Iz druge priče

Nas dve idemo u drugi razred. Ne idemo u istu osnovnu školu, ali smo najbolje drugarice – ne znamo zašto, verovatno zato što su nam mame dobre drugarice. Ne pitajte šta slušaju naše drugarice i drugovi! Nešto odvratno, ne znamo ni šta je to. Na primer, slušaju Cecu, Jelenu Karleušu, Natašu Bekvalac. I na rođendanima obično puštaju narodnjake, pa na neka mesta više ne idemo jer nam se ne sviđa muzika – ružne su reči, ne rimuju se, nisu lepe pevačice, i eto tako. Tako je ta muzika nekako ti-ri-ri-ri-ri-ri-ri-ri.

Mi volimo da slušamo Super s karamelom, Šakiru, Madonu, Avril, Manu Chao, Mano Negru, Vlatka Stefanovskog, Bijonse, Lunu, Gven Stefani, Pink, Neli Fortado i makedonske pesme. Ta nam se muzika, jednostavno, sviđa. Na drugom je jeziku, lepe su pevačice, a muzika je nekako srećna. Za neku muziku koja nam se sviđa čule smo od „velike“ Jane, nešto smo čule od roditelja i njihovih prijatelja, a nešto smo prosto kupile jer smo negde čule pa nam se svidelo.

Pre neki dan smo prvi put bile na rok koncertu. Želele smo da idemo na koncert Super s karamelom jer nam je to omiljena grupa, zato što nam se sviđa njihova muzika i one su super pevačice, a najviše nam se sviđa što su one, Milana i Goca, najbolje drugarice i htele smo da ih upoznamo. Na koncertu u Domu omladine je bilo super, samo je bilo previše gužve, ali, na sreću, niko nas nije lupio ni zgazio. Iznenadile smo se, mislile smo da je to kao na baletu, kad se sedi i sluša, a ovo nam se sviđa, samo nam se nije dopalo što je bilo malo prostora za ples. Bilo je divno kad smo se upoznale sa Milanom i Gocom. Nismo mogle da verujemo da nam se to stvarno dešava.

Nas dve smo pred koncert pripremile poklončiće – čestitke i cveće i pitanja za intervju. One su nama poklonile bedžiće – male i jako vredne. I rekle su da će nam odgovoriti na pitanja, ne odmah, jer su spremale ispite, nego kad prođe ispitni rok. Ispitni rok je prošao, i dobile smo odgovore.

ANIKA i JANA: Zašto se zovete baš Super s karamelom?

MILANA: To će Goca…

GOCA: Ne postoji nikakav poseban razlog. Na samom početku nismo znali koje ćemo ime da damo grupi, a kada je Maxa jednom prilikom uzviknuo „Super s karamelom“, oduševljen brzinom jedne pesme, shvatili smo da je to ono pravo za nas. Zvučno je, upadljivo i originalno!

ANIKA i JANA: Zašto ste okupile baš tu grupu?

MILANA i GOCA: Nas šestoro smo šest različitih osoba, šest različitih ljudi različitih karaktera. Nekad mislimo da dolazimo iz šest različitih svetova! Ali, imamo jednu stvar zajedničku: svi volimo muziku! Bečej nije sredina u kojoj ima mnogo kvalitetnih muzičara. Jednostavno smo pokupili ono najbolje što se nudi i stvorili Super s karamelom…

ANIKA: Da li se družite sa drugim pevačicama?

GOCA: Iskreno, ne poznajem druge pevačice. Kada bih ih poznavala, verovatno bih se družila s njima iz prostog razloga što volim da se družim s ljudima koji imaju ista interesovanja kao ja.

MILANA: Ne, pošto su prilično retki sastavi s pevačicama.

ANIKA i JANA: Koja vam je omiljena pesma?

GOCA: Ako moram da izaberem samo jednu, onda je to „San“. Mada su mi draže i sličnije meni one pesme koje nastaju sad, koje pripremamo za sledeći album.

MILANA: Svaka nova pesma koju napravimo mi je draža od svih prethodnih, ali mi je trenutno omiljena „Iz druge priče“. Ona je pravi primer muzike koju pravimo.

ANIKA: Koja vam je bila prva pesma?

GOCA: Ne znam tačno koja je bila prva, ali su prve tri bile „Odlazi“, „Priđi“ i „San“. Jedna od njih.

MILANA: Koliko se sećam, prvo je jedne lepe martovske večeri 2003. nastala pesma „Odlazi“…

ANIKA i JANA: Da li ste oduvek želele da budete pevačice?

MILANA: Ne. Od malih nogu sam pevala u horu, ali nikad nisam mislila da će mi pevanje prerasti u nešto ozbiljnije…

GOCA: Kroz celo detinjstvo sam pevala po raznim dečjim festivalima, emisijama za decu, u horu itd. Muzika je u mom životu bila prisutna još od malih nogu, tako da sve ovo za mene nije nimalo čudno. Kada sam bila tinejdžerka, sanjala sam o tome da imam grupu. Eto, izgleda da je istina ono što kažu da ako nešto želiš svim srcem, to ti se i ostvari!

