Delo ruskog dramskog klasika iz XIX veka A. N. Ostrovskog (molim, ne brkati sa sovjetskim proznim klasikom N. A. Ostrovskim, autorom romana Kako se kalio čelik!) pre svega je vrlo „pozorišno“: manje žanrovski i dramski složeno od Čehovljevog, ono pruža mogućnost za efektno glumačko poentiranje, pa je to jedan od razloga što se rado igra i danas. Ipak, u savremenom, umetnički ambicioznom pozorištu potrebni su i dodatni razlozi za igranje klasike. Njegova komedija Šuma, koju je Egon Savin nedavno postavio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pruža materijal za takav teatar; tu je tema odnosa stvarnosti i privida (života i glume), kritika licemerja i drugih društvenih mana (varanje u poslovima, škrtost, lažna briga za druge)… Ove teme prelamaju se u priči o provincijskim glumcima, tragičaru Nesrećkoviću i komičaru Srećkoviću, ruskim verzijama Don Kihota i Sanča Panse, koji dolaze na imanje bogate udovice i lažne dobrotvorke Gurmišske, potajno zaljubljene u svog mladog štićenika, gde razotkrivaju svu pritvornost njenog šumski divljeg sveta, u kome novac igra glavnu ulogu čak i u ljubavnim odnosima.
Osnova rediteljskog koncepta može da se potraži u rešenju scenskog prostora. Po zamisli reditelja Egona Savina i scenografkinje Kristine Ignjatović, celokupna radnja smeštena je u amblematičan prostor iz samog naziva komada – šumu. U vizuelnom smislu, predstavom dominira koloritski kontrast između tamnih stabala i odeće junaka, s jedne strane, i belog baštenskog nameštaja, belih pozorišnih zavesa u pozadini, i bele, reklo bi se, piljevine kojom je zatrpana cela pozornica, s druge strane; na sredini predstave, stabla bivaju posečena i ostaju samo panjevi. Ovakav koncept prostora je likovno efektan, ali je zato njegova metaforičnost bojažljiva, nedorečena, nezaokružena, svedena na sporadične asocijacije: da li su zavese oznaka pozorišne problematike, da li je crno-beli kontrast znak nekakve podele na loš i dobar svet, da li su posečena stabla i piljevina simboli društvene truleži i propadanja? Kostimi Kristine Ignjatović i Snežane Pešić-Rajić su, kao što je već rečeno, uglavnom tamnih tonova, s izuzetkom bele venčanice u kojoj Gurmišska izlazi na kraju, stilski pripadaju epohi, a izvesnu metaforičnost poseduje čaplinovsko odelo glumca komičara i romantičarski razbarušena garderoba (sve s pelerinom) glumca tragičara.
Iz ove analize se vidi da vizuelni aspekti predstave, scena i kostim, ne pružaju šifru za tumačenje rediteljskog koncepta. Ne postoje ni neka pojedinačna scenska rešenja, izdvojeni i upečatljivi scenski znakovi koji bi mogli da dešifruju rediteljski koncept. U nedostatku znakovitog scenskog jezika, osnova rediteljskog koncepta može da se traži i u postavci glumačke igre, u naglašavanju ili u drugačijem, apartnom tumačenju pojedinih situacija, odnosa i likova. Ali, ni takav pristup ovde se ne prepoznaje; glavne linije priče su date pregledno i tehnički solidno, ali bez smelih interpretacijskih zahvata i pomeranja.
Neki teoretičari smatraju da je glavni lik u Šumi glumac Nesrećković. U predstavi JDP-a to nije bio slučaj, jer su i Nesrećković (Nikola Đuričko) i njegov kolega Srećković (Boris Milivojević) ostali u drugom planu, nekako neupečatljivi i jednodimenzionalni: Nesrećković ozbiljan i suv, bez uzleta, zanosa, iluzija i samoobmana osetljive umetničke duše, a Srećković redukovan na komičarsko viđenje sluge. U takvoj postavci, središnju dramsku poziciju zadržala je vlasnica imanja, udovica Gurmišska. Svetlana Bojković je tehnički vrlo sigurno i vešto, ne izbegavajući scenski efekat, gradila i brižljivo nijansirala ovaj lik: u osnovi stroga, gruba, škrta, umorna i neprijatna, njena Gurmišska je ujedno bila i strasna, tragikomična, pa i autoironična u svojoj naklonosti prema mnogo mlađem muškarcu.
Svet Gurmišske čine njeni susedi spahije: Milonov, koga je Dubravko Jovanović igrao, komičarski prenaglašeno i površno, kao teatralnog, latentnog geja, i Bodajev, koga je Vlasta Velisavljević, komičarski efektno, doneo kao staro zakeralo. Mihailo Janketić je pregledno postavio lik bogatog Vosmibratova, tumačeći ga iz njegove klasne pripadnosti kao nepoverljivog, tupog i lukavog seljaka. U već prepoznatljivom glumačakom maniru, koji ovoj darovitoj glumici uopšte ne treba, sa spoljašnjim, čisto formalnim sredstvima u funkciji stvaranja nekakve začudnosti (jurodivi pogledi, zapevanje u govoru, itd.), Vanja Ejdus je tumačila lik čestite i poštene Aksjuše, ali ga nije dramski razvila i obrazložila.
Pošto je, kao što se iz prethodne analize vidi, rediteljski koncept izostao, dobila se, kao završni rezultat, zanatski solidna ansambl predstava građanskog, konvencionalnog pozorišta. Ovakav domet možda bi bio zadovoljavajuć u nekom drugačijem kontekstu; međutim, od reditelja Egona Savina i repertoarske politike JDP-a očekuju se umetnički i intelektualno znatno radikalniji i nadahnutiji projekti… Nedavno smo, i to u više navrata, kritikovali dramsku neutemeljenost i površnost u nekim radikalnim postavkama klasike, a sada pak zameramo zbog izostanka takve radikalnosti. Da li je to kontradikcija? Nije. U postavkama klasike ne treba praviti izbor između invencije u rediteljskom i glumačkom tumačenju, s jedne strane, i pouzdanosti u dramskoj analizi i scenskoj realizaciji, s druge strane. Traži se i jedno i drugo.
