Jelek, anterija i opanci… Folklor je na domaćim televizijama jedan od pouzdanih indikatora nacionalne homogenizacije. Devedesetih je odjednom postalo veoma bitno u svakoj od novih država-republika da gledaoci shvate kako je „naša“ nošnja kitnjastija i starija od „njihove“. Naši običaji su stariji, a oni drugi su se tek juče setili da su istorijski subjekt, iliti konstitutivni i državotvorni narod. Prvo bi se insistiralo na autohtonom jeziku, zatim na istoriji, posle bi se pojavile patriotske/domoljubne pesme i konačno stižemo do narodne nošnje. Crna Gora je u ovom trenutku, sudeći po TV CG, na tom putu, pa sam gledao višesatnu emisiju o istorijatu crnogorske nošnje. Ona je autohtona, a svojim bogatstvom je predstavljala istorijsku potrebu Crnogoraca da prkose Turcima. Đetići su odbijali da prihvate turske propise o odevanju (dressing code) za raju, već su kinđurenjem želeli da pokažu samosvest. Saznao sam da je nedavno ispravljena zabluda prema kojoj se Njegoš (a ko bi drugi) smatrao prvim crnogorskim stilistom. On je, navodno, svojim portretima prvi stvorio imidž slobodnog Crnogorca, pa su ga ostali glavari i serdari oponašali. Prema najnovijim dokazima istorijske nauke (moja omiljena fraza), nošnja seže u davnija vremena, do Crnojevića, a prema nekima čak do Balšića. Crna Gora je tada bila moćna evropska država koja je održavala bliske veze sa silama poput Mletačke Republike. Moram priznati da se tradicija modnog diktata zadržala i danas, kada je Milo postavio osnove savremenog izgleda političara, a serdari ga imitiraju. Umesto toka, kape i pojasa, danas su tu elegantna italijanska odela krojena po meri. Prigodni TV-program povodom 13. jula uveličala je i mala zastava CG u uglu ekrana. Eto, dakle, još jedne priče o samostalnoj CG, samo iz ugla mode.
U Srbiji je pitanje nošnje kao dela nacionalnog identiteta već istrošeno. Sada je to pitanje marketinga, pa je bilo zanimljivo videti razgovor sa Vericom Rakočević na TV Politici. Ona je u svojim modnim kolekcijama svetu predstavila redizajniran srpski opanak, pojas-tkanicu i kožuh-jelek. Prema rečima autorke, svetski modni eksperti i kupci oduševljeni su našom nošnjom. Ona im je dokazala da smo mi oduvek bili gospoda, samo su nas neki zli ljudi poslednjih godina prikazivali u svetu kao zločince i primitivne ubice.
Posebno sam se zamislio nad narednim projektom Verice Rakočević, jer je za sledeću kolekciju najavila spoj tibetanske i prizrenske mode. Kolorit je tibetanski, šare prizrenske, a inspiraciju je dobila na Kalenić pijaci u Beogradu. Potpuno sam siguran da će ovaj susret uroditi fantastičnim rezultatom, te da će novi stajling Željka Joksimovića biti budistički.
Sledeće sezone na našoj estradi svi će brijati glave, a pesme su nam ionako čiste mantre koje slave turbo–nirvanu.
Ko se ne menja – propada. Sa stanovišta stajlinga, poslednji skup SPS-a, održan u čast 15 godina stranke, delovao je prilično retro. Broj 15 ispisan balonima u bojama trobojke, poznati govornici uz rivajvl Vučele i puzeće distanciranje od Slobodana Miloševića. Otkako je Sloba u Hagu, oni se, prema vestima, stalno nešto distanciraju od Večitog Vođe, mada ja to nikako da primetim. Nema više gigantskih video-zidova koji su bili obeležje SPS kongresa, sala je polupuna (ili poluprazna, već kako tumačite), dok Ivica Dačić kara izdajnike biznismene koji su odleteli iz SPS-a. No, vratiće se oni kad im opet zamirišu pare.
Na kraju, Grand šou spektakl na Tašmajdanu, koji je uživo prenošen na Televiziji Pink. OK, znam da su u ovoj zemlji narodnjaci zakon, Exit je čudo od četiri dana godišnje, ali dupke pun Tašmajdan je pokazatelj stanja duha u zemlji. Dakle, nismo videli prvu ligu Grandovih zvezda, nastupali su debitanti pevajući pesme afirmisanih kolega. Bili su, recimo, Cecina dvojnica iz Berana i mnogi drugi estradni klonovi. Obični dečaci i devojčice kojima se sreća osmehnula prošli su pakao i blamažu na audicijama i sada su na korak od slave. Zamislite samo da neki demo bendovi sviraju obrade na prepunom Tašmajdanu. Nemoguće. Ova hiperprodukcija zvezda i zvezdica Granda govori nam da se ovde radi o snu koji je više od pevanja. U pitanju je najbrži put do uspeha, novca i statusa u Srbiji koji se matematički meri brojem fotografija u tabloidima. Prečica do raja, popularnost do jaja!
