Trijumf „virtualne kandidature“

Nikada neće biti razjašnjeno da li bi London dobio organizaciju Olimpijade 2012. da su bombe Al kaide u metrou i autobusima eksplodirale u utorak, umesto u četvrtak (glasalo se u sredu), kao što neće biti otkriveno da li su odgovorni za poslednji teroristički akt čekali da London dobije Olimpijadu pa da pošalju poruku tipa – „Eto kome ste dali organizaciju“… Pitanje je, generalno, da li atentati uopšte imaju veze sa Olimpijadom ili su možda bili tempirani za sastanak G8 u Škotskoj. Jedino je sigurno da imaju veze sa britanskom politikom u Iraku, a poruka „da se pripreme“ Italija i Danska deluje morbidno, ali nažalost i realistično, jer posle Njujorka 2001, Madrida 2004. i Londona 2005. ko ima pravo da kaže da pretnje islamskih fanatika nisu krvavo realne…

MOK nije oklevao da potvrdi svoju odluku i ponovi da će „Igre biti održane u Londonu“, a niko od četiri poražena kandidata nije želo da iskoristi tragediju u glavnom gradu Velike Britanije da eventualnom porukom „kod nas toga ne bi bilo“ ukažu na „grešku u glasanju“. Prvo, „kod njih je toga i te kako bilo“, od Njujorka preko Moskve do Madrida, jedino je Pariz (dosad) bio pošteđen masovnih žrtava u masovnom terorističkom aktu. Na dan glasanja, Albert od Monaka, član MOK-a, bivši olimpijac (Sarajevo 1984, bob) i odnedavno šef države posle smrti svog oca, izazvao je žestok gnev španske delegacije jer se usudio da na sesiji MOK-a, neposredno pre glasanja, propituje predstavnike madridske kandidature o aspektima bezbednosti u svetlu nedavne eksplozije u okolini stadiona Peineta, bez žrtava i bez veće materijalne štete… Premijer Hoze Luis Sapatero, koji je zajedno sa kraljicom Sofijom predvodio brojnu špansku delegaciju u kojoj su od sportista bili Migel Indurain, Aranča Sančes, Raul, Pau Gasol, Injaki Urdangarin, Manuel Estiarte, Fermin Kaćo…, žestoko je odgovorio princu Albertu koji je tek nedelju dana kasnije našao za shodno da se izvini Špancima i da kaže „da nije imao lošu nameru“, već da je samo izvršio „dužnost člana MOK-a“.

(NE)PRINCIPIJELNE KOALICIJE: Špance, naravno, niko ne može da ubedi da on nije radio u korist Pariza, ali suština priča i jeste u tome: svako je imao svog favorita, svako je sa nekim nešto paktirao, dogovarao, nagovarao… Ne može se reći da glasanje nije bilo čisto, ali elementi politike bili su vidljivi. Glasalo se po jezičkoj, geografskoj, političkoj, ekonomskoj i, na kraju krajeva, ličnoj bliskosti. Sve prognoze stavljale su u prvi plan Pariz, London i Madrid, koji su u tim predviđanjima bili sa podjednakim šansama za finale; Moskva i Njujork nisu imali nikakve šanse od početka. Tako je i bilo, u prvoj rundi glasanja otpala je Moskva sa najmanjim brojem glasova (15), u drugom je ispao Njujork sa 16, tri manje nego u prvom krugu. Taj drugi krug predvodio je Madrid sa 32 glasa (12 više nego u prvom krugu), London je imao 27, a Pariz 25. Usledilo je ključno, treće glasanje u kome je Madrid sa 31 glasom ostao iza Pariza (33) i Londona (39). (Ne)principijelne koalicije učinile su da nijedan od 19 glasova Njujorka ne ode Madridu, 12 je otišlo po anglosaksonskoj liniji Londonu, a sedam Francuskoj po frankofonskoj liniji.

„Niko još nije svestan koliko je Madrid bio blizu dobijanja Olimpijade i kakva je prilika propuštena. Nedostajala su samo dva glasa i to jedan od proverenog prijatelja Španije, Grka Lambisa Nikolaua (nije na vreme pritisnuo taster). Da je ušao u finale, Madrid bi sigurno dobio“, rekao je bivši predsednik MOK-a Huan Antonio Samaran.

