Ima tih likova što znaju da postanu baš nezgodni ako bi ih u nedoba učlanilo, recimo, u biblioteku – setite se slučaja Radovana III. A šta tek biva kad ih učlane u Dom kulture? Ma šta učlane – postave ih za direktore!? Evo, recimo, u Požarevcu za direktora opštinskog DK postavilo građanina Gordana Bojkovića, inače blagorodni kadar još blagorodnije Demokratske stranke Srbije. Koja je, stranka, uostalom vazda voljna da zadovolji potrebe svojih jurodivijih aktivista, koji odnekud najbolje obožavaju da malko proprtljaju po kulturi & prosveti (tj. duhovnoj nadgradnji) – setimo se afere „’Rezidentsi’ na Kolarcu, a napolju Krstovdan“ ili pak nezaboravnog lika i dela Ljiljane Darvin Čolić, upravo srećno vaskrsle na čelu nesrećnog Studija B. Elem, postavilo Bojkovića za kultur-direktora i onda čovek, kud će-šta će, krenuo da ureduje po sektoru, kad mu je to već zapalo. I evo belaja, prvom žrtvom njegove kulturne revolucije pade ugledni sarajevski šlager-kantautor Kemal Monteno: može ovaj pjevač, koji je upravo na turneji po Srbiji, da pjeva gde hoće, ali u požarevačkom Domu kulture vala neće! Bar ne za vakta principijelnog direktora Bojković Gordana. A zašto, molićemo fino? Zato što je onomad, za vreme rata, sve onako životareći u opsednutom, izgladnelom, promrzlom i izmrcvarenom Sarajevu, na neki verovatno paranormalan način uspeo i postigao da „širi međunacionalnu mržnju“, s posebnim naglaskom na Mrskog Agresora. Koji to, dakako, nije bio; mislim, bio je mrzak, ali nije bio agresor, zna to Bojković, a i svi mi s njim. Je ‘l ima neko ko se ne slaže?!
Uf, bilo bi najlakše i najjednostavnije „otpisati“ Bojkovića kao odvratnog šovinistu koji neće da vidi i čuje „baliju“ u svojoj instituciji, pa sad traži neki koliko-toliko „politički korektan“ izgovor. No, biće da je slučaj ipak malo složeniji. Isti taj Bojković, upitan od novinara za pojašnjenje svog ekscentričnog protivljenja Montenovom nastupu, reći će da isto tako ne bi dozvolio ni koncert Bore Čorbe, iz istih razloga. Ups, ta nije li Đorđević Borislav veliki fan i drugar Bojkovićevog stranačkog predsednika, a našeg zajedničkog premijera Vojislava Koštunice? Tako gledano, apostrofiranje Đorđevića u ovom kontekstu izgleda kao odvažan stav… Dakle, kad misli, Bojković misli svojom glavom, i to je vrlo pohvalno. Samo, da li dovoljno često i uporno misli?
Problem sa ovom vrstom površne „principijelnosti“ u tome je što je šuplja kao dobar ementaler, a i rupčage su joj baš takvih, impresivnih dimenzija. A čime su one napunjene? Prazninom. I eto nam nevolje. U konkretnom slučaju, to izgleda ovako: Bora Đorđević osvedočeni je, eksplicitni i nesumnjivi ratno-nacionalistički huškač, u blaženom kontinuitetu negde od 1987-1988. pa do danas. Dokaza i primera ima bezbroj. Što se Kemala Montena – svugde zvanog i znanog kao Kemica, toliko je strašan taj zlikovac – tiče i smatra, posve je nejasno na koje je to njegove strašne grehe mislio Bojković?! Takve su priče, po svemu što je poznato, isisane iz malog prsta, i najdalje do čega bi se možda moglo doći u ovoj vrsti – s obzirom na vremensko-prostorni kontekst zapravo neuljudnog i nepristojnog! – istraživanja, bila bi možda neka Montenova prenervozna prejaka reč, izrečena pod granatama, što bi se dakle valjda moglo „oprostiti“ čoveku kojeg neko tri-četiri godine uporno pokušava da ubije! Verovali ili ne, u takvom stanju živome insanu ume da popusti smisao za toleranciju, a pogotovu za Svetu Ekvidistancu, tu vazdašnju mantru naše malograđanštine…
Svojim „partibrejkerskim“ istupom Bojković se „načelno“ zalaže za pamćenje, a protiv organizovanog zaborava. To bi mi bilo krajnje blisko i simpatično, kada bi bilo konkretno i korektno: ako nije takvo, postaje tek etnički selektivno zlopamćenje. Pa i to po svemu sudeći virtuelno: „zlopamti“ se jedan nepočinjeni greh. Ali, ovaj danas već nesumnjivo bizaran gest požarevačkog direktora ipak svetonazorno spada u samo srce „mejnstrima“ i u jučerašnjoj i u današnjoj „čaršili“ Srbiji: njegova je „idejna“ osnovica sadržana u hipnotički, do posvemašnjeg obezumljenja ponavljanoj i variranoj mantri da su u ogavnim kanibalskim ratovima devedesetih „sve strane jednako krive“. Logična posledica – u svojoj izvornoj besmislenosti i besramnosti – ovakvog stava jeste uverenje da ako onaj koji bije psuje i grdi bijenog, i ako istovremeno onaj kojeg biju nemoćno psuje i grdi onog ko ga bije, onda su njih dvojica podjednako „grešni“. Čak i ako se zovu Kemal Monteno i Bora Đorđević, na primer. Tako je „principijelni“ g. Direktor nenamerno po(t)kazao svu bedu, jalovost, plitkoću i nižerazrednost nacionalističke interpretacije ne samo novije istorije „kao takve“, nego i odsustvo elementarnog polit-kultur-istorijskog „fer pleja“ kod onih koji se uvek iznova nađu u poziciji Brata Đure koji će nesrećniku oprostiti što ga je tukao. Pod uslovom da se ovaj previše ne džilita u samoodbrani. Za to je, naime, Monteno optužen: za džilitanje. Žrtva, dakle, ima biti tiha i besprekorno staložena i uljudna, sve ostalo je nepristojno ponašanje.
A za sve to vreme, Bojkovićeva stranka je i dalje u zvaničnim sestrinskim odnosima sa SDS-om, čedom uglednog osnivača Radovana Karadžića. Kojeg Bojković, doduše, takođe nešto ne voli. Ali mu to ne smeta da na njega gleda isto kao i na njegove žrtve, samozadovoljno uživajući u apoteozi jednog bestidnog eklekticizma i (a)moralnog relativizma.
