Jedan od naših najčešćih lajtmotiva u ovom završnom sumiranju pozorišne sezone bila je, godinama unazad, žalopojka o krizi dramske režije. Ove godine, posle zaista vrlo dugog vremenskog perioda, možemo da se, i to sa velikim zadovoljstvom, oslobodimo te napasti, jer se nazire jedna nova, darovita i zanimljiva generacija pozorišnih reditelja, koji svi imaju ispod trideset godina. Oni nisu pravi debitanti, jer su prisutni već nekoliko poslednjih godina, ali su se ove sezone nekako „transparentno“ izdvojili. To izdvajanje je sasvim slučajno, jer je ono rezultat vremenske koincidencije i individualnog umetničkog rasta, a ne artikulisanja neke zajedničke scenske poetike. Ipak, na najopštijem estetičkom planu postoje sličnosti među ovim mladim rediteljima; zajedničko im je to što svoj posao shvataju kao umetnost a ne samo kao zanat, što im nije jedina ambicija da razgovetno „ispričaju priču“, već da brižljivo artikulišu sveobuhvatnu teatarsku formu.
„MALO POZORIŠTE„: Đurđa Tešić se prepustila velikom izazovu da prvi put na redovni repertoar naših pozorišta dovede jedan komad Sare Kejn i pri tom se opredelila za njeno najčuvenije delo Razneseni; ona je prvo sprovela temeljnu analizu, a zatim pregledno i nadareno scenski artikulisala radikalni zaokret od naturalizma ka oniričnoj i morbidnoj stilizaciji, na kome se zasniva veoma originalna forma ovog komada. U režiji predstave Red vožnje Andreasa Sama, dramatizaciji Kišove proze, Ana Đorđević je gradila minimalistički i metaforičan scenski univerzum, čija naglašena poetičnost odudara i od duha vremena i od osećajnosti rediteljkine generacije. Miloš Lolić je dramaturški unapredio debitantski komad Dimitrija Vojnova Velika bela zavera, a zatim je razvijao decentan, sveden i formalizovan teatarski jezik. Najprovokativniji i najradikalniji zahvat na planu pozorišne forme sproveo je Bojan Đorđev u projektu No name: Snežana, koji dovodi u pitanje, doduše nekako narcisoidno i samodovoljno, mnoge pretpostavke pozorišne umetnosti.
Osim što inaugurišu novu generaciju pozorišnih reditelja, ove predstave imaju još jednu bitnu ulogu: sve one su igrane u kamernim prostorima institucionalnih pozorišta, čime su, posle duže vremena, postavljene dobre repertoarske smernice scena kao što su Teatar u podrumu Ateljea 212 (Velika bela zavera) i Nova scena Beogradskog dramskog pozorišta (Razneseni). Dve od ove četiri predstave igrane su u prostorima koji su, bilo da su novoosnovani ili da odskora imaju novu umetničku orijentaciju, u potpunosti okrenuti mladim stvaraocima i njihovom senzibilitetu: to su Malo pozorište „Duško Radović“ (No name: Snežana) i eksperimentalna scena Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta (Red vožnje Andreasa Sama). Ovi podaci rečito odbacuju česte i neodgovorne, a primamljive žalopojke da, navodno, mladi pozorišni umetnici ne mogu da dođu do svog prostora; te primedbe se ne čuju toliko od samih umetnika koliko od pojedinih direktora i lokalnih kulturtregera, koji promocijom mladosti realizuju vlastitu volju za moć i razračunavaju se s protivničkim esnafskim grupama. To što se ove sezone jedna grupa mladih reditelja oštro izdvojila ne znači da oni treba da dobiju blanko podršku, jer niko ne treba da ima takvu podršku! Verujem da će oni, izvan svih tih manipulacija, nastaviti svoj uspon.
„VELIKO POZORIŠTE„: Toliko o „malom pozorištu“. Što se tiče „velikog“, tu se i ove sezone nastavlja uspon Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji je nedavno krunisan prijemom u Evropsku pozorišnu konvenciju, jednu od dve najznačajnije evropske teatarske unije (JDP je jedino naše pozorište koje je član tih prestižnih asocijacija). Kao najznačajniji projekat JDP-a (a i šire) u toku prethodne sezone, stručna javnost i publika unisono su izdvojile praizvedbu nove drame Biljane Srbljanović, Skakavci, u režiji Dejana Mijača. Ova fragmentarna i intimistička priča o starenju i suočavanju s različitim oblicima smrti razvija „globalnu metaforu“ savremenog srpskog društva, u kome su žrtve i mladi i stari; mladi zato što su robovi svojih roditelja, a stari zato što grčevito moraju da se dokazuju u svetu bez pouzdanog sistema vrednosti. Predstava Skakavci samo potvrđuje da je Biljana Srbljanović u punom stvaralačkom naponu, da je najinovativnija i najznačajnija pojava u savremenoj srpskoj drami, a Mijač još uvek najtemeljniji reditelj, u čijim predstavama se redovno ostvaruju neke od najboljih uloga u sezoni (ovog puta, to su ostvarenja Vojislava Brajovića, Nikole Simića, Renate Ulmanski, Borisa Isakovića, Maše Dakić).
