"Znate li šta su mešoviti brakovi? Vrlo prosto – on muško, ona žensko", kaže vic koji je kružio po ratnom Sarajevu
Pojam „mešoviti brak“ nije postojao do početka rata na ovim prostorima. Tek kada su se bivši Jugosloveni podelili na crvene, plave, zelene, krst, nekrst itd. postalo je bitno ko se s kim pomešao, ukrstio i ujedinio, a institucija mešovitog braka postala je problem za čitave porodice, koje su se raspadale zahvaljujući ratu i svojoj „mešovitosti“. Početkom devedesetih, u Kragujevcu, usred Šumadije, gde u to vreme nisu pucale ni petarde, jedan novoprobuđeni Srbin, pravoslavac, ostavio je ženu Bošnjakinju posle petnaest godina braka – zbog njenog porekla. Žena i dan-danas živi u Kragujevcu. Ovako bizarnih priča ima mnogo, iz prostog razloga što su, pre raspada SFRJ, mešoviti brakovi bili sasvim normalna pojava, naročito u multietničkoj Bosni i Hercegovini. Tipičan primer za to je mesto Prnjavor, gde je do 1992 godine više od polovine sklopljenih brakova bilo mešovito.
Tokom rata, broj ovih brakova je opao, ali ih je ipak bilo, a kako godine odmiču, broj onih koji biraju partnera druge nacionalnosti sve je veći. U većim gradovima BiH broj mešovitih brakova gotovo je izjednačen sa onim od pre rata. Svedoci kažu da su, u početku, ovakve svadbe najavljivane tiho i stidljivo, a išlo se dotle da je muzički repertoar bio uglavnom u duhu bratstva i jedinstva, kako nikom od zvanica ne bi bila povređena nacionalna osećanja. Nisu ljudi znali da i najveći srpski/hrvatski (nepotrebno precrtati) nacionalista posle nekoliko špricera zaplače uz „Ne klepeći nanulama“. Ko su ljudi koji su u takvim brakovima, zašto su za vreme rata bili žrtve diskriminacije i nasilja i kako su se snalazili u ratnom vihoru? Da li su njihove porodice garant da je miran suživot u BiH moguć?
JE L’ NAŠA: Slobodan i Fatima Dobrijević u braku su pedeset godina. Žive u sarajevskom naselju Pofalići i ističu da se nikad u životu nisu pokajali što su za životnog saputnika izabrali, kako kažu, „drugu vjeru“. „Kad smo se htjeli uzet’, njeni su to otkrili, pa joj nisu dali ić’ na posao. Zatvorili je u neku prostoriju da se ne bi udala“, priča Slobodan, a Fatima dodaje da je sedam dana bila zatvorena, jer joj otac nije dozvoljavao da se uda za pravoslavca. Na kraju je iz rodne Tuzle pobegla u Sarajevo. Kod Slobodana je bilo malo jednostavnije: „Kad sam mojima rekao da se ženim, prvo me majka pitala je li naša. Rekao sam da jeste i pomislio: ‘Ovo će biti problematično.’ Pred večeru su me pitali kako joj je ime. Stari se prekrstio i izustio: ‘Ajme njoj, nisi mogao nać’ nekakvu našu!’ Kad je otac vidio Fatimu, svidjela mu se.“ Dve godine pošto što su se Dobrijevići venčali, Fatimin otac joj je poručio da može da dođe u posetu. Tri godine kasnije, Fatimini i Slobodanovi roditelji su se upoznali. „To je bio divan susret i od tada, pa sve do rata, živjeli smo normalno i sretno“, kaže Fatima. Oboje kažu da im je najteže bilo za vreme rata, jer su se našli na udaru svih zaraćenih strana. Fatima je otišla u Tuzlu, a Slobodan je završio kao izbeglica u Sloveniji. Ali, tamo nije sedeo skrštenih ruku. Kako tvrde njihove komšije, iskoristivši veze koje je stekao kao predsednik sarajevske opštine Ilijaš, za sve stanovnike ove opštine, bez obzira na nacionalnost, organizovao je dopremanje humanitarne pomoći iz Slovenije.
