Na Malom Kalemegdanu Koštunica je održao jedan od svojih najnadahnutijih govora otvarajući PE u košarci. Dvojezično smo čuli kako je sa istih zidina gledao rađanje šampiona, slušali smo ode srpskoj gostoljubivosti i svedočili da smo vaistinu Evropa. Nakon Koštunovog verbalnog maratona, sve je dobilo smisao kada je gospodin Bora Stanković sa dve rečenice proglasio Prvenstvo otvorenim. Bitno je, dakle, i ko govori i šta govori. Ceremonija otvaranja bila je stilski raspolućena, ili se meni tako učinilo. Bez namere da se bavim pozorišnom kritikom, primetio sam uobičajenu raspolućenost između savremenog i tradicionalnog, između folklora i rolera, crnogorskog ojha skakanja (defanzivni skok), kamerne atmosfere Kalemegdana i širine evropskog vatrometa. Da se razumemo, Kalemegdan je savršeno mesto i odlična scenografija, ali ona ne mora nužno da deluje kao simbol nečega arhaičnog. Najmoderniji hepening u Srbiji, novosadski Egzit, odigrava se u ambijentu tvrđave i baš zato je poseban. Ako je pozorište ogledalo stvarnosti – spektakl otvaranja PE–a jeste Srbija danas.
Poseban fenomen predstavlja zastupljenost PE-a u medijima. Dnevnim novinama tabloidnog tipa ovaj događaj je potpuno nezanimljiv, tako da se na dan otvaranja Prvenstvo pojavilo na samo jednoj naslovnoj strani. Osim RTS-a, koji emituje prenose i prati rezultate, ostale TV stanice kao da ne shvataju da smo u ovom trenutku, bar nakratko dospeli na svetsku medijsku mapu. Beograd, Novi Sad, Vršac i Podgorica gradovi su u kojima se pojavljuju nekakvi stranci, igrači, navijači i turisti, ali nama to izgleda nije naročito zanimljivo. U odličnim spotovima za „Zemlju košarke“ lepo se vidi da nam baš ne cvetaju ruže, ali da se mnogo ložimo na basket. Ljudi, događaj je činjenica da se prvenstvo odigrava baš u Srbiji, to je jedna medalja koju smo dobili u trenutku kada je prvenstvo počelo. Sudeći po minutaži i posvećenom prostoru mediji se mnogo više lože na korupciju među sudijama ili hapšenje Mileta Mek Dragića. Tek kada je nesavesni roditeljski par u Novom Sadu ostavio sedmomesečnu bebu u kolima, da bi nesmetano navijao za plave, pa ih posle milicija tražila preko razglasa, mediji su dobili materijal za izveštaje sa prvenstva. Molim boga da do kraja prvenstva neko ne premlati strane navijače, pa da modrice postanu tema broj jedan. Pozorišnim jezikom rečeno, kod nas TV publika voli tragedije, ili pučki vašarski mirakul sa dosta krvi. Ostali žanrovi slabo prolaze. Ko ‘oće više, nek ide na BITEF.
No, nisu samo umetnici na teškom ispitu kada medijski uobličuju našu svakodnevicu. Problem imaju i autori TV reklama. Primetili ste reklamu za osiguranje, gde dva Crnotravca razgovaraju na skeli i onda jedan (opterećen mračnim snoviđenjima) otrese sa skele. Na sreću, padne u kamion pun kreča i ostane živ. Sve mu se to desilo jer se sujeverno „pomerao s mesta“ i tako zamalo izgubio glavu. Bilo gde u svetu, gledalac bi trebalo da shvati mu je umesto čukanja u drvo (da ne čuje zlo), bolje da osigura živu glavu i mirno spava. Kako shvatiti poučnu priču u zemlji Srbiji, gde je protekle nedelje u seriji nesreća na građevinama nekoliko ljudi stvarno zamalo stradalo. Jedan dečak u Kruševcu poginuo je kada se na njega srušio betonski zid. Svaki spot, ma kako naučnofantastično izgledao, u ovoj zemlji obavezno dobije pandan u stvarnosti i to po pravilu tragičan.
Posebna TV disciplina u Srbiji postale su reklame za kredite. Gotovo su nečujni tihi glasovi koji vam govore kako je kredit ozbiljna stvar, svojevrstan bračni odnos sa bankom, veza zasnovana na poverenju, interesima i vernosti. Nema tu mnogo ljubavi, živećete sa svojim kreditom dvadesetak godina, red je da dobro razmislite koga ili šta dovodite u kuću. No, nasuprot pameti, kod nas se reklamama apeluje da birate srcem, zadužite se što pre, oženite na brzaka i kajete ceo život. Šta čekate, još ste tu! Trk u banku po pare, ko zadnji magarac! Ne shvatam ideju koja stoji iza ovakvog pristupa zaduživanju. Ili se autori trude da nas bar malo omekšaju ili se među klijentima najviše ceni brzina kojom ćete se zadužiti. Iz sopstvenog iskustva i neposrednog okruženja znam da je uzimanje kredita ovde antička drama, kojoj prethode beskrajni sati sa digitronom, cela familija se preračunava, obilaze se banke, kabalistički tumače brošure i na kraju se potpisuje ugovor – kao kapitulacija Japana posle atomskih bombi.
