"Ako Mladić bude uhapšen danas, već sutra američka administracija podržaće ulazak Srbije i Crne Gore u Partnerstvo za mir. A to je važnije od toga da li će američki kongres u martu naredne godine odobriti dalju finansijsku pomoć Srbiji. Partnerstvo za mir mnogo je važnije, jer podrazumeva investicije mnogo vrednije od onoga o čemu raspravlja Kongres", kaže u razgovoru za "Vreme" jedan američki diplomata
Svi oni koji su se onomad nadali kako će „posle Slobe“ Srbija postati jedno jako dosadno mesto, totalno su se prešli u računu. Pet godina posle Slobe, naime, ispostavilo se da je glavni garant zabave i uzbuđenja na ovim prostorima jedan sasvim drugi čovek, odnosno da je politički krah Slobodana Miloševića i njegov odlazak u Hag samo uvodni korak na putu Srbije u međunarodne institucije i tokove. Glavni korak, kako se čini, trebalo je da bude, a i ostao je, hapšenje i isporuka generala Ratka Mladića Haškom tribunalu. Bez toga, u prevodu na svima razumljiv žargon, džaba smo krečili sve ove godine.
ROKOVI I PLANOVI: Uprkos brojnim najavama i još brojnijim planovima ovdašnjih zvaničnika, Srbija još uvek nije ni korak bliže ulasku u Partnerstvo za mir i NATO, a put ka Evropi podrazumeva još mnogo truda. Zašto? Već i vrapci znaju: zbog Ratka. No, čak i ovako složena situacija dodatno se komplikuje činjenicom da je Karla del Ponte eksplicitno navela da će na pomenutog Ratka čekati samo još do 15. decembra. Imajući u vidu da je takvih ultimativnih datuma do sada bilo jako mnogo, postavlja se logično pitanje šta će sa Srbijom biti „dan posle“, odnosno šta nam sve zavisi od tog penzionisanog generala Republike Srpske.
„Američka administracija nije odredila nikakav datum. Ratko Mladić trebalo je da bude isporučen u Hag još pre tri godine i zbog toga se više ne postavlja nikakav rok. Taj rok odavno je prošao“, kaže u razgovoru za „Vreme“ jedan američki diplomata navodeći takođe da nema reči ni o kakvim „kaznama“ ukoliko Mladić ne bude uhapšen do određenog datuma. Zvanično, od konkretnog datuma ne zavisi ni nastavak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji. „Od izručenja Ratka Mladića, odnosno od pune saradnje s Haškim tribunalom, zavisi nastavak pregovora. To nam je ne jednom rečeno od strane Evropske komisije. Ipak, niko nam nije dao datum, niko nam nije rekao: ‘Do tog datuma izručite Mladića ili koga treba da izručite, a ako ga ne izručite do tog datuma, mi ćemo vam suspendovati pregovore.’ Ali ta opasnost uvek stoji. Na osnovu ocene koju daje Tribunal, Savet ministara EU-a ocenjuje da li će biti nastavljeni pregovori. Ako se zbog toga zaustave pregovori, sporazum neće biti zaključen do momenta kada je trebalo. Ako ne zaključimo sporazum do tog momenta, naše obaveze neće teći od 1. januara 2007. kako smo isplanirali, što opet znači zadržavanje procesa integracije“, kaže za „Vreme“ Tanja Miščević, direktor Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji.
