Alternativa bez alternative

U reformi zdravstvenog sistema iznuđenoj besparicom i pritiskom MMF-a za smanjenje društvene potrošnje, čiju će delotvornost građani Srbije uglavnom osetiti kroz restrikcije u pravima na besplatno lečenje čak i kad je reč o najtežim bolestima, alternativna medicina je dobila šansu.

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, usvojenim u Skupštini Srbije krajem prošle godine, predviđeno je da se metode tradicionalne medicine ubuduće primenjuju u privatnim ali i državnim zdravstvenim ustanovama.

Alternativnim metodama lečenja moći će da se bave samo lekari, pod uslovom da u praksi primenjuju metode koji ne štete zdravlju pacijenata i koji ne zabranjuju primenu tzv. zapadne ili oficijelne medicine. Iz Ministarstva zdravlja Vlade Republike Srbije poručuju da će u narednih godinu dana biti tačno utvrđeno koje će alternativne metode lečenja biti dozvoljene, i ko će i pod kojim uslovima moći da dobije licencu za rad.

STATUS: Za razliku od razvijenog sveta gde je alternativni sistem lečenja civilizacijski proces, odavno priznat, poznat i cenjen, gde postoje fakulteti i škole za najrazličitije vrste i pravce alternativne ili tradicionalne medicine, kod nas je ona tek u povoju.

Direktor Instituta za socijalnu medicinu dr Vuk Stambolović, jedan od najupornijih zagovornika prednosti tradicionalne medicine, kaže za „Vreme“ da bi alternativna medicina ovde, gde se za zdravstvo izdvaja godišnje 130 dolara po stanovniku, mogla da bude u funkciji „spasavanja osnovne zdravstvene zaštite od strašne bede koja nam predstoji“: „Alternativna medicina je jeftinija, u mnogim bolesnim stanjima delotvornija od zvanične i bez posledica po pacijenta. I na Zapadu je sve više trend da doktori alternativne medicine rade u državnim bolnicama zajedno sa lekarima konvencionalne medicine. Tako se lakše dolazi do dijagnoze, efikasnijeg i ekonomičnijeg lečenja. Što se nas tiče, važna pretpostavka za uvođenje alternative u zdravstveni sistem jeste uvođenje reda: od registra ovlašćenih lekara za ovaj način lečenja do utvrđivanja kodeksa za dobijanje ili oduzimanje licence za rad.“

Šta je zapravo alternativna medicina? Stručnjaci tvrde da pomaže ljudima bez invazivnih metoda i lekova. Orijentalna i kineska medicina imaju istoriju dugu nekoliko hiljada godina i na njima se bazira i moderna i farmaceutska medicina, koje su postale dominantne tek u XIX i XX veku. Kao dopunu i integrativni deo medicine alternativne metode lečenja priznala je i Svetska zdravstvena organizacija.

STRUČNjACI: Posle kostolomaca, vračara, nadrilekara i hohštaplera, koji su po čuvenju i otimanju para u sferi paramedicine kod nas na prvom mestu, pošto navodno leče sve pa i najteža maligna oboljenja, školovani lekari alternativne medicine, koji se uglavnom bave akupunkturom i homeopatijom, akupresurom, lečenjem biljem, privilegija su obrazovanijeg dela stanovništva. Njihovoj tek segmentarnoj prisustnosti u javnosti doprineo je i dosadašnji zdravstveni sistem koji nije priznavao alternativu.

Naši stručnjaci za alternativno lečenje školovali su se po svetu, uglavnom samoinicijativno i bez podrške države.

Doktor medicinskih nauka (oblast neurofiziologije) Petar Dinić, sa američkom licencom za hiropraktiku – alternativni način lečenja kičme – vratio se posle 15 godina iz Amerike u Beograd s namerom da ovde radi i u neko dogledno vreme otvori visoku školu za ovu alternativnu granu. Kaže da mu je povratak izazov da prenese znanje koje je stekao u svetu, „pristup hiropraktici, da razvije tu vrstu lečenja ovde. Na svoj povratak gleda kao „na mali doprinos nečemu što bi kasnije moglo da bude podstrek za razvoj onoga u šta veruje“: „Verujem u alternativne pristupe koji se zasnivaju na potvrđenom i akumuliranom znanju mnogo više nego konvencionalna medicina.“

