Eh, te zlatne osamdesete! Doba „novog talasa“, ranog esida, darkerske i mančesterske dekadencije, buđenja potrošačkog društva usred veštačkog socijalističkog raja, doba uzbuđenog iščitavanja ruskih i istočnoevropskih (mnogo manje domaćih…) disidenata… Poslednja epoha pre side (bar prva polovina osamdesetih). I jašta, poslednja dekada u kojoj je antikomunizam još imao nekog smisla. Naprosto zato što je nekakav komunizam vladao polovinom Evrope, od Albanije do Češke, od Estonije do Srbije. Svi bolji duhovi tada su bili „protiv komunista“, baš kao što su u devedesetim bili „protiv nacoša“. Normalno – buniš se protiv onoga ko te tlači. Protiv neprijatelja ljudske slobode. Protiv siledžija i ubica.
Osamdesete su godine bile i poslednje doba u kojem je oko Crkve – katoličke, pravoslavne, whatever – lebdeo oreol nevinosti, stečen u decenijama marginalizovanosti; a moja i okolne generacije neko drugačije doba nisu ni pamtile. Čak, aura istorijske žrtve, skrajnute brutalnom intervencijom Zlih Boljševika. Štaviše, poluzabranjenosti, slatke misterioznosti… Sam dobri Bog zna koliko sam tih davnih godina pročitao religijskih spisa, kao i spisa „o religiji“ – od hard-core klerikalnih pa do ultramarksističkih, sociologisvujuščih. Iako kršten još kao beba, ipak sam odrastao u dominantno ateističkom i antiklerikalnom okruženju, te me je radoznalost za sve što ima veze sa verom i crkvom sasvim prirodno (silom otpora vladajućem-poretku-stvari) ščepala iz sve snage. Sećam se svojih žučnih rasprava sa ocem, skromnim običnim članom Es-ka-jota, koji je duboko prezirao „popove“ zbog njihove uloge u Velikom Ratu, tom sveopštem pokolju koji je gledao velikim, uplašenim detinjim očima. Iako sam saosećao sa njegovim razlozima, mislio sam da je sve to ipak veliko preterivanje, Komunistička Propaganda: ta, nemoguće je da ti samozatajni ljudi čija su usta puna ljubavi & samo ljubavi, bilo kome budu pojam zla i licemerja?! Na kraju krajeva, oni su hrišćani, a hrišćanstvo nije vera Plemena, nego uzvišena svečovečanska ideja spasenja…
Hajde sada da probamo da zamislimo da se devedesete godine na SFRJ terenu nikada nisu dogodile, da naprosto nije bilo ničega čega je bilo. U tom slučaju, verujem da bih i dan-danas bio ubeđen da je moj otac, zajedno s milionima drugih, bio samo žrtva ideološkog ispiranja mozga. Međutim, devedesete su se dogodile, i bile su baš onako krvave i užasne kakvima ih pamtimo. I vidi čuda, sve ono što je moj otac govorio o južnoslovenskim „popovima“ iz četrdesetih, gledao sam i slušao u direktnom prenosu devedesetih: tretiranje ljudi kao stada ovaca („naših“ i „njihovih“), sistematsko širenje svakovrsnih predrasuda i strahova prema Drugima, hiperprodukcija nacionalnih i konfesionalnih stereotipa, netrpeljivosti i amaterski zakamuflirane mržnje; paktiranje sa ratnim zločincima u civilu i u uniformi; ignorisanje, opravdavanje ili relativizovanje svakog zla i nepočinstva samo akoli je „naše“, a teatralno vrištanje do neba na sve to isto, samo ako je „tuđe“; na kraju krajeva, direktno šurovanje i jatakovanje sa zlikovcima, a bogme i neposredno učešće nekih sveštenika (župnika, hodža… koga god) u maltretiranju, proterivanju, pljačkanju i ubijanju Inovernih. To je impresivan bilans „tradicionalnih“ verskih zajednica južnih Slovena u devedesetim! Naravno, daleko od toga da su „svi“ to radili ili odobravali, razume se da je bilo i ima divnog sveta i pod kamilavkama i drugim formama ekscentričnog odevanja, ali malo je, upravo tragično i depresivno malo, bilo onih koji bi se Zlu u „svojim“ redovima javno i aktivno suprotstavili. I tako na strašnom mestu i u strašnom vremenu (a da kad će ako ne tada i tu!) svedočili Boga koji je Ljubav. Osim ako oni odnekud možda bolje ne znaju ko je i šta je On?!
Sve je ovo već odviše mučno, i teško, i tmasto, i grozno, i zato četiri petine ovog teksta odoše na uvod. A vi znate već, morali ste čuti, da je Srpska pravoslavna crkva proglasila sveštenomučenicima – štono bi se reklo: kanonizovala ih – pljevaljske sveštenike Milorada Vukojičića zvanog Maca i Slobodana Šiljka. Dotične je potkraj Drugog rata dao streljati partizanski sud – ne zato što su bili sveštenici, nego zato što su u četničkim odorama lično i entuzijastički učestvovali u pokoljima civilnog stanovništva, što pravoslavnog, što muslimanskog. Dan-danas ima živih svedoka njihovih zločina, ljudi kojima su ovi Širitelji Hristove Reči naočigled pobili roditelje, braću, sestre. Međutim, pošto su ih, eto, „komunisti osudili“, za Crkvu su oni automatski na pravdi Boga postradala božija jagnjad. Pa se nešto mislim: možda je i Hitleru bilo bolje da živ dočeka Ruse u Berlinu – jeste da bi ga Crvene Baćuške obesile o prvu banderu, ali možda bi se neko zato naknadno dosetio da ga proglasi Žrtvom Komunizma… Ne, zaista, cela je stvar odveć gadna, ali meni svejednako ne da mira: da li je zaista dovoljno da neki zlikovac nastrada od ruke komunista, pa da se odmah volšebno premetne u sveca? I važi li to onda i za, recimo, kardinala Stepinca, takođe komunističkog osuđenika? Naravno da ne važi – osim kod katolika… Komunisti su onda, kao i Hag danas, bili dobri – čak nekako odviše blagi! – kad sude Drugima, a zli i nepravedni kad sude Nama. Ista je priča, dakako, i kod „njih“, samo sa obrnutim predznakom. I ništa se tu, ispada, nije promenilo za ovih uludo utucanih pola veka, i četrdesetih i devedesetih i sada dolazi nam Maca na vratanca – spasavaj se ko može! A bestidni filistri u mantijama i u civilu sve to aminuju, baš im milo da vide, neka se lije krvca, kao da svaka njena nazlo i uludo prolivena kap nije iz Njegove rane!