Ako, međutim, potpuno obrnemo pitanje, značaj što hitnijeg Mladićevog hapšenja postaje jasniji. „Ako Mladić bude uhapšen danas, već sutra američka administracija podržaće ulazak Srbije i Crne Gore u Partnerstvo za mir. A to je važnije od toga da li će američki kongres u martu naredne godine odobriti dalju finansijsku pomoć Srbiji. Partnerstvo za mir mnogo je važnije, jer podrazumeva investicije mnogo vrednije od onoga o čemu raspravlja Kongres“, objašnjava američki diplomata. I zaista, ako se zna da su se u novim članicama ovog programa investicije udvostručile ili utrostručile, računica je jasna: bez tog članstva, ostajemo tu gde smo i tu ostajemo do ko zna kad. Ista je stvar i s Evropom, čak i ukoliko ne uzmemo u obzir činjenicu da se članstvo u Partnerstvu za mir i NATO-u nezvanično smatra nekom vrstom „ulaznice“ za EU. „Ako se u potpunosti sarađuje s Tribunalom, koristi su nemerljive. Ta saradnja nam daje politički kredibilitet, što znači da stičemo poverenje ne samo Evropske unije već i poverenje država članica koje mogu da ubrzaju čitav proces. One od Komisije mogu da traže ubrzanje procesa“, kaže Tanja Miščević, posebno ističući da primer Hrvatske, koja je na korak bliže EU-u iako nije ispunila sve obaveze prema Hagu, ne bi trebalo uzimati u razmatranje. „Naša politička korist mnogo je veća u slučaju pune saradnje nego u izvrdavanju te saradnje. Mi uvek možemo da se ‘vadimo’ na druge slučajeve, ali nije dobro za nas da se služimo izuzecima. Evropska komisija nije mogla drugačije da donese ocenu o Hrvatskoj ako je Karla del Ponte rekla da Hrvatska u dovoljnoj meri sarađuje s Tribunalom. Komisija nije zadužena da donosi ocenu, ona je samo prima. Tako i u ovom slučaju, ako Karla del Ponte bude rekla da i bez izručenja Ratka Mladića mi sarađujemo s Tribunalom, to je za nas dobro. Ali, u proračunu političke koristi, moramo u jednom trenutku da kažemo da je dosta izvrdavanja.“
ČEKAJUĆI PATKU: No, iako je jasno da od izvrdavanja više nema vajde, upravo je izvrdavanje ono po čemu su ovdašnji političari već poznati u evropskim diplomatskim krugovima. Da, neophodnost hapšenja Ratka Mladića već je opšte mesto domaće političke scene. Da, politička korist mnogo je veća od eventualne (unutrašnjopolitčke) štete. Da, postoji deklarativna „spremnost i volja“. Ali, kad pet godina posle sloma Miloševićevog režima od Ratka Mladića nema ni traga ni glasa, a pritom svi obaveštajni podaci govore u prilog tezi da se on nalazi upravo u Srbiji, jasno je da u čitavoj toj priči nešto ne štima. „Umesto kompletne slike o postojanju volje da se ta prepreka prevaziđe, mi vidimo samo privatnu diskusiju, deliće koji nisu dovoljni. Znate, u engleskom jeziku postoji poslovica da ako nešto hoda kao patka i govori kao patka, to jeste patka. Mi ne vidimo patku. Mi vidimo samo neki oblik života koji liči na patku“, kaže u razgovoru za „Vreme“ američki diplomata.
Kako ni evropske diplomate nisu daleko od takve ocene, postavlja se logično pitanje šta bi to domaći političari trebalo da urade ili kažu a da to svima bude po volji. Zvaničnog odgovora na to pitanje nema, ali je logično zaključiti da bi za početak bilo dovoljno zauzeti jedinstveni stav i pritom ga zastupati kako u otvorenim tako i u razgovorima iza zatvorenih vrata (a to, kako saznajemo, obično nije slučaj). U protivnom, male su šanse da nam iko u svetu poveruje kako imamo problema s nalaženjem Mladićeve adrese. Po rečima Tanje Miščević, među zemljama koje odlučuju o nastavku pregovora o pridruživanju EU-u ima zemalja, posebno novih država članica, koje imaju „malo fleksibilniji odnos“ i kojima je važno da proces pregovaranja bude brži, a da se u kasnijim fazama na Srbiju eventualno izvrši neki dodatni pritisak. S druge strane, kako kaže Miščević, „ima zemalja koje su vrlo striktne u zahtevima za ispunjavanjem svih uslova“, a to su pre svega Velika Britanija, Holandija i severnoevropske zemlje.
