Zgrada za umetnost

Nekoliko dana pre kraja prošle godine, u Skupštini grada Beograda doneta je odluka da će na Trgu Republike, umesto sadašnjeg privremenog objekta „staklenca“, biti izgrađena gradska galerija. Time je i zvanično stavljena tačka na polemiku da li je taj prostor pogodniji za galeriju ili operu, polemiku koja traje od leta 2003. godine.

Prema navedenoj odluci, najkasnije za devet meseci Urbanistički zavod Beograda trebalo bi da uradi novi detaljni urbanistički plan prostorne celine Trga Republike. Kako je najavio Đorđe Bobić, glavni gradski arhitekta, ovaj centralni gradski prostor „dosad uređivan raznim planskim dokumentima koji nisu uvek bili usklađeni sa Generalnim planom, ali ni međusobno, bio bi pešački trg sa novom gradskom galerijom“: „Namera je da sada jednim planskim aktom, u potpunosti usklađenim sa Generalnim planom Beograda do 2021. godine, konačno detaljno razradimo ceo prostor od Knez Mihailove ulice do Doma Vojske.“

CENTAR GRADA: Šta je gradska galerija, odnosno kakva je razlika između gradske galerije koju Beograd nema i onih koje trenutno ima? „To je galerija najčešće bez svoje kolekcije i bez stalne postavke, namenjena za izlaganje svih formi moderne umetnosti ili onih koje referiraju na nju, od klasične izložbe slika preko modnih revija, studijskih izložbi do performansa. To je izložbeni prostor fleksibilno rešen tako da može da primi kapitalne izložbe velikog obima, ali istovremeno i više manjih izložbi i pratećih događaja koji zapravo i čine dobar deo godišnjeg programa“, objašnjava Danica Jovović-Prodanović, direktor Kulturnog centra Beograda. „Zatim, to je prostor tehnički i tehnološki spreman da odgovori svim zahtevima i inovacijama savremene umetnosti, i koji je naravno – bezbedan, što osim dobre zaštite od krađe znači i da u njemu svetlost, temperetaura i vlaga odgovaraju propisanim standardima. Trenutno u Beogradu nijedna galerija niti bilo koji muzejski prostor nemaju ovakve uslove. Nijedna od postojećih većih galerija: Paviljon „Cvijeta Zuzorić“, ULUS-ova, obe galerije Kulturnog centra, Salon Muzeja savremene umetnosti pa ni Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti, dakle najreprezentativnije galerije ne zadovoljavaju uslove neophodne za izlaganje umetničkih dela. Na primer, galerija SANU-a je sva u staklu tako da se prilikom postavke treba boriti sa spoljnim prirodnim i veštačkim svetlima, refleksom i tako dalje, a s druge strane to je prostor u kome se paralelno održava i muzički program, što najvećem broju umetnika i kustosa koncepcijski ne odgovara. Na muzejske prostore ne treba računati zato što su okupirani stalnim postavkama i zato što imaju svoju misiju koja određuje njihov program. Muzej „25. maj“, o kome se često govori kao o potencijalnom rešenju za gradsku galeriju, pre svega je prostor Muzeja istorije Jugoslavije koji ima svoj program i koji ima prioritet. S druge strane, ovaj prostor građen šezdesetih godina sa određenom namenom ima i niz tehničkih nedostataka: staklenu fasadu, nedostatak izlagačkih površina, nerešenu klimatizaciju, grejanje i tako dalje. Organizovanje poslednja dva međunarodna, ali i nekoliko prethodnih Oktobarskih salona u više galerijskih prostora bilo je dobro jer smo postigli utisak da je umetnost u celom centru grada, ali da smo imali jedan prostor s uslovima adekvatnim zahtevima delâ koja su sada aktuelna, imali bismo i Salon višeg nivoa.“

Paralelno sa izradom detaljnog urbanističkog plana radiće se i idejni projekat koji proizlazi iz idejnog rešenja Bojane Puzović i Natalije Ristanović nagrađenog na konkursu 2003. godine. Prema njihovoj zamisli, polovina buduće gradske galerije, oko 4000 kvadratnih metara, biće izložbeni prostor. Fleksibilan je, znači lako prilagodljiv potrebama aktuelne izložbe. Autorke objašnjavaju da će „građevina imati tri nivoa spojena betonskom stazom duž koje je takođe moguće postavljati umetnička dela“: „Prvi nivo će imati terasu, na drugom će biblioteka spajati komercijalni i izložbeni deo, a na vrhu predlažemo vidikovac gde je pogodno mesto za kafić.“ Precizan izgled buduće gradske galerije znaće se tek nakon završetka idejnog projekta.

