tokom decenija socijalizma pojas oko Kopišča, kao i druga takva mesta u Sloveniji „pokrivala“ je milicija prilikom svih većih verskih praznika, ne dozvoljavajući rođacima da na mestu zločina zapale sveću zadušnicu. Ako prokrčite put kroz šumarak s obe strane puta, tek tad shvatate svu grozotu koju su žrtve prošle – brojna debla obeležena su belim ili crvenim krstom. Oni danas obeležavaju kosturnice, mesta gde decenijama leže bezimeni sa podugačke liste streljanih.

Skupno obeležje svih krstova jeste masivan gvozdeni križ, nekako nagrubo sklepan, kao od železničkih šina, kojim je opština Kamnik obeležila postojanje grobnice. Više nije tajna da je samo oko Kamnika pobijeno 18.000 do 20.000 ljudi. Slovenački mediji sporadično objavljuju da je na drugom kraju države otkrivena nova lokacija, nove masovne grobnice… Što se ove kod Kopišča tiče, elektronski mediji u Ljubljani ovlašćeno su izvestili, da su tu „crnogorske četnike pobili partizani iz Crne Gore“. Valjda preventivno, da neko ne bi pomislio da su ih usred Slovenije pobili slovenački partizani. Nije ništa manje indikativno da su se ovdašnji stručnjaci tek nedavno složili da stradalih poreklom iz drugih područja nekadašnje Jugoslavije u tim grobnicama ima mnogo više nego Slovenaca (uglavnom pripadnika Rupnikove domobranske vojske). To otkriće, međutim, nije probudilo preterano saosećanje u srcu prosečnog građanina Slovenije, pa su na predvečerje skupa kod Kopišča lokalni mediji izražavali zabrinutost zbog činjenice da je kamnička Upravna jedinica dala dozvolu za skup „koji izaziva nervozu i bes u slovenačkoj javnosti“ (koje je potpirivao prvak slovenačkih desničara Zmago Jelinčič, čak i u Parlamentu).

Uprkos odijumu domaćina, organizator skupa, društvo „Otkrićemo istinu“, uspelo je da razočara prisutne slovenačke policajce, njih dvadesetak, većinom u civilu, spremne da na licu mesta (ako vide kokardu) izreknu novčanu kaznu ili prijavu sudiji za prekršaje (za politički govor i sl.). Nije bilo nikakvih partijskih obeležja, zastava, političkih govora, „poziva na nasilje“. Samo crnina. Ili, kako je odgovorio predsednik društva „Otkrićemo istinu“ Dušan Niklanović na pitanje slovenačke TV: „Ma kakve sablje, zastave… Molim vas, mi smo civilizovani!“ Ukratko, propala je akcija poslanika Zmaga Jelinčiča da se skup „veličanja najgorih zločinaca čovečanstva“ zabrani, zahtevano je na kraju da to učini makar Janšin kabinet, ali bez uspeha. Tako je najgrlatiji u pokušajima da spreči parastos bio pomenuti prvak Slovenačke nacionalne stranke, inače do 2000. godine čest gost Beograda i Miloševićeve političke garniture. Za razumevanje slovenačkog shvatanja pijeteta prema umrlim u posleratnim streljanjima nije naodmet dodati da se ni promil slične „bure protesta“ (kao u slučaju „četničkog parastosa“) nije podigao povodom misa održanih u spomen na pobijene domobrane ili ustaše (poslednjima je nedavno u južnoj Sloveniji držao besedu hrvatski kardinal Bozanić).

Uvod u parastos kod Kopišča, međutim, nije bio baš po protokolu – u kaljugi ka krstu sreli su se rečeni Dušan Niklanović i Stanislav Klep, predsednik slovenačkog društva „Udruženi uz lipu pomirenja“. „Dao sam reč slovenačkoj vladi i policiji da neću držati politički govor i toga ću se dosledno držati,“ rekao je Niklanović, izljubio tri puta ukočenog Klepa, dodao da Slovenija sada jeste stvarno „tuđa zemlja“ (uz neizbežnu sumnju „ali ostali smo prijatelji?“), izrazio ubeđenje da će Slovenija „poštovati evropske standarde i standarde Saveta Evrope“ te „dostojno obeležiti sve grobove, jer ovo se desilo kod vas“. Bez obzira na izrečena očekivanja, Niklanović je u ime rođaka likvidiranih i u svoje lično izjavio da je Slovenija „već napravila veliki, ljudski gest postavljanjem krsta na mesto gde su ubijena moja braća“. I, na kraju, dodao – ne ide bez politike – da se Srebrenica i druga nedavna stratišta ne bi desila da je blagovremeno otkriven stravičan zločin nad zarobljenima učinjen pre šest decenija na ovom mestu. Da potkrepi kazano, opisao je svoj razgovor s javnim tužiocem u Kočevju.