Ono što je ipak pitanje svih pitanja jeste šta će se dogoditi ukoliko ovdašnji zvaničnici ne pokažu jasnu spremnost za hapšenje Ratka Mladića, odnosno ukoliko ga ne isporuče Karli del Ponte u neko dogledno vreme. Naravno, jasno je da od Partnerstva za mir, NATO-a i Evropske unije nema ništa. Ali, šta to konkretno znači? To, vrlo konkretno, znači da će SCG i dalje biti percipirana kao politički i ekonomski nestabilna zemlja u koju nije sigurno ulagati. Katastrofalne posledice takve situacije teško da mogu biti opisane u tako malo reči. „Put ka Evropskoj uniji je put naše tranzicije. Svako ometanje tog puta, zaustavljanje tog procesa, jako mnogo znači za svakog pojedinca. U tom slučaju, nema mogućnosti za početak razgovora o ublažavanju viznog režima, nema mogućnosti za početak razgovora o tome da naša roba treba da prati evropske standarde kad je reč o cenama, kvalitetu, sertifikaciji itd.“, kaže Tanja Miščević. Kad se u obzir uzmu samo tih nekoliko elemenata (vizni režim, trgovina, roba), o posledicama verovatno mogu da se napišu romani. „Zbog neisporučenja Ratka Mladića Srbija kao država, njeni građani, ali pre svega mlade generacije sve teže hvataju priključak sa međunarodnom zajednicom koja deli zajedničke vrednosti liberalnih demokratija: poštovanje ljudskih prava, toleranciju, nenasilje, interkulturalizam i socijalnu inkluziju“, tvrdi Jelena Milić, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji i pomoćnik predsedavajućeg Prvog radnog stola Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope. „Građanima, a pre svega mladima, tako se smanjuje mogućnost da iskoriste pozitivne aspekte društava koja omogućavaju individualizam koji oslobađa od socijalnih konvencija, informaciono društvo kao kohezivni faktor otvaranja ka svetu, pristupu globalnom znanju, globalnom svetu pokretljivosti i kreativnosti. Zatvara se mogućnost da se maksimalno iskoriste novi uslovi života u društvima koja se razvijaju na spomenutim vrednostima“, kaže Jelena Milić navodeći da „ovu jedinstvenu mogućnost koja nam se još uvek pruža kroz procese evroatlantskih integracija svojom ravnodušnošću prema zločinu i nekažnjivosti, na različite načine i u različitoj meri, umanjujemo svi.“
Svi sagovornici „Vremena“ saglasni su u oceni da bi građani Srbije morali da shvate kako je hapšenje Ratka Mladića čin koji njima lično omogućava sigurniju budućnost i kako nije reč samo o formalnoj političkoj akciji, već važnom (ako ne i najvažnijem) koraku ka izgradnji ekonomski razvijene i politički stabilne države. Nevolja je, međutim, što isti ti građani Srbije nemaju mogućnost da se organizuju u „trojke“ i krenu u potragu za penzionisanim generalom. Njihova sudbina, baš kao i sudbina Ratka Mladića, nalazi se u rukama ljudi koji uglavnom govore i delaju prilično neodlučno. U toj situaciji, Ratko za sada prolazi mnogo bolje.
„Ratko Mladić mora da odgovara pred Haškim sudom, a to što on još nije tamo jeste glavna prepreka za Srbiju i Crnu Goru da se priduži programu Partnerstvo za mir i NATO-u. To je moguće uraditi. Moja poruka vlastima u Srbiji i Crnoj Gori glasi: Učinite to! Što je pre moguće, danas ili sutra, ali učinite to“ (generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer, 18. jul 2005).