SVETSKI TREND: Petar Dinić je završio Medicinski fakultet u Beogradu, specijalizirao eksperimentalnu fiziologiju na VMA a potom otišao u Kanadu gde je na medicinskom fakultetu magistrirao iz oblasti neurofiziologije. Doktorat je stekao u Americi. Kako kaže, zbog interesovanja za neurofiziologiju gornjeg dela vrata zainteresovao se za hiropraktiku. U Atlanti je završio svetski poznatu četvorogodišnju školu za ovu vrstu alternativne medicine i dobio dozvolu da radi kao doktor hiropraktike. Završio je i supspecijalizaciju za korekciju vratne kičme:

„Hiropraktika je zapravo najrazvijenija alternativna grana u Americi i Kanadi. Postoji od 1895. Danas je u istom rangu kao i zvanična medicina. Lečenje ovom metodom je pokriveno medicinskim osiguranjem. Za razliku od homeopatije i akupunkture, hiropraktika je najbliža medicini pošto zahteva klasičnu medicinsku dijagnostiku, korišćenje rendgena i magnetne rezonance. Alternativa počinje terapijom bez lekova. Akcenat je na rukama pomoću kojih možete da osetite da li je mišić napet, da li je nešto pomereno ili ne. Terapija se svodi na manuelne korekcije kojima se samo može pomoći a nikako naštetiti pacijentu“, kaže naš sagovornik dr Dinić, pominjući uspešne rezultate kod sportskih povreda, trnjenja ruku, problema sa rehabilitacijom i drugim neurološkim teškoćama čije su posledice, na primer, multipleks skleroza ili fibromijalgija: „Alternativa je svetski trend i mi joj moramo otvoriti vrata. Zbog razlika sa konvencionalnom medicinom, uvođenje alternative u zdravstveni sistem mora biti postepeno uz normalnu dozu kritičnosti prema svemu što je novo, avangardno ili drevno. Velika je prednost, međutim, ako možete da pomognete čoveku neinvazivnim metodama, bez operacija i upotrebe medikamenata. Pokazalo se da su to glavne prednosti alternativne medicine. Prekomerna i neopravdana upotreba medikamenata zapretila je čovečanstvu. Samo istraživanja u Americi i Kanadi upozoravaju da će za pet godina svaki čovek, od rođenja do duboke starosti od 90 godina, biti zavisan od nekog leka, bilo da je on namenjen podizanju raspoloženja, poboljšanju koncentracije, protiv depresije ili bolova. Ne znam kako ćemo izgledati kada dođemo do tog stadijuma. Sigurno je da nećemo biti zdravi. Svet već sada pokušava visokim donacijama za istraživanje alternativne medicine da uspori ovaj negativan trend, da populariše prirodnu medicinu i edukuje ljude da pomognu sami sebi prirodnim putem. I to pre nego što bolest uzme maha.“

BRANA NADRILEKARSTVU: Među onima koji pozdravljaju uvođenje alternativne medicine u zdravstvenu zaštitu stanovništva Srbije je i stručnjak za makrobiotiku dr Nina Bulajić, koja je znanje o alternativnoj medicini takođe stekla u inostranstvu. Ona smatra da će se na ovaj način sprečiti nadrilekarstvo, a alternativna medicina dobiti mesto koje joj i pripada: „Zašto bismo mi bili i u ovom pogledu drugačiji od sveta kome težimo. Ova vrsta medicine, posle velikih otpora doduše, prepoznaje se u svim zemljama: u Americi, Engleskoj, Nemačkoj, Italiji… O Rusiji i Kini i da ne govorim. Tamo ona nikada nije bila na sporednom koloseku. Alternativa je jako važna za prevenciju mnogih oboljenja. Mogu da govorim o makrobiotici koju ukoliko čovek primeni kao preventivu može da očekuje samo zdravlje.“

Dr Nina Bulajić je među malim brojem lekara koji zagovaraju ideju da alternativni sistem lečenja treba konačno da uđe i na medicinske fakultete: „Studenti su mladi ljudi, a oni najlakše prihvataju nove stvari. Kod njih, kao budućih lekara i stomatologa treba razvijati svest o različitim pristupima ljudskom zdravlju.“ Makrobiotiku, za koju je počela da se interesuje pre dvadesetak godina, posmatra kao način života koji je „filozofski superiorniji u odnosu na druge sisteme življenja koje poznajemo“.