ZAŠTO NAS NE VOLE: Niko ne potvrđuje zvanično, ali sve upućuje na zaključak da su London i Madrid imali „anti-Pariz“ dogovor, jer su i jedni i drugi francusku prestonicu doživljavali kao glavnog rivala. Tako je u finalu London pobedio Pariz sa 54:50. U predvečerje glasanja bilo je žestokog prepucavanja na liniji London–Pariz, sa Temze su stizale ironične primedbe da je stadion „Sen Deni“ „odličan za ragbi“, dok je sa Sene stigao odgovor da „mi bar imamo stadion“. Naime, London tek treba da izgradi većinu objekata za Olimpijadu, uključujući i glavni stadion, ali uprkos činjenici da je njegova kandidatura bila, manje ili više, „virtualna“, članovi MOK-a su se odlučili za britansku prestonicu. Pariz je tako treći put izgubio olimpijsku trku u poslednjih 19 godina što je izazvalo šok u čitavoj Francuskoj. „Zašto nas ne vole?“, bilo je masovno pitanje običnih Francuza.

Gradonačelnik Pariza Bertran Delanoe napao je prošlog ponedeljka Tonija Blera i Sebastijana Koua da su „igrali prljavo“ i da nisu poštovali pravila MOK-a. On ih je, ne navodeći argumente, optužio da su prešli granicu tolerancije i da su „pobedu ostvarili nečim što nema veze sa olimpizmom“. On tvrdi da Pariz nije izgubio „ni zbog prezentacije, ni zbog olimpijskog duha, ni zbog etike“, ali nije precizirao zašto je onda poražen.

Mnogi će se složiti da je, zapravo, najbolju kandidaturu imao Madrid: sve nadohvat ruke i masovna podrška građana, što je uvek važno za duh Igara. Protiv Madrida bila je činjenica da je Barselona bila domaćin 1992, dok se problemi sa terorizmom ne mogu uzeti kao ozbiljan minus, jer ta boljka, nažalost, danas preti svima. Madrid se vratio razočaran, ali i rešen da ponovo pokuša 2016. ili 2020. Zvanična odluka o tome biće doneta u narednih 18 meseci, ali je vrlo verovatno da će se kandidatura ponoviti. Uostalom, predsednik MOK-a, Belgijanac Zak Rog, koji iz principa nije glasao, pozvao je pre glasanja sve kandidate koji izgube da ponove kandidaturu. Činjenica je da MOK nikada nije imao tako jakih pet kandidata. Ako je pretpostavka da će Igre 2016. biti održane van Evrope, Madrid bi mogao da se nada za 2020. Zasad je poznato da Pariz neće imati snage da još jednom uđe u opasnu trku, jer bi novi poraz bio prava katastrofa za francuski nacionalni ponos.

Madrid razume London

Ceo svet je prošle nedelje duboko saosećao sa Londonom zbog njegovih žrtava, ali malo je gradova poput Madrida koji su sličnu tragediju doživeli na sopstvenoj koži. Scenario je 11. marta 2004. bio sličan: prigradski vozovi u Madridu, umesto metroa u Londonu. Motiv isti: „osveta“ za angažovanje španskih vojnika u Iraku. Autor isti: evropski ogranak Al kaide. Cifre su bile različite, poraznije po Madrid, jer se rulet smrti zaustavio na broju 191. Madridska eksplozija bila je sračunata da utiče na parlamentarne izbore, sazvane za 14. mart, i uticala je: do tada vladajuća Narodna partija glatko je izgubila, iako su joj ankete do tog 11. marta davale prednost. Asnarova administracija lansirala je brže-bolje tezu da je autor zločina ETA, što je, kad se pokazalo kao netačno, samo još više okrenulo birače protiv „narodnjaka“.

Španska policija uspela je da pohvata većinu terorista, nekoliko je smrtno stradalo u samoubilačkoj akciji u jednoj operaciji kada je u madridskom predgrađu Leganes otkrivena njihova baza, ali parlamentarna istraga pokazala je niz slabosti i propusta u radu – neki važni presretnuti razgovori ostali su bez prevoda „jer nije bilo sredstava“…