„Treba napomenuti da u Studiji o izvodljivosti postoji stavka u kojoj piše da, ukoliko u bilo kom trenutku Evropska komisija proceni da SCG ne ispunjava svoje obaveze i ne sprovodi reforme, Komisija može da predloži zemljama članicama EU-a da se pregovori o pridruživanju prekinu ili suspenduju“ (šef Delegacije Evropske komisije u Beogradu Žozep Ljoveras, 1. septembar 2005).
„…Uspećemo, ako uklonimo prepreke koje smo sami sebi postavili. Najveća prepreka zove se general Ratko Mladić. Kad bi on danas odlučio da otputuje za Hag, već sutra bismo bili u Partnerstvu za mir, a članica NATO-a najduže za godinu i po. Evropske i međunarodne donacije državi iznosile bi nekoliko milijardi dolara, a strane investicije u Srbiju i Crnu Goru bile bi tolike da bismo, ubrzo, postali vodeća država cele Jugoistočne Evrope, tržišta od oko 60 miliona ljudi. Ali, ali… Bez Mladića u Hagu ništa od svega ovoga neće biti, a biće dramatično ugrožena i naša pregovaračka pozicija oko Kosova. Izgubićemo sve. Ovo je moja poruka i generalu Mladiću i takozvanim patriotskim snagama u Srbiji koje ga kuraže u odluci da se srpski narod i naša država kockaju sa samim opstankom. Biramo između jedan za sve ili svi za jednog. Nema treće mogućnosti…“ (ministar inostranih poslova Vuk Drašković posle povratka sa 60. zasedanja Generalne skupštine UN-a, 26. septembar 2005).
„SAD će blokirati članstvo i pridružen status Srbije i Crne Gore i Hrvatske u NATO-u ako ratni zločinci ne budu privedeni pravdi… Tokom mog poslednjeg boravka u Beogradu, u junu, tamošnji zvaničnici su mu rekli da će Mladić biti uhapšen pre desete godišnjice srebreničkog masakra za koji je optužen. Ne optužujem Beograd za laž, ali SAD su duboko razočarane i zapanjene time što haški begunci nisu locirani… Tada nam je jasno predočeno da predstoji neminovna akcija. Šta god da je razlog, te osobe nisu uhapšene. Jedan od razloga mog odlaska u Beograd jeste da s tamošnjom vladom razgovaram i vidim zašto se to nije desilo, ali i da im kažem da, ako žele pune odnose sa SAD i s NATO-om, moraju da preduzmu akcije. Istu poruku nosim i Hrvatskoj“ (podsekretar SAD za politička pitanja Nikolas Berns, 7. oktobar 2005).
„Teodor Meron je rekao da ćemo, ako do određenog roka Mladić ne bude u Hagu, biti izopšteni iz svih evroatlantskih integracija, da ako do kraja godine ne ispunimo tu obavezu, za građane ove zemlje dolaze veoma teški trenuci“ (ministar odbrane Zoran Stanković posle razgovora sa predsednikom Haškog tribunala, 11. novembar 2005).
