Leon je s mukom obuzdavao svoje srce, svoje disanje, svoj bes. Nalazio se na onoj tački života kada mladog čoveka razbesni svaka reč koju izgovori njegov otac.
Ako ne ranije, onda je barem nakon „spektakularnog“ gostovanja Tonija Parsonsa na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga – gde su pisca opsedali obožavaoci i mediji, a upadljivo ignorisao domaći književni establišment – postalo jasno da je Parsons (kanda ne samo ovde) više sociokulturni i „recepcijski“ nego književno-estetski fenomen. Nadam se da stoga nećete zameriti dolepotpisanom što će se za početak pozvati na „svoj slučaj“, mada on sam po sebi svakako ne mora nikoga da se tiče. Elem, kao što sam se od prve zagrejao za Nika Hornbija – drugog „papu“ popularne novobritanske laddish književnosti – tako me je Parsons od početka ostavljao mrvosano hladnim, počev od njegovog „džon smit“ imena – kao da je kriv za nj! – pa do naziva njegovih knjiga, koje su sve na foru: Čovek i dečak, Čovek i žena, Žena i Dečak, Pat i Patašon, Mirko i Slavko, Tito i pčelari, Starac i more (ovaj… to je drugi autor, nešto vremešniji), Prosjaci i sinovi, Procter & Gamble etc. Sve je u vezi s njim naprosto emaniralo posvemašnju irelevantnost, izazivajući povratnu emisiju ravnodušnosti kombinovane s blagom iritacijom… Čak ni fakat da je Parsons bivši muž rabijatne, otkačene, ekscentrične, neretko infantilne, nadrndane i nepodnošljive ali bez sumnje hipertalentovane kolumnistkinje i spisateljice Džuli Barčil (Julie Burchill), te da je svoje najpoznatije knjige zasnovao na iskustvu (raspada) braka s njom i odnosa sa sinom koji je „posledica“ nihove burne veze, nije mi bila dovoljna da u upoznavanju s Parsonsovom literaturom odem dalje od kratkog, nezainteresovanog prelistavanja u knjižari… A onda je objavljeno da je Parsons napisao roman smešten u vrelo londonsko leto 1977, u epicentar pank-revolucije, koju je tada golobradi Toni pratio iz najintimnije moguće blizine, kao mladi saradnik „New Musical Expressa“. I odmah mi je bilo jasno da ću tu knjigu pročitati, pa nek’ ide život… Ah, bože moj, valja mi priznati pred svima – pa neka mi sude! – da bih pročitao knjigu o panku i okolnim epifenomenima čak i u najdrastičnijim slučajevima s razlogom očekivane muhokrepavajuće dosade, to jest čak i kada bi njeni autori bili, štajaznam, Svetlana Velmar Janković i Dejan Velmar Medaković, četvororučke. Sa sve predgovorom Milana St. Protića, lele majke… I tako sam, da ne dužim, na koncu konaca pročitao Naše nezaboravljene priče. I, jesam li se pokajao? Ne, ni slučajno. O, da li to znači da ću sada retroaktivno da se poduhvatim i ostalih Parsonsovih knjiga? Ma, ne pada mi na pamet – šta će mi to u životu?!
Naše nezaboravljene priče svojevrsna su lirsko–nostalgična bildungs–saga (uf!) o trojici momaka, saradnika imaginarnog muzičkog nedeljnika „Novine“ – aluzija više nego jasna – koje zatičemo, gle, upravo u mitskoj ili paradigmatskoj noći rokenrol (r)evolucije: u dalekom Memfisu (Vegasu li, gde već beše – nikada nisam mario za njega) umire famozni Kralj Elvis, Londonom se muva mlađi kraljević Džon Lenon – ni on ni junaci nemaju pojma, ali pisac i čitalac znaju: i on već dobrano u vlasti Smrti – a svugde okolo trešti i zveči pank-euforija na vrhuncu, zapravo u prvom trenutku tek naslutljive dekadencije, u prvom koračiću ka survavanju, ka neumitnom sumraku iluzija te poslednje uistinu bitne, uistinu revolucionarne prevratničko-nihilističke umetničke pojave XX veka… Ako je verovati Parsonsu, ima za taj sunovrat i jedno „lepše“ ime: reč je o odrastanju, o svakovrsnom preuzimanju odgovornosti u stvarima realnog sveta. Kako to „građanski“ zvuči! E, zato je Parsons tako popularan: iza svih njegovih „diverzija“ na kraju se ipak krije jedan Dobar Građanski Dečko, poželjan muž vaše kćeri… Kako god, ono sa čime se – svako na svoj način – suočavaju Leon, Teri i Rej, u tim danima i nedeljama, sa kulminacijom u Noći Elvisove Smrti, neke su krucijalne životne spoznaje; hm, dobro, ovo preterano pretenciozno zvuči – hajde da spoznaje zamenimo susretima: oni se, dakle, susreću (kako? Nema potrebe da se ovde o tome detaljiše) sa svetlijom i tamnijom stranom ljubavi (vernosti, braka, sredovečnih gorčina…), sa prolaznošću i smrću i što je najgore, sa činjenicom da ih Muzika ne može i neće zaštititi od svega, da đavo Spoljnog Sveta svejednako dolazi po svoje… Način na koji Parsons izvodi „transformacije“ svojih junaka, zapravo njegove diskretno podvučene poente i naravoučenija, smešta ga napokon među one pisce koje možete – svoj pojavnoj „drastičnosti“ uprkos – mirne duše preporučiti i svojoj dokonoj babatetki iz Bačke Topole. I to je taj deprimantni „kvalitet“ njegovog popularnog pisma: ispod svih tih irokeza i zihernadli izviruje neko ko će se bez velikog roptanja pomiriti s tim da je život tobože Nešto Drugo i Negde Drugde… Na drugoj strani, ako treba iskati vrline ove knjige, onda je to pre svega Parsonsovo umešno – naše bi profesorke kadgod govorile: vidi se proživljenost! – portretiranje društvenog i pre svega porodičnog okruženja junaka, ljupko i trpko vajanje likova Očeva i Majki iz svih tih engleskih radničkih, srednjoklasnih pa i malo „viših“ slojeva; oh, ti roditelji, kao da sam ih sve poznavao… A to je, vidiš, neobično: Engleska je običajima i naravima toliko drugačija od ove zemlje, politički je sistem bio toliko drugačiji od tadašnjeg našeg, a opet – sve je to toliko isto, sav taj večiti međugeneracijski teatar apsurda… I dobro, šta je bilo na kraju? Eh, kao što onaj Manov Hans Kastorp silazi sa švajcarske planine i naivno koliko i odvažno ukoračuje u nešto što će ubrzo postati Prvi svetski rat, tako Parsonsovi junaci, s ponekom iluzijom manje, ni ne znajući stupaju u ono što će ubrzo postati japijevsko-merkantilne osamdesete, odnosno tačerizam… U kojem će, slutim, otkriti da, koliko god se upinjali da se prilagode, i dalje imaju šarene oči, i da otuda novac neće doći. Što za samog Parsonsa, naravno, nikako ne vredi.
