U našem pozorištu Molijer se, bar u poslednje vreme, uvek javlja u dubletu. Pre nekoliko sezona, postavljena su, u kratkom vremenskom razmaku i s podjednako lošim rezultatom, dva Molijerova „komična baleta“ (Građanin plemić i Uobraženi bolesnik), a nedavno je, samo jedan dan posle premijere Don Žuana u Bitef teatru (videti prethodni broj „Vremena“) izvedena i predstava Učene žene u Pozorištu na Terazijama. Kada se već bavimo bizarnim evidentiranjem ovih dubleta, nužno treba da podsetimo da je reditelj predstave Pozorišta ne Terazijama Jagoš Marković, pre petnaestak godina, u Narodnom pozorištu, već jednom postavljao Učene žene. Ovaj podatak zvuči relativno zbunjujuće kada se zna da ova Molijerova komedija ne spada baš u red njegovih najznačajnijih dela, te da, kao takva, ne predstavlja neiscrpni izvor podsticaja za nova i drugačija tumačenja. Ona se iscrpljuje u površnom ismevanju ženske pokondirenosti i lažne emancipovanosti, što je bila prilično pomodna tema u vreme nastanka Učenih žena.
Dakle, logično je bilo pretpostaviti da je Jagoš Marković imao neki posebno jak razlog što se po drugi put vratio ovoj komediji. U dramaturgiji predstave taj razlog se ne prepoznaje. Iza mnogobrojnih intervencija na tekstu, naziru se dva globalna dramaturško-rediteljska rešenja: naglašen je sukob između Krizala i Filamente, roditeljskog para, i ublaženo je rivalstvo njihovih kćerki, jer nije pokazano da se, iza stava nezainteresovane intelektualke, Armanda trudi da pridobije sestrinog prosioca. Međutim, kao što je već istaknuto, ove dramske linije mogu samo da se naslute i to ako ste krajnje dobronamerni: cela dramska struktura je, zapravo, relativizovana i gurnuta u zadnji plan, te postaje samo pretekst za scenske efekte, za stvaranje vrlo prepoznatljivog scenskog univerzuma Jagoša Markovića.
Osnova tog scenskog univerzuma („dizajn scene“ potpisuje sam reditelj) nalazi se u dramskoj datosti, u činjenici da su gospa Filamenta, njena neudata snaha Beliza i njena starija ćerka Armanda nadriučene intelektualke i naučnice. Zato gledamo (a, boga mi, i slušamo!) kako lete laboratorije u vazduh, kako Beliza leti u ogromnom balonu koji joj, valjda, služi za astronomska posmatranja, kako se dotična pojavljuje, posle svakog novog naučnog eksperimenta, sve više ufalšovana i sakata… Ali, rediteljeva ljubav prema letenju ne zaustavlja se na ovom preuskom, gotovo realističkom dramskom okviru, već poprima, da prostite, metafizičke dimenzije: posle pauze, zatičemo glavne junakinje, predvođene gospa Filamentom (Ljiljana Stjepanović), kako levitiraju, što bi, valjda, trebalo da izrazi, na metaforičkoj razini, njihovu tragikomičnu težnju za duhovnim uzdizanjem. Ovu smo scensku metaforu dešifrovali metodom analogije, jer je slično značenje i osećanje trebalo da razvije i letenje gospa Živke, Filamentine srpske dublerke, u Markovićevoj postavci Gospođe ministarke, što samo potvrđuje rediteljevu estetičku opsesiju autocitiranjem.
Pošto mu sve ovo, očito, nije bilo dovoljno, reditelj je morao da upotpuni svoj scenski galimatijas još jednim rešenjem: celim tokom predstave, ispod zelenog tepiha koji predstavlja travu (!), pozornica se ugiba i pomera u svim pravcima, što bi trebalo da, pored prezentacije sjajnih tehničkih mogućnosti nove scene Pozorišta na Terazijama, ima i neku metaforičku ulogu. Kakvu, to niko živ ne zna (ako ćemo, rukovođeni rediteljevim primerom, da nesputano haluciniramo, možemo reći: kad se žene pokondire, cela Zemlja ispada iz zgloba)… Iz silne koncentracije na vizuelne efekte, zamalo da se ogrešimo o one zvučne i potpuno ih preskočimo: umetnički ugođaj bio je upotpunjen neizdrživo glasnim emitovanjem najopštijih mogućih mesta operskog repertoara.
Kao i u nekim drugim Markovićevim projektima, glumci su i ovog puta bili žrtve svojevrsne manipulacije, te svedeni na nivo „izvođača scenskih radova“. Oni koji su se baš primili, gazili su do daske, ostvarivali prenaglašenu persiflažu, ponekad zapadali u neukusnu i banalnu karikaturu: Ljiljana Stjepanović kao Filomenta, Zinaida Dadakin kao Armanda i Miroljub Turajlija kao Trisoten, lažni učenjak i idealna bračna partija. Oni oprezniji uspeli su da se bar zaštite od padanja (Janoš Tot kao Krizal, Rade Marjanović kao Arist), a Mina Lazarević (Anrijeta), iako i sama prenaglašena na početku, ostvarila je dramski i emocionalno sadržajni završni prizor nesebičnog žrtvovanja. Najuravnoteženiju komičarsku ulogu donela je Vanja Marković kao smešna usedelica Beliza.
I šta još reći?… Predstava Učene žene je još jedna neuspešna postavka Molijera, u kojoj su zanemareni ionako relativno oskudni tekstualni potencijali, a zarad karikiranog, površnog, kičastog i samodopadljivog rediteljskog koncepta. Iako je možda suviše strog – predstava ima nekoliko lepih slika, ostvarenih zahvaljujući raskošnim kostimima Božane Jovanović, postavci svetla i nekim rediteljskim rešenjima – ovaj zaključak, ipak, skreće pažnju na jedan problem: posle svake predstave koja ostaje za pamćenje, Jagoš Marković, jedan od naših najtalentovanijih reditelja, upada u period samodopadljivog recikliranja i šlajfovanja, dok mu se, ponovo, ne desi momenat istinskog umetničkog otkrovenja… Sad mu je već vreme.
