Mubarakov izborni test

Tek pri kraju svog četvrtog mandata egipatski predsednik Hosni Mubarak (77) prvi put je pokrenuo nešto što liči na ozbiljnu predizbornu kampanju. Posle višegodišnjih pritisaka američke administracije, koja je od njega zahtevala da demokratizuje Egipat, i protesta opozicionih partija, Hosni Mubarak je odlučio da malo „popusti stisak“ i da omogući još nekom od egipatskih političara da se kandiduje na predsedničkim izborima. Ustavnim amandmanima, koje je egipatski parlament usvojio u maju ove godine, prvi put u egipatskoj istoriji postoji mogućnost da se na predsedničkim izborima, koji su zakazani za 7. septembar, pojavi više od jednog kandidata. Birači su prilikom poslednja četiri glasanja o predsedniku države mogli da se izjasne samo za ili protiv Hosnija Mubaraka, dok sada imaju na raspolaganju desetoricu kandidata.

OGRANIČENJA: Egipatski predsednik nije otišao toliko daleko da pravo na izbor omogući svim zainteresovanim, tako da je strogim zakonskim ograničenjima uspeo da spreči glavne opozicionare da se kandiduju. Na primer, ukoliko neko želi da postane predsednički kandidat, mora da dobije podršku 65 poslanika u parlamentu, u kome veliku većinu čine poslanici Mubarakove Nacionalne demokratske partije, što znači da se do potpisa podrške dolazi teško. Restrikcije koje se tiču medijskog predstavljanja nisu ništa manje, jer je zakupljivanje termina i reklamiranje na nacionalnoj televiziji ograničeno. Naravno, to Mubaraku, koji je teoretski u istom položaju kao i ostali, ne smeta mnogo, jer mora da obavlja svoje državničke poslove koji mu omogućavaju da se non-stop pojavljuje na televiziji. Tako egipatski predsednik u poslednjih nekoliko meseci vrlo često otvara bolnice, mostove, pušta u rad fabrike i obećava milione novih radnih mesta narednih godina. Njegovim protivkandidatima ostaje da se izbore za neku televizijsku debatu i da eventualno zakupe poneki bilbord (budući da nemaju para za nešto više) i pokušaju da se za samo tri nedelje, koliko kampanja traje, predstave biračima u celoj zemlji.

Zbog takvih uslova dve opozicione parlamentarne stranke, Tagami i Partija naserista, odučile su da bojkotuju izbore. Glavna opoziciona partija, Muslimaska braća, još uvek je van zakona, dok Kifaja, sve popularniji pokret koji predstavlja koaliciju aktivista levice, nacionalista i islamista, takođe ne učestvuje na izborima. Ne mogu ni svi birači da koriste to svoje pravo, jer dobar deo nije ni registrovan pošto još važe birački spiskovi iz decembra prošle godine, kada predsednički izbori sa više kandidata nisu ni bili izvesni, a oko četvrtina birača nije smatrala za shodno da se registruje.

PROTIVKANDIDATI: Na kraju ispada da Mubarak neće imati mnogo muke da po peti put osvoji predsednički mandat, budući da nema ozbiljne protivkandidate. Prema anketama, njegovi glavni rivali trebalo bi da budu Ajman Nur (41), bivši novinar i advokat, i Noman Goma (70), dugogodišnji opozicioni lider i vođa Vafd partije, koja ima šest predstavnika u parlamentu. Ostalim kandidatima ankete ne daju nikakve šanse.

Nur ima najviše izgleda da osvoji drugo mesto, a postao je poznat i van Egipta kada je, pod opužbom da je počinio prevaru sa potpisima za registraciju svoje partije, dospeo u zatvor na dva meseca. Posle mnogih protesta u zemlji i inostranstvu, Nur je oslobođen. Bez obzira na njegovu harizmu i novostečenu popularnost, on ima malu bazu, jer oko 5000 njegovih partijskih aktivista mora da pokrije zemlju od oko 77 miliona stanovnika i 26 provincija, a Nur je malo poznat van Kaira.

Nomanu Gomi se daju još manje šanse nego Nuru, iako je mnogo duže u politici. U svojoj predizbornoj kampanji on obećava oslobađanje političkih zatvorenika i ukidanje vanrednog stanja (koje traje još od 1981. i atentata na bivšeg egipatskog predsednika Anvara el Sadata). Pristalica je jačanja veza sa Iranom i kritikovao je američke akcije u Iraku.