Iz repertoara JDP-a trebalo bi, pored ove, izdvojiti i predstavu Italijanska noć, koju je prema drami Edena fon Horvata režirao Paolo Mađeli; ona možda nije toliko bitna po svom umetničkom dometu koliko po izazovnosti i aktuelnosti teme, po prikazu nemoći, jalovosti i sujete raznorazih demokratskih frakcija u vajmarskoj Nemačkoj, koje svojim (ne)činjenjem širom otvaraju vrata narastajućem nacizmu… Izbor ovog komada potvrđuje utisak o brižljivoj repertoarskoj politici (ili izboru reditelja sa zanimljivim repertoarskim idejama), koja je, u poslednje vreme, promovisala značajna nova dela (dotični Skakavci), ili ponovo otkrila neke manje poznate klasične komade, kao što su Pseći valcer Leonida Andrejeva, Italijanska noć Edena fon Horvata i Lulu Franka Vedekinda; ovaj poslednji komad sigurno je bio dobar izbor, ali je predstva rađena po njemu bila ispod očekivanja.
Međutim, Skakavci su jedna od retkih značajnih srpskih drama koja se pojavila u prethodnoj sezoni; drugi novi komadi bili su, u najvećem broju slučajeva, izuzetno slabi. Tu se, na prvom mestu, izdvaja komad Zečji nasip Siniše Kovačevića, vrlo pretenciozan pokušaj stvaranja „savremene tragedije“ na nacionalne teme, koji se rastače u dramskoj neuverljivosti i misaonoj banalnosti. Polazeći od čaršijskih anegdota i „stavova“, Goran Marković pokušava da napiše komad o glumi kao bolesti (Delirijum tremens), a Ivan M. Lalić o truleži savremenog srpskog društva, u kojem nema nevinih (Društvena igra). Prvi postaje ilustracija psihodramske terapije, bez ikakvog dramskog naboja, a drugi banalna društvena rašomonijada s problematičnim ideološkim stavom – prikaz nevladinog sektora na kome bi pozavideo svaki naš tabloid. Drame Zečji nasip i Delirijum tremens režirali su sami pisci (u Narodnom pozorištu, odnosno Beogradskom dramskom pozorištu), tako da tu nije bilo spasa, a Društvena igra (Belef-produkcija) bila je, bar donekle, rediteljski i glumački amortizovana… Ipak, na osnovu jedne sezone bilo bi isuviše rano obznanjivati neku „krizu domaće drame“, pogotovu kada se zna da su se, pored Skakavaca, pojavile još dve vrlo solidne drame – Hadersfild Uglješe Šajtinca i Tre sorele Stevana Koprivice.
Za razliku od JDP-a, druga naša renomirana pozorišta su ove sezone uglavnom „podbacila“; Narodno pozorište u Beogradu nije imalo nijednu značajnu predstavu, a Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada bi ostvarilo isti takav saldo da nije imalo zaista odličnu predstavu Tužna komedija, adaptaciju romana Oblomov A. I. Gončarova, u režiji Egona Savina. Što se tiče Ateljea 212, i ove sezone postoji osciliranje između umetnički ambicioznih projekata i vrlo grubih i otvorenih kompromisa s ukusom najšire publike i zahtevima nezadovoljnih glumaca… Jedan od umetnički najradikalnijih projekata u toku godine, Kralj Lir, desio se upravo u Ateljeu; slovenački reditelj mlađe generacije Tomi Janežič, nije pružio neko novo i značenjski izoštreno čitanje Šekspirove tregedije, ali je zato sproveo ubedljiv eksperiment na planu teatarske forme i, pre svega drugog, ostvario jedan drugačiji, istinit, pročišćen, sveden, uzbudljiv i manje teatralan stil glume, koji je porodio neke sjajne uloge (Vlastimir Đuza Stojiljković, Radmila Tomović, Anita Mančić, Bojan Žirović)… Prosto je neverovatno da je glumačka samosvest zadobijena u ovom projektu potrošena za svega nekoliko meseci, da su neki glumci iz ove podele pristali da, zajedno s drugim kolegama iz Ateljea 212, prirede onu dosadnu šmirantsku reviju zvanu Radovan III, kojom se, krajnje neslavno, završila pozorišna sezona 2004/2005.
Ali, ovaj slučaj i nije tako tragičan: on svedoči da je proces diferencijacije počeo, da će glumci morati da prave izbor između ozbiljnih umetničkih zadataka i olako stečene slave u televizijskim serijama, reklamama i estradnim predstavama. Nadajmo se samo da će takvu diferencijaciju podržati i zakonska regulativa, kojom bi se prešlo na angažman glumaca po ugovoru, pa upravnici ne bi strahovali od nezadovoljstva svojih tezgaroša. A evo i jednog istinitog i nadasve ohrabrujućeg trača za kraj. Poznata glumica insistira da igra u intelektualnom, hermetičnom i ciničnom delu Tomasa Bernharta, a reditelj kome je drama ponuđena oštro odbija ovu podelu: „Kako Bernharta može da mi igra junakinja Mješovitog braka?!“… Gospodo glumci, za sve se plaća cena! Ako ste se mnogo snuždili, utešite se tako što ćete, kao onaj vaš holivudski kolega, da pogledate račun u banci.