Za Nikoletu Milašević i Farisa Dobraču smešno je da vera i nacionalnost budu kriterijum pri izboru supružnika: „Na primer, zaljubim se u neku devojku, priđem joj i posle nekoliko kontakata saznam da nije moje nacionalnosti. Mislite da se tada ‘odljubim’? I kada mi devojka kaže da nije moje nacionalnosti, šta ja na to da kažem? Ne volim te više?“, pita se Faris kroz smeh. Sa Nikoletom se venčao posle rata. Ona je nezavisni novinar, a on snimatelj. Slažu se da ljubav ne bi smela da ima granice. Međutim Nikoleta kaže da je u okviru jednog OEBS-ovog projekta o slobodi medija razgovarala sa srednjoškolcima i da se uverila da je stvarnost ipak drugačija: „Kao dve ciljne grupe imali smo decu sa jedne i druge obale Neretve koja su radila zajedno. Posredno smo sa svima pričali na temu multietničnosti. Nažalost, nismo imali nijedno dete, tinejdžera, koje je reklo da mu ne smeta da se zabavlja sa muslimankom ako je Hrvat ili obratno. Pokušavala sam da ih navedem na to da ljubav ne bira ljude po nacionalnosti, ali sve se uglavnom svodilo na to da sam dobijala upitne odgovore: ‘Kako ću ja svojim roditeljima njega ili nju predstaviti?’“. Nikoleta se priseća i svog boravka na Kosovu, gde je snimala dokumentarni film. Srbi su pristajali da razgovaraju tek kada bi im pokazala ličnu kartu sa prezimenom koje se završava na „ić“, a poverenje Albanaca zadobila je zahvaljujući tome što joj je majka muslimanka: „Tada sam shvatila da postoji veliki problem u svakodnevnoj komunikaciji, a da ne govorim o emotivnim vezama“, kaže Nikoleta i dodaje da ta vrsta problema nije prisutna samo u malim mestima, kao što su Dečani, već i u „velikoj“ Prištini. Ipak, kao najvažnije iskustvo prepričava epizodu kada joj je sada već bivša prijateljica, inače muslimanka, rekla: „Ja mogu voditi ljubav sa svakim, ali ću se udati za muslimana, jer ne želim da moje dete bude kao ti.“ „Pitala sam šta sam to ja. Njen odgovor je bio da ja i meni slični ne znamo ko smo i čemu pripadamo“, kaže Nikoleta, koja se izjašnjava kao ateista, iako veruje u boga: „Moram se tako nazivati, jer ne mogu da pripadam jednoj, drugoj ili trećoj nacionalnoj religiji.“
SVADBE I SAHRANE: Koji se praznici obeležavaju u porodicama gde su supružnici različite veroispovesti? „U našoj kući se to nije obilježavalo, sem rođendana, Nove godine i državnih praznika. Po vjerskoj osnovi nikad kod nas nije bilo podjela“, kaže Slobodan Dobrijević. Isto odgovara Nikoleta Milašević, koja je i sama dete iz mešovitog braka: „Verski praznici se ne slave, jer su se moji roditelji tako dogovorili kada su sklopili brak. Ali, meni nikada nisu branili versko obrazovanje.“ S druge strane, njen suprug je odrastao u tradicionalnoj muslimanskoj porodici. „Mi smo slavili Bajram i ramazan, ali su nam kućni prijatelji bili i pravoslavci i katolici i Jevreji, pa smo kod njih išli na njihove praznike. Zato nikada nisam razmišljao da li je važno da mi devojka bude druge vere“, kaže Faris i dodaje da prihvata samo podelu na ljude i neljude. Iako muslimanka, Fatima Dobrijević redovno odlazi u crkvu i pali sveće pokojnicima svog supruga koji su pravoslavci: „Mnogi su se čudili zbog toga. Ja sam smatrala da je to normalno i da na taj način poštujem pokojnike svog supruga i vjeru kojoj oni pripadaju.“ Zanimljivo je da, iako su zajedno proveli pedeset godina, Fatima i Slobodan neće biti sahranjeni na istom groblju: „Tek sada se plašimo smrti i onoga što nas čeka. Ja ću biti sahranjena na muslimanskom, a Slobodan na pravoslavnom groblju“, kaže Fatima. Ipak, na pitanje da li se kaju, Fatima i Slobodan jednoglasno odgovaraju da bi, kada bi opet bili u prilici da biraju, izabrali jedno drugo.
