Kada je jednom prilikom rađeno istraživanje među afričkim studentima koji su pohađali fakultete u Evropi u vezi sa njihovom recepcijom Kamijevog Stranca, oni su listom Mersoa opisivali kao uzaludnu i prezira dostojnu osobu koja treba da nađe sebi neki posao. Što se tiče prošlogodišnjeg kanskog pobednika i kako se priča, jednog od glavnih kandidata za Oskara u konkurenciji najbolji strani film, belgijskog ostvarenja Dete, neophodno je jedno takvo razmatranje koje se bavi razlikom u načinu na koji gledalac iz rodne nam Balkanske Divljine gleda na ovaj dosadnjikav i neugledan artistički proizvod pristigao iz udaljene Zapadne Evrope. Uzroci te receptivne asimetrije su ono što se kaže strukturalni.
Pođimo prvo od spoljašnjih, fizičkih uslova prikazivanja ovog ostvarenja. Naime ovaj film ovdašnju premijeru imao je na nedavno završenoj Sinemaniji, tj. u velikoj sali Sava centra sa svim njenim prijatnostima, a ne na nekom musavom festivalu ili dotiranoj promociji neke nacionalne kinematografije. Čin projekcije Deteta van svog prirodnog okruženja stvara određenu vrstu nelagode usled pogrešnih očekivanja. Što se samog filma tiče, on niti je vizuelno privlačan, niti vešto načinjen, niti je narativno tečan, niti dramski uzbudljiv, niti duhovit, niti pametan, niti dubok, niti, šta ja znam, lirski zavodljiv, moralno intrigantan… Jedini njegovi kvaliteti, koje i očekujemo od filmskog dela, jesu dobra gluma i ono što je, čini se, presudno, izvesna afektivna snaga koja iz nje proizlazi. Radnja prati mladi par sa najniže socijalne lestvice belgijskog društva. Sama ova konstrukcija zahteva dodatna pojašnjenja. Naime, muški lik u filmu sam bira ovakav status. Nije da ne može, on odbija da se zaposli i opredeljuje se za karijeru sitnog lopova uz objašnjenje da mu je potrebna sloboda. On, međutim, nije Baalovski tip, boemske duše koja uživa u nestašnoj razbarušenosti, on je osoba bez nekih posebnih kvaliteta ili određenih pogleda na život. Jedina njegova karakteristika bitna za tok radnje jeste da pati od sindroma patološkog trgovca. Čovek je navučen na trgovinu sitnim drangulijama, te kada dođe u posed nečeg vrednijeg, naime, svog tek rođenog deteta, ovaj i njega utopi kao i bilo koju drugu robu. Sve ovo se desi bez nekog posebnog razloga, objašnjenja ili komplikovanog motivacionog mehanizma. Kako to već biva, posle toga sazri, pokaje se i iskupi… I to je manje-više sve. Prethodni opis zvuči zanimljivije nego sama stvar. Dete je, zapravo, jedan muljav i tunjav mali film, koji tek na momente nije zamoran i besmislen. Šta su, dakle, gledaoci i festivalski žiriji sa zapada kontinenta videli u ovom ostvarenju?
Živeći u relativno zaštićenom okruženju i komunalno-presonalnoj udobnosti, Zapadnoevropljanin gotovo da gubi svaki prostor za moralno delovanje. Retko se ili nikada ne javlja potreba za njim. U anesteziranosti koja proističe iz ove vrste komfora, fikcija traži izlaz u jednoj, makar lokalnoj i uslovnoj, da ne kažem izmišljenoj, egzistencijalnoj ugroženosti. Tek u takvom jednom prostoru ova ili ona životna odluka može da ima neku tragičnu težinu. Dakle, cela stvar je neka vrsta romantičnog bega od sopstvene otupljenosti u fiktivnu surovost. Šta je pak sa nama? Da nije problem senzibiliteta? Da nismo mi to izgubili neku vrstu osećajnosti za lepotu sitnih čuda ili je o nečemu drugom reč? Može biti da je prosečan posetilac ovdašnjih bioskopa jedan dobar deo svog svesnog života proveo u Srbiji devedesetih, gde se nagledao svega i svačega, i ne samo da se nagledao već se još uvek nagledava, te je usled toga izgubio sposobnost da ga išta sablazni koliko god da ekstremno ili gadno bilo. Ovakvu priču, kao ovu iz filma, sa nešto prozaičnijom pozadinom, skoro svakodnevno možete čuti na vestima. Publiku poniklu u ovakvom okuženju teško je bilo čime zaprepastiti, a kamoli nečim što je gotovo redovna pojava. Šta? Neki baja prodao svoje dete? Dobro, i šta s tim? Da se kojim slučajem to desilo kod nas, on bi napravio još nekoliko i započeo mali biznis. Osuda trgovine decom je univerzalna i nesporna, ali kao dramski predložak, gledano kroz iskustva ovih prostora, ista ta trgovina, ne proizvodi dovoljan šok neophodan da bi se na pravi način pokrenula jedna snažna radnja.
Rediteljski duet Žan-Pjer i Luk Derden virtuozno vlada sopstvenim žanrom sitnog realizma. To očigledno ima svoj smisao i nalazi svoju publiku tamo gde treba. Ipak, njihovi filmovi su stvar jednog specifičnog civilizacijskog konteksta i neprenosivi su u drugačije okruženje. Belgijska sirotinja ovde ipak nekako deluje neozbiljno.