„Upitao me je da li znam da su žrtve u jame bacali gole. Nisam znao. Objasnio mi je da je to urađeno zato što su odeveni ljudi zapinjali jedni o druge. A goli su leteli nadole kao sardele.“

BEZGROBA VOJSKA: Akademik Matija Bećković stigao je u društvu mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića, ljubljanskog paroha Perana Boškovića i drugih visokih crkvenih zvaničnika. Upitan nije li se mnogo okasnilo s parastosom, odgovorio je potvrdno: „Zločini, počinjeni nedavno, ohrabreni su činjenicom da nisu pronađeni ni kažnjeni oni koji su takav zločin počinili pre 60 godina. Zato su novi zločinci bili uvereni da mogu da ubijaju nekažnjeno i da za hiljade žrtava niko neće saznati. Mi smo poslednji koji dolazimo na grob svojih“, upozorio je Matija Bečković.

„Posle šezdeset godina rodbina, sinovi, potomci… Došli smo na ovo sveto mesto da održimo pomen na njihovim grobovima i da se pomolimo za njihov pokoj“, počeo je mitropolit Amfilohije Radović. Okupljeni su saznali da je umrlima za utehu donet i pored krsta položen kamen iz manastira s Cetinja u kome je služio mitropolit Joanikije, cvet te zemlja s cetinjskog groblja. Prvi deo parastosa prošao je u čitanju imena žrtava – mesto rođenja, profesija – ratari, đaci, domaćice, učitelji, sudije… Bilo je to dugačko iščitavanje, hiljade imena, praćeno mrmljanjem ostalih sveštenika, koji su čitali sa svojih spiskova. Mitropolit je naglasio da se na tom mestu završava „put bez povratka“ i za ondašnjeg crnogorskog mitropolita Joanikija, zajedno sa još oko 20.000 zarobljenika iz Crne Gore, te da je među njima bilo mnogo civila, nejači, ali i mnogo Hrvata, Slovenaca i drugih. Te da je ovo „samo jedno od tih mesta“, počev od Zidanog Mosta preko Kočevskog Roga do Teharja, gde je nekoliko desetina hiljada ljudi ubijeno bez suda i presude, uprkos svim zakonima i međunarodnim konvencijama o zaštiti zarobljenika, u ovom slučaju vraćenih od strane engleskih trupa.

„Moja braća ubijena su tu negde, ne znam tačno gde. Sad je kao da sam na njihovom grobu, kao da su svi tu“, kroz suze objašnjava stariji gospodin, seda na klupu pozadi, loše mu je. Njegov pratilac ne dozvoljava da ga ophrvaju osećanja, ljutito dobacuje da za sve što se desilo ovde u Sloveniji posle rata 1945. treba goniti i odgovorne u Srbiji i Crnoj Gori, baš onako kao što slovenačka policija sada ulaže prijavu protiv Mitje Ribičiča, nekadašnjeg visokog funkcionera Ozne u Sloveniji. Mikrofonu pristupa Matija Bećković. Reči „ovde sam kao sin svog oca“ podižu emocije, otupele od iščitavanja. Svet u crnini smanjuje se, zbija, oslanja na najbliže pod teretom suza. Bećković čita pesmu Bezgroba vojska, ali bez ijedne prejake reči, reči osvete, koja bi po Matiji „obeščastila uspomenu na mrtve“. U dušu pogađaju reči da su borovi, posađeni na zajedničkim rakama, „izrasli, kako kažu domaćini, svi jednaki“, najviši u Sloveniji a u njihovim krošnjama ječe duše mrtvih, pogubljenih ni krivih, ni pravih. Svi, Amfilohije, pesnik, ljubljanski paroh i predsednik Niklanović posebno zahvaljuju slovenačkoj vladi tj. „bratskoj Sloveniji“ što ih je prihvatila „s razumevanjem“.

Na kraju, tradicionalno žito, pogača, vino. Čovek, kome je „tu negde“ pre 60 godina smaknut brat, hoda uzduž i popreko ugaženog korova sipajući na zemlju vino za pokoj duše. Na travnjaku velike žute mrlje od istopljenih sveća. Brkat starac hvališe se novinarki slovenačkog radija: „Čuli ste za đake streljane u Kragujevcu? Evo on (pokazuje na starinu pored sebe u otrcanom sivom odelu), on je tad našao Nemca koji je izdao to naređenje, išao je za njim do Vrnjačke Banje i ubio ga!“ Ratne uspomene prekida jedan od sveštenika, koji obaveštava prisutne da su u šumarku preko puta brojna grobna mesta, svi kreću tamo, teško se probijaju sa štakama i štapovima, već umorni. Najuporniji hodaju po vlažnoj zemlji, lome gusto šiblje, nalaze tužnu sliku – previše debala obeleženo crvenim ili belim krstom, zar je sva ta šuma – ogromna grobnica?

Organizator poziva na ručak u restoran u krugu fabrike Stol u Kamniku, u međuvremenu iz džepova se vade požutele, iskrzane slike… Niklanović se zagleda u sliku mladog čoveka u uniformi, kapetan. „Znam ga lično! E, ko bi znao gde je“, teši vlasnika fotografije. On se zahvali na očekivanom odgovoru i ode niz put, dalje, u šumu, u beskrajnoj potrazi za grobom svog brata i pokojem duše.