Zaboravljene sestre

Žoze Dijaz Kupertim, beznačajni činovnik u Rio de Žaneiru, verovatno više nije mogao da sluša gomilu žena koje su bezbroj puta dolazile u njegovu kancelariju, donoseći mu kolače, ponekad rakiju i fine kekse za njegovu sekretaricu. Ono što je trebalo da uradi bilo je da stavi pečat na dokument kojim se odobrava korišćenje ionako loše parcele u neuglednom delu Rio de Žaneira. Nepodmitiv i ambiciozan, Žoze Dijaz Kupertim je svojim potpisom u avgustu 1916 – nakon pet godina odlaganja – potvrdio nove vlasnike zemljišta u kvartu Inhaumi, na uglu ulica Piragibe i Žoze dos Reis. Takva je procedura u Riju, a za „devojke“, kako je Kupertim zvao žene koje su ga svakodnevno posećivale u gradskoj kući, važi isti zakon kao i za sve.

Brazilski činovnik najverovatnije nije ni bio svestan činjenice da su upravo zakoni za ove „devojke“ bili sve samo ne isti kao i za druge. Kako pisani tako i nepisani. Nove vlasnice bile su Jevrejke iz istočne Evrope i prostitutke – polacas, kako su ih nazivali u Latinskoj Americi. Nekoliko nedelja kasnije, na zemljištu čiju je prodaju odobrio Žoze Dijas Kupertim sahranjena je Helena Goldatrin, mlada polaca iz Austrougarske monarhije, a jevrejske prostitutke su ostvarile san – dobile su groblje.

Hiljade polacas je trbuhom za kruhom napustilo Odesu, Krakov, Kijev, evropski istok i fin de siecle putujući prekookeanskim brodovima u obećanu zemlju – Ameriku. Ne znajući tačno u kom gradu će završiti niti od čega će živeti, siromašne Jevrejke bile su vođene jednom jedinom mišlju: stići tamo negde gde se „pomorandže jedu svaki dan“. Mnoge od njih ostavile su za sobom roditelje i braću u nadi da će zaraditi dovoljno za njihov dolazak i bile prodane u belo roblje.

Posla za belkinje iz istočne Evrope je početkom XX veka u Rio de Žaneiru bilo na pretek – u kvartu Mangue i vili Mimoza u centru grada. „Vrata do vrata, čekaju ovde kao kakve egzotične životinje, hiljade žena svih rasa i boja, uzrasta i različitog porekla… našminkane Francuskinje u drečavim košuljicama i izazovnim šortsevima viču i dozivaju, Jevrejke sa istoka obećavaju najbolje perverzije, između njih mulatkinje u svim mešavinama, od kafe do mleka“, beleži svoja iskustva iz Mangue početkom četrdesetih Štefan Cvajg, austrijski Jevrejin i pisac među piscima.

I dok su našmikane Francuskinje bile tražene među političarima i industrijalcima – imati francesa ili cocottes za ljubavnicu bilo je deo prestiža među novom brazilskom aristokratijom – polacas su bile rezervisane za radničku klasu i siromašne. Njihov status, sam po sebi neprihvatljiv za većinu „primernih“ građana, dodatno je otežavala činjenica što su, osim prostitutki, bile i Jevrejke.

Biti polacas značilo je biti višestruko prognan i omražen, kaže Izabel Vinsent, autorka knjige Tela i duše. Prema rečima jednog rabina, one nisu mogle biti poslužene u jevrejskim restoranima, niti su mogle sedeti ispred bilo koje jevrejske institucije. Ako bi kojim slučajem neka od prostitutki uspela da uđe u jevrejsko pozorište, što je bilo strogo zabranjeno, svi bi morali da se pomere na razdaljinu od deset metara ili da napuste salu. Deci iz primernih jevrejskih porodica naređivano je da pređu na drugu stranu ulice ako bi im neka od polacas išla u susret, zabranjen je bio bilo kakav kontakt ne samo sa ovim ženama već i sa svima koji su u vezi s njima – sa decom polacas, sa mesarom koji im je prodavao meso, sa frizerom koji ih je šišao, sa kamenorescem koji se usudio da im iskleše nadgrobnu ploču. Jevrejskim prostitutkama bilo je zabranjeno da idu u sinagogu, kao i da budu sahranjene na jevrejskom groblju. „Pored svih problema i očajnog života one su verovale u nešto lepše“, Kaže Izabel Vinsent. „Borile su se za dostojanstvo, znajući da ono dolazi samo sa smrću, kada će im biti dopušteno pročišćenje i povratak na ono što su bile pre nego što su postale prostitutke.“

Zajedno sa osam jevrejskih prostitutki madam Matilda Huberger osniva 1906. godine Chesed Shel Ermess, što na hebrejskom znači Društvo za istinu. Članovi udruženja, većinom prostitutke i poneki podvodač, caftans, mesečno su uplaćivali članarinu kako bi obezbedili kakvo-takvo socijalno i zdravstveno osiguranje na koje inače nisu imali prava. Iznad svega je stajala želja da budu sahranjeni kako dolikuje Jevrejima – uz Taharu, „očišćeni“ od svih poroka – i na jevrejskom groblju.

Gde je Rebeka Fridman, dona Beka, ili Kraljica – kako su je nazivale „sestre“ iz Društva za istinu – naučila principe Tahare, nije poznato. U Rio je poslednja predsednica društva stigla 1916, na vreme za prvu sahranu. Od tada, pa sve do smrti poslednje prostitutke – sahranjene krajem sedamdesetih godina – Rebeka je svako telo pažljivo prala satima ponavljajući jedan deo hebrejske molitve uvek tri puta: „Čista je.“ „Kao da je želela da bude sigurna da će se Bog posebno pobrinuti za te bespomoćne žene“, kaže Izabel Vinsent. „Ili se svaki put molila i za sebe.“

„Kada je poslednji put neko došao? Ne znam… Mislim, pre petnaest godina ili više, dve žene, majka i tetka onog deteta“, kaže Lusijano Roša, čuvar groblja u Inhaumi, pokazujući nam tri mala dečja groba sa iskrivljenim pločama na kojima se jedva nazire Davidova zvezda. „Poslednja koja je bila je Rebeka Fridman. Stigla je taksijem, podelila je čokoladice deci i organizovala nekoliko radnika da očiste groblje.“ To je bilo pre više od dve decenije. Od tada groblje, osim kriminalaca iz susedne favele koji su u grobovima sakrivali oružje i drogu, nije posetio niko. Mada je i to u međuvremnu prestalo, kako kaže Lusijano Roša. Iako je pre nekoliko nedelja stari čuvar ubijen, a njegovo telo se najverovatnije krije ispod neke od kamenih ploča.

Niko iz udruženja, pa ni deca siromašnih polacas, nisu bila dostojna mesta na jednom od dva zvanična jevrejska groblja u Rio de Žaneiru. Niko do Rebeke. Na jevrejskom groblju u kvartu Caju, među bogatim i slavnim Jevrejima, u istom redu gde leži Klaris Lispektor, jedna od najpoznatijih brazilskih spisateljica, nalazi se i grob Rebeke Fridman. Autorka Izabel Vinsent je starijem, prosedom rabinu za čišćenje jedine zapuštene mermerne ploče na groblju platila 200 reala. „Vi je poznajete“, upitao je rabin. „Ne, a vi?“