Kada se događa nešto značajno, nešto što nas pogodi bilo srećom ili nesrećom, u našem narodu se kaže „zadesilo nas“. A kada to prođe, obično se pitamo – šta je to bilo. Nas je, naročito prijatelje i poštovaoce, zadesio odlazak Ljubin. I bio je to odlazak gorostasa.
Gorostas: tačna reč, jer Ljuba je je bio jedini čovek za koga mogu to da kažem bez bojazni da sam patetičan.
Stvarno, setimo se: bio je iznad uobičajene mere- i glasom, i stasom, i ličnom energijom, i voljom, i osećanjem za lepotu i pravdu… Sve ovo pa još k tome ogroman glumački dar i samo njegov šarm, duhovitost, pronicljivost, tačnost u zapažanju, brzina zaključivanja i nepogrešivost u izboru bitnog – i iznad svega: zapanjujuće pamćenje. U tom pogledu ovaj čovek je bio hodajuća riznica ne samo beskrajnih literarnih i filozofskih tekstova, što se i može očekivati od glumca koji uči napamet tuđe tekstove, nego je on u tom pamćenju nosio sijaset svojih ličnih anegdota i odatle je pravovremeno i nepogrešivo navodio one koje su bile najprimenjivije za datu situaciju. A imao je život – malo je reći da mu pozavidiš. S kim se on sve sretao, razgovarao, koga je poznavao, s kim se družio, svađao i mirio, razilazio i spajao, koga je voleo, a koga nije podnosio – to preobilje nije samo njegova biografija, to je zaostavština jedne epohe, svedočena i prikazana, što bi se onako savremeno reklo – uživo. Šteta, ogromna šteta, ako to nije negde zabeleženo. A bojim se da nije.
Bolovao je dugo i istrajno. Činilo se da mu se bolest navalila na široka pleća i da pokušava da ga sagne, da ga ponizi. Nije se dao. Hodao je gordo, uprkos svemu, kao da je prezirao neumitnost poslednjeg trenutka. Morala je prokletinja da ga onako iznurenog iznenada obori. Nije uspela da ga ponizi.
Teritorija njegovog tela bila je već odavno okupirana. A bilo je nešto što ga je držalo. Šta drugo, nego duh. Duh mu je bio saveznik, on mu je davao energiju i sva ostala oružja za neravnopravnu borbu. On je bio vidljivi primer antagonizma tog dvojstva – duhovnog i telesnog. I primer koliko je volja moćna. Mir koji je ovaj čovek nosio i čije se blagotvorno dejstvo osećalo u njegovoj blizini, bio je prividan – bio je to samo rezultat napete ravnoteže snaga, samo što je ta ravnoteža, kao u čudu, trajala i trajala.
Onomad, takoreći pre neki dan, Ljuba je prolazio laganim hodom sa štapom u ruci i tada sam rekao jednom mladom kolegi koji je bio prisutan: „Gledaj, imaš privilegiju. Proučavaj ga. On hoda ovako polako zato da bi ti nešto zapamtio i nešto naučio.“
Ljubi, koji je tako slavno i tako ponosno prošao kroz naš život, čineći ga lepšim i bogatijim, neka je večna slava.
A šta danas radi Gospodin Godo
pitam se od kada je odšetao u polja
na kućnom pragu odbacivši štap
veliki dečak filozof i kralj
veličanstveni Ljuba Tadić
jer mi je dozvolio da prepoznam
da je on oduvek u stvari lično
glavom i bradom – Gospodin Godo.
Tihomir Stanić, 1.11.2005.
„Ja lično, za svoga života, neću doživeti nikakva poboljšanja. Otiću ću iz njega pa ću onima gore pričati da se ništa popravilo nije. Da se ljudi ubijaju, da mladi ljudi ne ustanu starom čoveku u autobusu, da isti ljudi hoće da se bave politikom a ništa novo ne donose, da smo sve gladniji i gladniji… A završio bih, kad im budem pričao, jednom laži: sve će biti dobro. To je rečenica od inih koje sam izgovarao. Igrao sam u Dubrovniku na Lovrijencu Kralja u Hamletu, i to je najgora rečenica koju sam ikada izgovorio. Kralj, na molitvi, kaže: ‘Sve će biti dobro.’ Ja sam reditelja Mencla molio da to ne kažem, jer me je muka hvatala od te laži… Ali sada još nešto da vam kažem: nije sve definitivno mračno. Gledao sam na Tari, dođu planinari, stari penzionisani profesori, inženjeri. Priroda je puna lepota, pa nije politika jedini život. Mi treba da ubedimo ljude da ima mnogo lepih stvari kojima čovek može da se bavi. Ja se, eto, bavim glumom zato što volim glumu, gluma je meni strast i sve mi je gluma. A gluma je, zar ne, lepa stvar?“
Ljuba Tadić u intervjuu „Vremenu“, br 744, 7. april 2005.
