Potpisnici njegove čitulje moji su zločinci

Godine 1993. na službenim putu vozilom za Prištinu, sreo sam se sa svojim ocem u Lipljanu. Ponedeljak je pijačni dan, pa je došao da pazari osnovne kućne potrepštine. Posle nekoliko godina gledanja Vućelićeve televizije, nekad cenjeni penzionisani rudar i zemljoradnik sada je imao neki drugi lik, izgovarao je neke tuđe misli. Dok smo razgovarali, kao stranci, preko ulice visoko sa bandere gledao nas je sa postera Arkan, poslanik u srpskom parlamentu. Dok je moj Jordan hteo da proveri svoje političko ubeđenje, ja sam mu uzvratio: „Čuj, stari, ako očekuješ od ovog što visi na banderi da ti donese sreću, grdno se varaš! Ne, Jordane, čeka nas velika nesreća…“

Samo dve godine pre ovakvog Jordana, meni je u Opštini Lipljan funkcioner SPS-a, na službenom sastanku, zamerio: „Nije trebalo tvoj Jordan da pusti u kuću Šiptara!“ Naime, njegov dugogodišnji prijatelj Šaban, isto tako penzionisani rudar, bio je oženjen Bosankom. Pogoršavanjem situacije na Kosmetu, Bosanka je ubedila Šabana da prodaju kuću i da se presele u Bosnu. A kada je počelo zaoštravanje u Bosni, Šaban se sa svojom porodicom vratio u selo, ali dok nije sazidao dve najnužnije prostorije, stanovao je u istoj kući sa mojim ocem, maćehom i troje dece, naravno bez ikakve nadoknade.

Teško je bilo gledati kakve sve gluposti prave Srbi, političari, ujedno i direktori firmi koje su bezočno uništavali. Dok su za sebe uzimali velike pare, Albance su isterivali s posla, a tamo gde su još radili nisu im davali platu. Nad Albancima su se iživljavali i srpski policajci. Iz godine u godinu, a počelo je 1981, kod Albanaca je rastao bes. Milošević je 1989. uhapsio političke lidere Albanaca (Azem Vlasi), koji su bili njegove partijske kolege. Zato se pojavio Ibrahim Rugova, koji je 1991. godine u Kačaniku proglasio „Republiku Kosovo“. Srpski razuzdani umovi, posle ratova i dobrog plena u BiH i Hrvatskoj, za Alabance na Kosmetu postali su nepodnošljivi.

S obzirom na to da se nisam slagao s takvim načinom rada i odnosa, u Kačaniku gde sam bio direktor postupao sam različito pa sam ljutio srpsko rukovodstvo. Davali su mi rešenje za plaćeno odsustvo, kako bi ostali direktori mogli da pljačkaju u Kombinatu pet fabrika za građevinske materijale „Šar“. Kada sam avgusta 1997. godine došao u obilazak, naišao sam na policijsko privođenje radnika i inženjera Albanaca. Još kada sam ispred kancelarije generalnog direktora video red iznemoćalih radnika kako čekaju sa lekarskim potvrdama – teško bolesno dete, otac, majka – da bi mogli da dobiju dve-tri hiljade dinara, seo sam za pisaću mašinu i sutradan sam otišao u redakciju „Koha ditore“ gde su na naslovnoj strani objavili moj apel naslovljen: „Molim oproštaj od svih Albanaca za zlo koje im nanosi srpski režim“. Naravno, posle toga povukao sam se u Skoplje.

U julu 1999. iz Beograda mi se javio brat da mi kaže: „Saša je ubijen! Masakrirano je njih 14. Momi (Momčilo) sa njegovim sinom, Milan, Kolja (Nikola)…“ Izgovorio je i druga imena koje ja nisma poznavao. Naš brat po ocu Sašo imao je samo 26 godina, a Momčilov sin trebalo je 26. jula da postane punoletan. Naravno, niko od nas van Kosmeta nije smeo da ode na sahranu svojih rođaka. Posle godinu dana i otac je presvisnuo.

Godine 1998. rođak Ljubiša ubijen je dok je kao policajac patrolirao u Obiliću. Njegov mlađi brat poginuo je 2000. godine od podmetnute mine na putu od Lipljana prema Lepini. Godine 1999. rođak Ilija bio je pozvan na dogovor da proda svoj stan u Prištini. Nikada se nije vratio.

Najstariji član velike familije Jovanovića u Srpskom Babušu, gde je imala porodicu sestra moga oca, Roska, nije hteo da pobegne iz sela, već je izgoreo zajedno sa svojih devet kuća. Preko sedamdeset kuća moje rodbine je zapaljeno i preko trideset stanova oduzeto. Zemlja je obrasla u korov.

Ostao sam bez svojih prijatelja iz Sarajeva Ćazima Talama i Mehmeda Čerkića iz Mostara. Nemam više mojih mogobrojnih prijatelja Albanaca sa Kosmeta.

Već puna četiri meseca sin moje mlađe setre iz Lapljeg Sela, Jugoslav, leži u istražnom zatvoru u Gnjilanu. Javio sam se u istražni zatvor u Kosovskoj Mitrovici. Nekadašnji prijatelj mi kaže: „Našli smo pušku ispod kreveta.“ „Vi imate raketne bacače, a mi poneku pušku, u tome je razlika!“

No, razlika je u tome što njegovi zločinci imaju vlast, a ja moje prepoznajem kao potpisnike čitulje Slobodanu Miloševiću.