Apsolutna TV zvezda protekle nedelje postala je Republička radiodifuzna agencija (RRA). Ima sve što je potrebno za uspeh. Harizmatične članove, moć, novac i društveni uticaj. Otkrivamo jednog po jednog solistu, kako teku javni razgovori za dodelu nacionalnih TV frekvencija. Inače, deca će od sada u poznavanju prirode i društva, rudnim, vodenim i energetskim bogatstvima jedne zemlje dodavati i prirodne kapacitete u radio i TV frekvencijama. Sudeći po broju emitera i napetosti prilikom dodele frekvencija, Srbija je bogata zemlja u kojoj RRA pažljivo i domaćinski brine o svakom TV kanalu i svakom megahercu. U Medija centru, pred kamerama, u živom programu, sapunicu su otvorili predstavnici RTL-a naletevši na nadahnutog gospodina Cekića. Tada smo saznali da Agencija neblagonaklono gleda na kapital sa egzotičnih ostrva, da će se ćerati porijeklo do zadnjeg dinara, a ako ima neko nešto da pita, trebalo je da pita na vreme, a ne sad da kuka. Danko Đunić (TV Avala u nastanku) zakleo se ko bumbar u cvet i u med sa Avale da nema političke ambicije, već ga zanima, prosto i jednostavno – lova, bato!
Najživopisniji je svakako bio nastup BK ekipe. Tamo je gosn Marić objašnjavao da je pristrasna BK prošlost, a da se u poslednje vreme program vratio „na staro“. To bi valjda bio imaginarni etalon profesionalnosti. Bez fizički prisutnog Bogoljuba, koji bi ovom svedočenju dao neviđen rejting, ostali smo bez odgovora – čija je BK televizija. Brižna Agencija ne bi da se narodni megaherci arče zarad nečije političke promocije. Na kraju – ekipa B92, kao u vreme ministra Vučića, dok je napetost lebdela u vazduhu. Prvi put se javilo svešteno lice, priupitavši da li B92 ima u svom programu borbu protiv najbrojnije nevladine organizacije – Svete matere crkve. Nakon dobijenih pojašnjenja nastala je šutnja. Neka se pripremi Pink, biće veselo kad sedne Žeksova ekipa. Šta je poenta cele ove serije, koja liči na lošu kopiju Makartijevih sesija i lova na veštice. Sigurno bi bilo lepo da se u ovoj zemlji konačno uvede red među emitere i sredi haos u etru. Ako sada na trenutak ostavimo po strani sastav komisije i poverujemo u njenu objektivnost i dobre namere (učinimo dakle taj nadljudski napor), očekivali bismo ozbiljan pristup i manji cirkus. Objektivnost ne znači aroganciju, a javnost delovanja ne znači da su uključene kamere, već odgovornost prema izrečenom. Kao i u Skupštini, javni prenos postaje u našim medijima alibi ili svojevrstan imunitet na svaku izrečenu budalaštinu. Paradoksalno je, ali u ovoj zemlji se mnogo manje vodi računa o javnoj reči nego o privatnoj komunikaciji. Zato je RRA u jednom trenutku izgledala kao izbor Grandovih zvezdica na Pinku, gde Sale Popović cepa semenke, a neki tužni nesrećnici treba da mu pevaju na uvce. Onda Sale ili Cekić velikodušno od nekoliko njih (zavisno od broja frekvencija) probere ko može, a ko ne može. RRA bi svakako morala da bude Agencija sa autoritetom, ali taj autoritet ne može biti dat samim njenim formiranjem ili autoritetom Vlade (koja se, usput rečeno, klimucka), već je neophodno da se poštovanje stekne.
Dok smo u Srbiji propustili priliku da već pri dodeli nacionalnih frekvencija počnemo sa drugačijim pristupom medijima, Crna Gora je zvanično uletela u predreferendumsku groznicu. U prvom suočavanju suverenističkog i unitarističkog bloka igrali su Milo Đukanović i Ranko Krivokapić protiv Predraga Bulatovića i Predraga Popovića. Arbitar u studiju bila je robustna Radojka Rutović, a osim CG auditorijuma, meč je pratila brojna publika u Srbiji i svijetu. Šta reći o meču, kada je dva minuta pred kraj Bulatović bio iznenađen da emisija traje sat i po, a ne dva. Ili se Peđa prekombinovao pa mu vrijeme proljećelo, ili su propozicije bile nejasne. Sudiju u ženskom rodu, iliti Radojku otvoreno nisu šljivili (ni oko deset dogovorenih tema ni oko minutaže) i u tome su svih devedeset minuta bili jedinstveni. Prešjednik je bio upadljivo opušten, da ne kažem da se malčice suvereno kliberio, dok je gosn Popović iznio ključni argument za ostanak u istoj državi – broj gostiju iz Srbije tokom turističke sezone. Samo jednom smo čuli „zabranjene riječi“ na samom kraju obraćanja, kada je munjevito reagovala Radojka dižući obe ruke uvis. Refleksi dostojni našeg predsednika Skupštine.
Za sve ovo vreme, jedno drugo nacionalno dobro ozbiljno preti da se izlije iz korita i poplavi Novi Sad, Beograd i pola Srbije. U medijima se nije dizala panika, nije bilo razloga za uzbunu, iako Sava, Dunav i Tisa nikada nisu bili veći. Čak i danas, dok dobrovoljci pune vreće sa peskom u Novom Sadu i Beogradu, u reportažama redovno vidimo i šetače koji uživaju na prolećnom suncu i kibicerski prate radnju. Već sam čuo onu našu rečenicu toliko poznatu iz doba NATO bombardovanja – nije strašno, poplavljena su neka sela iza Zemuna i Batajnice. Jezikom RRA, lokalna ili regionalna frekvencija nije od nacionalnog značaja.