ANIKA i JANA: Zašto ste baš htele da budete pevačice?

GOCA: Zato što je pevanje jedina stvar na svetu koja me kompletno ispunjava. Kada sam na bini i kada pevam, ništa drugo u tom momentu ne postoji za mene. Tada sam sama na svetu!

MILANA: Učinilo se da je to prava prilika, pa sam je iskoristila….

ANIKA: Kad ćete izdati novi CD?

MILANA: Ne zna se tačno. Ne žurimo, ali uveliko radimo na novim pesmama.

GOCA: Pesme su u pripremi, ali ih još uvek nema dovoljno za naredni album. Sve će to biti mnogo ozbiljnije, kako u muzičkom tako i u tekstualnom pogledu, pa samim tim imamo mnogo više posla…

ANIKA: Koliko imate spotova?

MILANA: Dva, za sada. To su spotovi za pesme „Mrzim takve žurke“ i „Debela devojka“.

GOCA: Početkom leta ove godine u planu je i snimanje trećeg.

ANIKA: A zašto pevate pesmu „Debela devojka“ kad niste debele?

MILANA i GOCA: Originalni tekst „Debela devojka“ napisala je Zvezdana Krstonosić (ona ima samo 22 godine). Vlada je iskoristio ideju za pesmu i napisao tekst.

ANIKA: A šta znači onaj kostur–znak na tim vašim crnim „narukvicama„?

MILANA i GOCA: Kostur je zaštitni znak proizvođača „narukvica“, tj. znojnica – Hooligan Streetwear.

ANIKA: Da li ste bile na nekoj Evroviziji?

GOCA: Naravno da ne!

MILANA: Nikad!

ANIKA: Koliko nastaje jedna pesma, koliko treba vremena za novu pesmu?

MILANA: Tu nema pravila. Ukoliko postoje gotovi i tekst i muzika, pesma se „pripremi“ i uvežba za dve-tri probe.

GOCA: Sve zavisi… Nekad može da nastane za jedno poslepodne, a nekada nastaje i po dve nedelje. Zavisi da li imamo odgovarajući tekst na muziku, ili obrnuto. Recimo, meni se jedan refren motao po glavi skoro pola godine, ali sam tek nedavno uspela da smislim odgovarajuće strofe za tu pesmu…

ANIKA: Kako ste postale slavne pevačice?

MILANA: Nismo mi slavne…

GOCA: Mi smo samo obične devojke koje su pevale iz hobija. Nismo ni sanjale da će nam se sve ovo izdešavati. Biti „slavan“ je relativna stvar. To nije nešto čemu treba da se teži. Mi samo volimo ono što radimo, a uspeh je samo rezultat toga. Nekad je neminovan…

ANIKA: Zašto rok, a ne onako polako muzika?

GOCA: Mi sviramo pop-pank jer se u tom muzičkom pravcu najbolje pronalazimo. Muziku treba da osećaš da bi mogao da je pravilno izvedeš.

MILANA: Imamo mi i „onako polako“ pesme. One su uglavnom ljubavne.

ANIKA: Da li imate tremu pred nastup ili pred kamerama?

MILANA: Uvek postoji blaga trema pred nastup. Trema pred kamerama nestaje s rutinom.

GOCA: Pred kamerama nemam tremu, ali je zato pred svaki nastup prisutna! Nije bitno da li je veći ili manji koncert, uvek je prisutna ona pozitivna nervoza kad nešto iščekuješ.

ANIKA: Kad ste prvi put nastupale?

GOCA: Sa bendom smo prvi put nastupale u aprilu 2003, ako me sećanje dobro služi.

MILANA: Preciznije, 16. 04. 2003. u klubu Floyd u Bečeju.

ANIKA: Zašto baš vas dve pevate te pesme, a ne još neko?

GOCA: Ideja je od samog početka bila da pevaju dve pevačice. To nam se činilo interesantnije, atraktivnije i, u neku ruku, originalnije. Stereotipi su nekad zaista dosadni. A kako smo nas dve ceo život bile nerazdvojne, to je izgledalo kao pravo rešenje. Niko nam drugi nije ni potreban!

MILANA: Nas dve smo sasvim dovoljne da prezentujemo tu muziku na najbolji nacin.

ANIKA i JANA: Koliko koncerata do sada ste imale, koliko pesama imate?

MILANA i GOCA: Svi naši nastupi zabeleženi su na našem sajtu, pa možete to da pogledate tamo, kao i još mnogo drugih stvari koje vas zanimaju u vezi s našom grupom…

ANIKA i JANA: Da li ste oduvek bile najbolje drugarice?

MILANA i GOCA: Naše mame su najbolje drugarice, pa smo se i nas dve samim tim družile. Još od malih nogu smo bile svaki dan zajedno. Nekako su ta navika i potreba ostale i kad smo odrasle.