Sva je prilika da će naši nacionalni mediji, jašta nego istraživački, uskoro otkriti iza koje je kuće Ratko Mladić vršio veliku, a iza koje malu nuždu
Taman namerav’o da ponedeljak provedem kao svaki ponedeljak, kad sve bi otkazano, prijatelj mi, još pre podne, kad vreme nije, saopšti da Ratko Mladić nije platio račun u valjevskom hotelu Narcis. Gde video, gde čuo, pa u „Jutarnjem programu“ nacionalne televizije, tamo, u pregledu štampe, nacionalno i obrazovno, rekli da je „Kurir“, gde nego na prvoj strani, doneo senzacionalno otkriće: general Mladić nije platio račun u hotelu u Valjevu. Šta ću, ajd pogledam šta ima u tom dnevniku koji je baš po našoj nacionalnoj meri. Treća, udarna strana, general u uniformi, ‘voliki naslov, nacionalno ispoštovan pravopis, Mladić ostao dužan! Pa šta piše: „U odlično obaveštenim krugovima, kako „Kurir“ saznaje, Mladić je, sa svojim telohraniteljima, tokom 2001. i 2002. godine često boravio u Valjevu i okolini“. I šta još, Mladić je, pošto je nestao, za sobom ostavio veliki deo neplaćenog računa u hotelu Narcis, u pitanju velike pare, pominju se računi za prenoćišta generalovih saradnika, desetak neplaćenih ručkova i večera…
Počelo je, što bi se reklo. Tako to biva u našim nacionalnim medijima po našoj nacionalnoj meri. Garant, i preko toga, koliko sutra, zahvaljujući odlično obaveštenim krugovima, i isto takvim izvorima, ima da se, jašta nego istraživački, otkrije da je general Mladić, dojučerašnji ponos i nacionalni junak, obična bitanga, da spava sa kozama, briše nos rukavom, vrši nuždu iza kuće… Tako to biva kad država radi svoj pos’o ovako kako ga radi. General će tek da plaća, i to svakakve račune.
A država kaže da ne zna gde je general, niti da vodi pregovore o njegovoj predaji, pride, nema pojma gde bi mog’o biti. A zna se, i znalo se, bar Valjeva i okoline što se tiče, da je general Ratko Mladić boravio u Bobovskim Barama, dvadesetak kilometara od Valjeva prema Medvedniku, da tamo ima plac od nekoliko desetina ari na kome je tačno dvesta plus jedna košnica. Meštani kažu da je general namerav’o da se ozbiljno bavi pčelarenjem, družio se sa pčelarima, naročito vojnim licima u penziji, koja takođe pčelare, i po čijoj preporuci je i kupio plac u Bobovskim Barama, da se pojavljivao javno, da je tako bilo dok nije uhapšen Milošević, da je onda nest’o, da sad košnice obilaze Mladićeva supruga i šurak. Meštani kažu i da nikad nisu videli da se neka policija, ili tako neko, raspituje o generalu.
Zna se i da Mladić, tamo gde su mu pčele, nije imao nikakvu kuću ili vikendicu. Zna se da se slobodno pojavljivao u Valjevu, da je doveo struju na plac, bio u Narodnom muzeju, na svadbi, u hotelu Grand, početkom juna 2001. kad je general u penziji Milenko Živanović – koji je do Srebrenice bio komandant Drinskog korpusa, i kome u biografskim podacima piše da je predsednik Udruženja pčelara Zapadne Srbije, i kome u biografskim podacima ne piše da je on doveo Mladića podno Medvednika da pčelari – udavao ćerku. Očevici kažu da se general, sa dvojicom telohranitelja, na svadbi ponaš’o baš generalski, igr’o valcer, ali i kolo, zavodio ga i iza hotela, pio samo sok i kiselu vodu.
A što se tiče neplaćenih računa u „Kuriru“, naši odlično obavešteni krugovi u ugostiteljskom preduzeću Sloga, u čijem sastavu je i hotel Narcis, kažu da general, sem te svadbe, nikad nije bio u njihovim objektima, a kamoli napravio račun, a još kamoli da ga nije platio. Naši odlično obavešteni krugovi, sve da je i tako kako je u „Kuriru“, vele i da nikako ne mogu biti u pitanju velike pare, jerbo je noćenje u Narcisu, koji ima jednu zvezdicu, 800 dinara. I još vele da ne znaju da li da bilo šta demantuju, kome, mada bi, vele bio red, zbog generala. Naši odlično obavešteni izvori kažu da je, tim povodom, zaštite generalovog imena, u Valjevu bio major u penziji Cvetko Cekić, koji ima vikendicu i pčele tamo gde i Mladić, da je tražio dokumentaciju da general nije bio u hotelu, da je rek’o da sve to nema smisla, i da će advokati da tuže sve redom zbog ljage koja je naneta generalu koga major Cvetko zove Šef.
Dragan Todorović
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
