Odavno je poznato šta radi dokon pop: krštava jariće (i Kariće, honorarno); odnedavno znamo i šta rade dokone hodže, hvala na pitanju; pre neki dan smo, eto, saznali i šta radi dokoni srpski radikal: brani ugled i čast ni manje ni više nego proroka Muhameda. Od koga, pobogu?! Od zlih (j)evropskih i belosvetskih karikaturista. Stvar možda – reći će neko – i nije za sprdnju, ali ja sam ionako sasvim ozbiljan: Srpska je radikalna stranka izdala oficijelno saopštenje – eno im ga na sajtu – u kojem „najoštrije osuđuje objavljivanje uvredljivih karikatura muslimanskog proroka Muhameda. Ovaj nemoralan čin ruši opšte prihvaćene norme o poštovanju vera i verskih osećanja i izaziva širenje verske mržnje i netolerancije“. Pa dalje veli: „Srpska radikalna stranka poziva medije u Srbiji da ne objavljuju karikature proroka Muhameda i da time ne izazivaju opravdan revolt muslimanskih vernika koji gaje osećanja najdubljeg poštovanja prema proroku Muhamedu i čija su vera i tradicija zasnovane na njegovom učenju.“
O više nego brojnim dilemama i kontroverzama koje je izazvalo objavljivanje famoznih danskih karikatura biće više reči drugi put, na adekvatnijem prostoru. Ovde nas zanima jedno specifično shvatanje tolerancije i multikulturalizma kakvo su radikali – u sklopu svoje virtuelne, kvazievolutivne promene imidža – ispoljili ovim melodramatičnim gestom. Svako ko nije juče došao na svet ili ko ne reciklira sadržaj sopstvenog mozga na dnevnoj bazi, ne može da ne bude svestan slavnog ratnog i posleratnog puta ove stranke i njenih čelnika – o istaknutim terenskim aktivistima da i ne govorimo – kao i toga da se radikali ničega iz te svoje prošlosti ne odriču, naprotiv, voljni su da se zakunu da se ponose svime što su govorili i činili, i da „opet će, ako bude sreće“ (tj. „ako se spoljnopolitičke okolnosti izmene u našu korist“). Je ‘l tako? Tako je. E sad, njihova napadna i naprasna simbolička ljubav prema muslimanima (prvi put viđena onomad u kampanji, kad se napoklanjahu kompjutera i rahatlokuma muftiji beogradskom, u ime izvinjenja za paljenje Bajrakli-džamije, a koju su bez sumnje veselo dali potpaliti oni huligani koji inače simpatišu i glasaju za SDU, GSS ili možda LSV…) u stvarima sporednim i tako lagodno simboličkim, u stvarima koje ništa ne bole i ništa ne koštaju, malo je odveć licemerna i komotna da bi smela ostati bez odjeka.
Hajde da bezobrazno ogolimo stvari do njihove baš mašala odvratne srži: šta je pregnantna, u jednu rečenicu-parolu sažeta srž sinteze „minulog rada“ radikala i njihove recentne milozvučne blagoglagoljivosti? Ona bi, elem, mogla glasiti ovako: „Muslimane je dozvoljeno, ponekad i bogougodno ubijati ili proterivati, ali je najstrože zabranjeno ‘vređati im verska osećanja’.“ Drugim rečima, ako ste musliman sa „ovih prostora“, nije vam bilo nimalo lako preživeti radikale i njihove sličnomišljenike tokom devedesetih, ali ako ste već imali sreće i(li) pameti da nekako sačuvate glavu na ramenima, onda ste na konju: radikali srpski će neodustajno i do poslednjeg braniti vaše – uglavnom netraženo – pravo na versku „neuvredivost“, i to na način kako ga interpretiraju rigidne mule iz nekih dalekih krajeva, s kojima vi u svom guravom balkanskom životu imate veze koliko i neki ovdašnji hrišćanin s onim iz Bolivije. Ili nešto manje. A oni od kojih će vas z(a)dušno braniti radikali srpski jesu kojekakvi, što ovdašnji što evropski novinari, pisci, politički liberali, ateisti, anarhisti, levičari i tome slična brezobrazna čeljad kojoj-ništa-nije-sveto (osim, recimo, ljudskog života…). To jest, uglavnom oni koji su onomad od radikala srpskih i njima sličnih branili – koliko i kako su umeli, mogli i znali – vaše gole živote! A što se tiče ono nešto (tek koja stotina hiljada) muslimana što je pobijeno, popljačkano, pogorelo i proterano tokom ratnog nevakta (a sve u ime psihoaktivnih radikalskih tripova poput „Velike Srbije“ i sličnog), šta da im čovek radi kad su bili tako prokleto baksuzni pa nisu pretrajali, nisu živi dočekali ovo divno i idilično vreme u kojem će radikali srpski odvažno i nesebično bdeti nad njihovim najtananijim verskim čuvstvima?!
Neviđeno je mnogo površno i lažno „multikulturalističkih“ gluposti izrečeno na sve četiri strane sveta, a s neposrednim ili posrednim povodom famoznih karikatura iz „Jilands Postena“. No, teško da išta što se dalo videti i čuti po svom amoralnom cinizmu može da se takmiči s ovom novom detonacijom veselih srpskih radikala. Rekoh, ni mnogo veći lumeni od njih nisu se na ovoj temi baš proslavili, ali kad ovu temu uzme u usta neko iz ovog dela sveta, gde jedva da su i bukvalno zarasle rane od jednog idiotskog i kanibalskog (kvazi)etničkog i nadriverskog rata, onda se toga ko je alavo otvorio usta mora prvo propitati za junački životopis: a gde si ti, prikane, bio kad je grmilo? A naš prijaško se, blago meni, motao po srebrenicama, zvornicima, palama, pa bi sad malo da palamudi na prazno. Ko od takvog neoprezno primi ovaj dar, pre ili docnije će na svojoj koži osetiti da njegov problem nisu Danci, no Danajci.