GRUPISANjE KULTURNIH SADRŽAJA: Jedno od pitanja jeste i opravdanost smeštanja velikog galerijskog prostora u centar grada gde već postoji velika koncentracija kulturnih sadržaja. „Koncept grupisanja kulturnih sadržaja u centru je trend u svetu. Već postoje, a i na nivou uređenja gradova planiraju se kulturne četvrti, muzejske četvrti, koncentrišu se kulturni sadržaji u jednom delu grada pa se oko njih, namenski, otvaraju drugi sadržaji vezani za kulturu. Koliko je važno imati galerijski prostor u centru znaju svi koji su organizovali veliku izložbu izvan centra“, kaže Danica Jovović-Prodanović.

Umetnici podržavaju odluku gradske Skupštine da na Trgu Republike bude gradska galerija. „Šunjajući se po svetu, video sam da su gradske galerije česta pojava“, kaže Raša Todosijević. „U Nemačkoj, na primer, svaki veći grad ima kunsthale. To je kompleksniji prostor od galerija kakve mi imamo, ali je u biti – galerija. Dinamične su i žive, one, čini mi se, čak i pokreću stvari. Takvi prostori kod njih su mesta važnih izložbi, i imaju status prestižnih mesta. Mislim da njihovo pozitivno iskustvo možemo i mi da preuzmemo. Znam da mi nemamo para za galeriju u svakom većem gradu, ali zato nas ništa ne sprečava da preuzmemo dobar recept.“ Profesor Čedomir Vasić, rektor Univerziteta umetnosti, bio je član žirija za konkurs arhitektonskog rešenja po kome će biti realizovana gradska galerija što ga, kako kaže, „jasno svrstava u one koji smatraju da je gradu neophodna takva institucija“. Objašnjava da je „više nego očigledno da je Beogradu potrebno mesto za velike izložbe, domaće i one svetski relevantne. Naime, dok nema takvog prostora, prostora koji zadovoljava tehnološki superiorniju organizaciju, neće biti ni velikih izložbi.“ Dušan Otašević podrazumeva „da grad ove veličine treba da ima adekvatnu galeriju“ i ocenjuje da je Trg Republike „odlična lokacija jer će tako nakon rekonstrukcije Narodnog muzeja, odnosno nakon uspostavljanja njegove stalne postavke, taj deo grada biti srž kulture što, mora se priznati, nije nebitno ni za turizam“. Podseća da su „Oktobarski salon i Belef postali dve velike međunarodne manifestacije, što obavezuje da se oni koji na njima učestvuju dočekaju na visokom nivou“.

Izdvajamo komentar Mrđana Bajića: „Savremena umetnost pripada savremenom gradu. I to njegovom centru. Ili je neće biti. Da to nije tako, verovatno bi se najatraktivnije institucije koje se bave savremenom umetnošću nalazile po periferiji Londona, Pariza, Dizeldorfa, Beča ili Helsinkija. A nije tako. Mora se obezbediti ozbiljna i upečatljiva platforma sa koje se govori da biste imali ozbiljne govornike. A savremena vizuelna umetnost ima šta da saopšti zajednici čiji je deo. Činjenica je da nijedan izlagački prostor nije napravljen, niti čak ozbiljno rekonstruisan poslednjih nekoliko decenija. Nismo u stanju da primimo nijednu savremeno opremljenu izložbu, a da to nije putem štapa i kanapa, što se na kraju – koliko god bili puni entuzijazma – uvek i vidi. Zamislite Bitef u pozorištima bez kvalitetne resvete

i sa propadalištima koja ne rade. Zamislite Fest u maloj sali sa lošim zvukom. Zamislite izvedbu Filharmonije bez pristojnih instrumenata ili sajam knjiga u predvorju, recimo, Doma sindikata. E tako, ukratko, izgledaju ovdašnje izložbe. Gradska galerija? Da! Bez sekunde razmišljanja.

S druge strane, na graditeljima i projektantima, ali i na zajednici, velika je odgovornost – da ne promaše temu i da naprave fantastičnu ali i svrsishodnu građevinu. I da je osmisle, strukturiraju, i obuče ljude koji će u njoj umeti da rade. A poreski obveznici mogu da budu spokojni: pare uložene u kulturu nisu bačene pare. Italija je danas bogata zemlja između ostalog i zato što su tokom renesanse posvađani kneževi spucali pare na slike i skulpture i krasne palate. Unucima na dobrobit.“