Ove godine svi koji su učestvovali u organizaciji muzičkog festivala EXIT u Novom Sadu imaće dosta razloga za slavlje. Em je pet godina lep mini jubilej, em je najavljeni program najbolji do sada i sledi tradiciju da svako sledeće okupljanje bude bolje, em je prebrođena u javnosti veštački stvarana barijera između nove radikalske vlasti u Novom Sadu i ljudi iz Udruženja Exit. Festival je lagano postao mini institucija, zauzeo je mesto u agendama svetski relevantnih muzičkih ansambala, prebrodio je političke pritiske i pokazuje da je sposoban da se postavi na pravi način u postojećem kontekstu.
Možda paradoksalno, ali ovo je prva godina u kojoj održavanje festivala nije ni u jednom trenutku dovedeno u pitanje. „Prvi put možemo da krenemo dan ranije“, kaže za „Vreme“ Bojan Bošković, jedan od prvih ljudi iz organizacije, koji je prošle godine sa svojim drugom i kolegom Dušanom Kovačevićem bio uhapšen tri nedelje pred početak festivala zbog optužbi da su „zloupotrebili položaj“. Bošković kaže da je u pripremi ovog događaja učinjeno sve da se i izvođači i gosti osećaju dobro i da se svi provedu na najbolji mogući način. Ove godine je još više urađeno na prezentaciji festivala u regionu i Evropi pa se i očekuje da će preko 25 odsto ukupnog broja posetilaca biti iz regiona i Evrope. Više od hiljadu posetilaca dolazi samo iz Velike Britanije. Procena je da će se na Petrovaradinskoj tvrđavi okupiti između 130.000 i 150.000 ljudi za četiri festivalska dana što je dobro prolazno vreme i za evropske festivale. Da ponovimo i na ovom mestu da dolaze velike evropske muzičke televizije koje će sve vreme pratiti događaj (MTV, Viva), da će najčuveniji radio na svetu BBC 1 direktno prenositi segmente EXIT-a, da će ukupno biti preko 600 izvođača, da će se koncerti odvijati na gotovo dvadeset bina. Sve ove činjenice ukazuju da je EXIT davno prevazišao lokalne okvire, da je izašao i iz regionalnih krugova i da se uputio na sigurno putovanje u centar evropske (svetske) moderne muzike.
Bošković naglašava da je promena imidža Srbije nešto što je važan deo misije ovog festivala i koliko takav stav zvučao idealistički i poletno svakako ga treba podržati (jer je popločan doobrim namerama). Kada se pogleda unazad, u prethodnih pet godina, od svih stvari u kojima je Srbija želela bar deklarativno da postane „lider u regionu“, čini se da su jedine stvari u kojima je uspela košarka (konstantni prvak Jadranske lige je tim iz Srbije) i upravo EXIT. Organizacija ovako velikog muzičkog festivala u ovako siromašnoj državi jeste podvig bez presedana i pokazatelj koliko mnogo mogu da postignu ljudi udruženi oko dobre ideje. Ako ostavimo po strani socijalno-psihološki efekat koji prouzrokuje ovaj događaj i zadržimo se samo na organizacionom planu, videćemo da su petrovaradinski dani popularne muzike (EXIT) najbolji menadžment (popularno: know–how) koji je neko iz Srbije napravio i predstavio u poslednjih pet godina. Jedino što do sada nije organizatorima pošlo za rukom, a u vezi što sa početnom idejom što sa ukupnim ekonomskim ambijentom, jeste dosezanje neke manje-više realne cene ulaznica. I ove godine, kao i ranijih, posetioci mogu da za 50 evra u četiri dana vide čitavu domaću scenu i lep izbor iz „recentne“ inostrane produkcije. To je cena niska i za srpske pojmove kada se ima u vidu koliko je trebalo platiti za nastup REM-a ili Metalike prošle godine (oko 30 evra).
Šta ćemo moći da vidimo za pomenutu svotu? Dragan Ambrozić, programski direktor festivala, u izjavi za „Vreme“ kaže da je ovo jedan od jačih programa u Evropi jer „svake večeri imamo po jednu veliku zvezdu koja ima novi album“. Imena The White Stripes, Fat Boy Slim, Garbage, Underworld, Slayer, Ian Brown (ex Stone Roses), Carl Cox i mlađih snaga poput Ladytron, The Dutsuns i Sagea Francisa „govore sama po sebi“ i nije im potrebna neka veća reklama. Ambrozić kaže da je ovo izbor ljudi koji su pravili program, dakle, nije se išlo na to da se uzme samo ono što se može, nego se sledila određena programska koncepcija. On naglašava da, na primer, Fat Boy Slim dolazi na preporuku agencije koja je pre dve godine dovela Moloko i da to svedoči o dobrom glasu koji festival već ima u svetu. Oni koji nisu mogli da se pojave ove godine i čekaće na neku sledeću priliku jesu Franz Ferdinand (nije poznato da li je Aleksandar Vučić uradio nešto više da ih dovede, ali, ko voli, može da ih gleda 14. avgusta na Pepsi Siget festivalu u Budimpešti), The Hives, Moby, LCD Sound System. Neki ansambli, poput Qeens of The Stone Age, bili su preskupi, saznajemo od Ambrozića. U poređenju sa sličnim događajima u Evropi ovog leta verovatno je samo Glastonberi festival u Engleskoj mesto na kome se skupilo više zvezda popularne muzike. „Naša je glavna ideja da pravimo normalan festival koji neće biti incident“, kaže Ambrozić.
Sve bi bilo još lepše kada bi se ovoj „galeriji velikih“ pridružilo i više velikih srpskih bendova, ali to je boljka domaćeg kulturnog miljea. I ove će nas godine predstavljati stare snage Darkwood dub i Rambo Amadeus (na viđenijim mestima), a za ubuduće ostaje nadanje da će ovolika silesija stranih kvalitetnih muzičara doneti neki pomak u domaćoj produkciji popularne muzike ili će Srbija biti zemlja turbo folka sa najboljim festivalom popularne muzike u kontinentalnoj Evropi. Naravno da većina ljudi ide na festival da se provede i da bude viđena, ali hajde da ovoliki sajam muzike inspiriše neku omladinu i da ih pokrene na stvaranje. Ako ne muzičko, a ono bar organizaciono u svojim gradovima.
Dakle, „traže se novi mladi“.
