Već poduže verujem da (bar) jedno od 4S u srpskom grbu stoji za „surogat“. Jer mi živimo u takvoj (ne)kulturi, posebno muzičkoj: bilo da razmotrimo skupe emisije državne televizije u kojima svako od odlično udate imitatorke naniže „obrađuje“ strane hitove, ili estradu na kojoj se u „prvorazredne veličine“ izmetnuše tezgaroši koji su zanatski pratili svakojake vokalne goste u zabavnim programima, ili tzv. rok scenu na kojoj se neko setio da „Nadom godine“ proglasi grupu koja objavljuje isključivo bau-bau-obrade svetskih numera. Kad tradicionalnu naklonost publike u Srbiji ka hrvatskoj pop muzici ukrstite s tim surogatstvom, album Massima Savića Vještina (2004, Aquarius) i na ovom jadu od (piratskih ogrizaka) tržišta postane solidno prodavan, čak broj jedan po nekim zasnovanim merilima.
Vještina je ubedljivo među najslabijim nosačima zvuka s teritorije bivše YU koje sam preslušao godinama unazad. To jeste samo veština (izvođenja), sve ostalo je do bola isprazno. U prevodu, ako vam je potreban: Massimo je kvalitetan pevač ali nikakav interpretator, jer i studijski i uživo jednako bezlično zatuče i Dedićeve, Runjićeve i Đibonijeve klasične balade, i sudbonosnu sarajevsku Bacila je sve niz rijeku (Indexi, pristojno tumačenje i kod C. Jabuke), i Štulićevu kultnu Graciju, da se Džoni prevrće u ‘Olandiji zemlji teškoj. Nutricionistički rečeno, bez jaja; pardon, skroz bez osećanja – ne dajte da vas zavede gluma, jer Max je kraljica drame.
Jedino stvarno dobro tog izdanja stoji na omotu: prateći esej urednika Dražena Turine Šajete, inače zanimljivog muzičara sa zaleđinom u Istri, odakle i Massimo crpe poneki sok. Ovaj buket hrvatskih pesama s nekoliko BiH ukrasa osim tiraža žanje nagrade i nominacije po ex-YU republikama, kao da prevaru koncepta Svetsko a naše nismo provalili još, na primer, kod Olivera Mandića. Diskografski u Srbiji bitno je da nije u YUlovskim kandžama (City Records) nego kod sposobne kuće Multimedia Records. Dodajte tome organizatore ove turnejice, Long Play ranije poznat kao Stars Music, tj. glavni za gostovanja nam bendova iz Hrvatske, i eto i dve rasprodate večeri u prestoničkom Domu sindikata (prima oko 1500 ljudi, ulaznice 800 i 900 dinara) unutar iste sedmice.
Ohrabrujući art-rok jugoslovenskog novog talasa Dorian Gray ostavio je za sobom samo jedan kvalitetan LP (debi Sjaj u tami, 1983, Jugoton), a Massimo je otud povukao eleganciju i stil, brzo zanemarivši čak i sopstvene gitarističke sposobnosti. Jedini hitovi ionako su im bili obrade/prepevi pa je on nastavio spuštanje linijom manjeg otpora. Već 1987. uz svesrdnu Stublićevu podršku demolirao je Zamisli život… a dotle već i u Beogradu uporedno gajio veze s EKV-om i status miljenika MESAM-a (sećate se te bljuzge?). Tama iza sjaja probila je kad se srozao do saradnje s Marinom Tucaković i Zrinkom Tutićem (megaljiga Stranac u noći), i dugo je funkcionisao kao hrvatska muška Beby Doll.
Šizofrenija Massimove karijere nastavljena je i devedesetih: hitić-besmislice kao Benzina, uvrede su za lični ukus, a alternativni angažman s Labin Art Expressom/Metal Guru doveo je i do ranog, hrabrog pokušaja gostovanja u SRJ. No, potrajalo je do stvarnih promena i regularnog ulaska, a dotle se M. Savić već usredsredio na kandiranje domaćih materijala, pa se upetljao u naše festivale, nekoliko efektnih pojavljivanja sa sastavom, EXIT, pratnju Matije Dedića… Mora li svaki (pr)opali balkanski roker da zaglavi u šlagerskom talogu? I zašto li je B92 medijski sponzor ovako nečega što nikako ne koristi, kad to priliči npr. Radiju S i plačnom HariMataHari formatu?
Massimo je simpa tip, osim ako ga shvatate ozbiljno. Ali on baš to čini, kao i mnogi spremni da mu plate. S italo-šmekom, promenljiv poput slike D.G. zvuči kao mamurni Brian Ferry (kad bude snimio još gori album). Pratio ga je korektan kvintet, shodno sindikalnoj studijskoj produkciji zamazan klavijaturama, ali bar je sve bilo uživo, tj. vaspitno za onaj deo publike koja smatra da je Dorian Gray vlasnik jaranske ambasade u Silikonskog Bana. Za dva sata i dva bisa Moja Ljubica beše najživlja, a između numera prenemagala se blajhana plavuša zarobljena u telu zvezde programa: zamudrila je čak i o TV Dnevniku (Pinkovom, valjda) i naveliko pekmezila – eng. jamming? – podilazeći prisutnima. Da sam nekom nesrećom obožavalac EKV-a, ponizila bi me onakva posveta (i inače precenjenim) pokojnicima. Uzgred, Massimo je konačno prepoznat kao gej-ikona – kažem mirno jer su me postmodernisti naučili da to zapravo ne znači gej (a ni srpsko).
Eh, živote… vidim kako nam sleduje Vještina II – Povratak još veće vještine, a aktivira se i njegova negdanja družica Baby Doll.