Bez obzira na predviđanja da su rezultati izbora već unapred poznati, kako se kampanja približava kraju, temperatura u Egiptu sve više raste. Političke partije, bez obzira na to da li imaju svoje kandidate ili ne, predsedničke izbore vide kao glavni test sopstvene popularnosti, uoči parlamentarnih izbora, zakazanih za novembar. Iako su u Egiptu politička okupljanja i protesti zabranjeni, oni su svakodnevna pojava. Režim Hosnija Mubaraka se poslednjih godina našao na udaru optužbi za korupciju, torturu i političke manipulacije. Opozicija ga optužuje i da je iskoristio terorističke napade, poput onog u Šarm el Šeiku krajem juna, da bi povećao pritisak na nju, jer je posle toga pohapšeno više od 500 ljudi, među kojima i opozicioni aktivisti. Socijalni problemi su ipak najbolnija tačka. Suočen sa velikim prilivom mladog stanovništva, u zemlji gde je dve trećine stanovnika siromašno, Egipat nije u stanju da svima ponudi posao, tako da su socijalne razlike postale veoma izražene. Egipat ima malobrojnu, ali bučnu političku elitu, koja traži promene i to odmah i čije se nezadovoljstvo povećava ispod plašta prividne stabilnosti koju Hosni Mubarak pokušava da očuva. Protest sudija, koje su tražile veću nezavisnost u svom radu, može da ima odjeka i na predsedničke izbore, jer prema novom izbornom zakonu, petorica sudija i petorica poslanika čine vladin organ koji nadgleda regularnost izbora. Sudije su odbile da preuzmu tu dužnost dok im režim ne omogući veću slobodu u poslu. Epilog njihovog protesta očekuje se 2. septembra, kada bi klub sudija trebalo da odluči da li će učestvovati u radu vladine komisije.

DELIMIČNE REFORME: Još od vremena Gamala Abdela Nasera službe bezbednosti prisutne su u firmama, medijima i na univerzitetima. Hapšenja protivnika režima su učestala, tako da je samo u toku ove godine uhapšeno oko 3000 pripadnika Muslimanske braće, jer je po egipatskom zakonu zabranjeno delovanje partija koje imaju religijsko određenje u svom nazivu ili programu. Kako im dugogodišnji ilegalni rad nije mnogo naškodio, oni su sada glavna opoziciona snaga u Egiptu, koja se nada legalizaciji delovanja u bližoj budućnosti. Čak su promenili i retoriku, tako da umesto povratka islamskim vrednostima, sada zagovaraju demokratizaciju.

Izglasavanjem izbornih amandmana koji dozvoljavaju da se na predsedničkim izborima nadmeće više kandidata, Mubarak je samo delimično odgovorio zahtevima za reforme, trudeći se da ne ugrozi mnogo svoj položaj. Time je pokušao da ubije dve muve jednim udarcem: da smanji komešanja u egipatskom društvu i da izađe u susret američkim zahtevima za demokratizaciju. Kako se poslednjih godina nezadovoljstvo njegovom vladavinom sve više povećava, on nastoji da to nezadovoljstvo ublaži diplomatskim poenima. Egipat je jedan od najvažnijih američkih saveznika na Bliskom istoku i najveći primalac američke pomoći među islamskim državama. Hosni Mubarak se pokazao kao dobar posrednik u pregovorima o povlačenju izraelskih snaga iz Gaze koje još traje. Pokazao je i spremnost da sarađuje sa Izraelom oko obezbeđivanja granice između Egipta i Gaze, kao i oko obuke palestinskih snaga bezbednosti i jačanja pozicije palestinskog predsednika Mahmuda Abasa. S jedne strane, to je povećalo njegovu vrednost u američkim očima, dok s druge ni Hosni Mubarak, kome je stabilnost Egipta oduvek bila na prvom mestu, ne želi da vidi radikalne islamiste, poput Hamasa i Islamskog džihada, kako sve više jačaju u njegovom susedstvu. Takođe je neuspešno pokušavao da pokrene pregovore između Izraela i Sirije, ali je ipak uspeo da ojača poziciju Egipta, kao jednog od ključnih igrača u regionu. Tako mu je pošlo za rukom da smanji i američki pritisak da sprovede stvarne reforme, a ne samo kozmetičke, što je sada slučaj.

Ipak, podrška iz inostranstva ne otklanja unutrašnje probleme. I egipatski opozicioni lideri i Amerikanci nadaju se da je ovo samo početak političkih reformi u Egiptu. Kada je jednom odstupio, Mubarak će možda biti primoran da to učini ponovo. Američki analitičari, poput Stivena Kuka iz Forin afersa – nadaju se da, ukoliko ovo nisu pravi demokratski izbori, možda će neki sledeći, na primer 2011. ili čak 2017, to biti.