Loš alibi

„Broj evropskih zemlja koje su priznale istopolne parove ipak nije nadmašio one koje ih i dalje ignorišu. Da nismo usamljeni svedoči i činjenica da istopolne parove ne prihvataju ni neke od zemalja koje su duboko zagazile u tranziciju kao što je, na primer, Poljska. Svoje neprihvatanje/indiferentnost do sada su pokazale i Italija, Rumunija, Grčka, Monako, Malta, Kipar, Albanija, Turska, Bugarska, Lihtenštajn i bivše članice SSSR.“

Citirani zaključak autorke teksta odaje kako njeno tako i redakcijsko shvatanje gej problematike. Za vas je izgleda jedino važno to što nismo sami u netoleranciji. U zaključku se navodi čak i to da je Poljska duboko zagazila u tranziciju, a eto, ne priznaje gej parove. (Šta uopšte znači formulacija „priznavanje istopolnih parova“? Kakvo priznavanje?) Šta tek mi treba da kažemo ovako zaostali? Da li to znači da je sreća naša što niko od nas i ne očekuje da budemo napredni i tolerantni? Među svim zemljama koje se navode kao alibi za našu zatupatost, autorka ne pominje i događaj godine u zakonodavstvu jedne evropske države. Ako niste čuli, a o tome su čak i tabloidi pisali, pre izvesnog vremena, posle dugotrajne borbe u parlamentu i van njega, Češka je postala prva postkomunistička zemlja koja je i zakonski odobrila gej brakove. Šta ovo sve može da znači, koje su dalje implikacije ovakve odluke, šta ona pokazuje, to je tema o kojoj u vašem tekstu nema ni reči. I još nešto, Labris i njegova konferencija za novinare ne mogu biti jedini izvor informacija. Budući da sam prisustvovala konferenciji, mogu vam reći da ništa novo iz vašeg teksta nisam saznala. Od „Vremena“ sam očekivala mnogo više, a ovakav zaključak nikako.