Kao medicinski mikrobiolog dr Bulajić je radila na VMA. Doktor je medicinskih nauka. Interesovanje za „celovitu ishranu makrobiotičke orijentacije“ odvelo ju je na školovanje u Ameriku. Planira da otvori sopstvenu ordinaciju za makrobiotiku. Predsednik je Upravnog odobra Udruženja za tradicionalnu zdravu ishranu, makrobiotiku, zdravlje i radost.

STAV ELITE: Seminarima o alternativnoj medicini koje organizuje Škola javnog zdravlja Medicinskog fakulteta u Beogradu odazvali su se uglavnom lekari beogradskih domova zdravlja. Ovdašnja doktorska elita (po svom društvenom statusu bliska zdravstvenim vlastima), tvrde alternativci, veliki je protivnik tradicionalne medicine, koju ne bi mogla da kontroliše. To samo ukazuje da će praktična primena zakona, oživljavanje alternative, utvrđivanje pomenutih organizacionih kriterijuma o ovoj delatnosti ići teško. Prvi test će biti pokušaj stvaranja nacionalne ustanove za alternativnu medicinu. Kako sve to treba da izgleda nisu baš složni ni alternativci. Prvi sukobi „mišljenja“ stručnjaka za homeopatiju i to na relaciji Novi Sad – Beograd isplivali su na površinu kada je odlučeno da sedište Udruženja za homeopatiju bude u Novom Sadu. Zakonsku odredbu da se za razliku od svetskih iskustava homeopatijom mogu baviti samo diplomirani mediciniari svesrdno su, naravno, podržali lekari alternativci.

Pominjući primere fizičara i biofizičara koji se bave magnetnom terapijom, dr Vuk Stambolović smatra da šansu treba pružiti svima: „Imamo vrlo razvijenu narodnu medicinu koja, nažalost, polako kopni i nestaje. Njome su se uglavnom bavile žene. Zbog urbanizacije i seljenja one su izgubile kontakt sa prirodom koja je bila izvor njihove delatnosti. I to je sada preraslo u nadrilekarstvo. Uostalom ovo je vreme hohštaplera. Imate ljude koji uvoze te razne maže i neproverene alternativne lekove. Takav nam je trenutni nivo psihosocijalne egzistencije.“

Shvatajući da postoji konflikt interesa između lekara i alteranativnih terapeuta u Hrvatskoj, na primer, ovu oblast reguliše Ministarstvo pravde. Kod nas to pokušava da uredi Ministarstvo zdravlja. Ako je suditi po prvim reformskim potezima restrikcije su prvo pogodile najosetljivije: trudnice, decu obolelu od dijabetesa, invalide. Ministarstvo je, doduše, brzo reagovalo priznajući da, pri donošenju novih propisa baš nije bilo neke koordinacije između zdravstvenih stručnjaka, zdravstvenog fonda i Ministarstva.

Alternativa će tek da pričeka. Nije važno što bi ona mogla biti dobra i za lekare i za pacijente i za državu.

U siromašnoj zemlji poput naše, većina stanovništva, ophrvana egzistencijalnim problemima i ne razmišlja o tome kako bi samoinicijativno sopstveni život i u oskudnim uslovima mogla učiniti zdravijim, lištiti sebe skupih troškova lečenja, maltretiranja i ponižavanja u zdravstvenim ustanovama. Snovi o zadovoljstvu i zdravlju ovde se uglavnom svode na božićnu pečenicu, mastan podvarak, antibiotik i bensedin – zlu ne trebalo. Kada to imate u kući, sreći nema kraja. Naravno, dok ne zagusti i shvati se da je zdravlje otišlo u bestraga. Pošto je država zapretila da će svako ko se razboli zato što nije vodio računa o preventivi (mnogi ne znaju ni šta to znači) morati da plati troškove lečenja, tu su onda, onako pri ruci, sumnjivi nadrilekari koji za novac ulivaju nadu o stopostotnom izlečenju.