Međutim, ima i onih koje je odnos okoline prema mešovitim brakovima udaljio od vere. Ćazim Dervišević i Maša Hliščanin u braku su dve godine. Oboje kažu da se ne slažu sa verskim zajednicama, jer u veri vide više lošeg nego dobrog: „U suštini, vera je dobra stvar“, kaže Ćazim, „ali, u praksi se pokazalo da se uz pomoć vere manipuliše narodom.“ I on i Maša kažu da su prerasli individualne religije, te da verske zajednice u osnovi dele ljude. Sa roditeljima nemaju problema: za verske praznike posećuju njegove, a Mašini roditelji su takođe u mešovitom braku, pa im nikada nije bilo važno za koga će se ona udati.
Kao najstariji i najiskusniji u ovoj priči, Fatima i Slobodan poručuju mladima da ne slušaju nikog osim sebe: „Suživot u BiH su održali mješoviti brakovi. Ovi brakovi mogu gradit’ Bosnu, jer sve su nam mogli uzet’, ali brak nisu“, kažu Dobrijevići.
Ponovo otkriveno „bratstvo i jedinstvo“ cveta poslednjih godina i u Republici Srpskoj, najviše između Srpkinja i Hrvata, ali i između Hrvatica i Bošnjaka. Splićanka Željka Teskara i Sarajlija Mido Agan razgovarali su sa izveštačem „Vremena“ u redu ispred šaltera Odeljenja za venčanje Opštine Novo Sarajevo. Došli su da zakažu venčanje. „Moj otac se u početku malo bunio. To je trajalo mjesec-dva. Kad je vidio da sam uporna i tvrdoglava, popustio je“, kaže Željka i dodaje da su njih dvoje počeli da se zabavljaju u vreme kad je u Bosni besneo rat između Hrvata i Bošnjaka.
Ni republički ni federalni Zavod za statistiku u Sarajevu ne raspolažu podacima o broju sklopljenih mešovitih brakova za ratni period od 1992. do 1996. godine. Međutim, u poslednjoj predratnoj, 1991. godini u Bosni i Hercegovini sklopljena su 2893 mešovita braka, što je oko deset odsto od ukupnog broja. Po broju ovakvih brakova u BiH tradicionalno su prednjačili Mostar i sarajevska opština Centar (30 odsto od ukupnog broja sklopljenih brakova), dok je u celoj SFRJ prvo mesto uvek pripadalo Vukovaru. U toku 1997. godine u Federaciji BiH sklopljeno je 713 mešovitih brakova (4,9 odsto). U 1998. i 1999. godini broj mešovitih brakova u Federaciji bio je isti – 1031. Od 2000. počinje tendencija opadanja: tada je sklopljeno 808 ovakvih brakova, 2001. godine venčalo se 718 parova različite nacionalnosti, a 2002. njih 745. U 2003. godini bilo je 675 mešovitih brakova, a naredne 2004. još manje – 651, da bi se 2005. broj povećao na 712. Tradicionalno, najveći broj brakova sklopljen je između Bošnjakinja i Hrvata, a za njima slede Hrvatice i Bošnjaci. I među Srpkinjama su najpopularniji Bošnjaci, što ilustruju podaci za 1999. godinu: po 59 devojaka srpske nacionalnosti udalo se za Srbe i Hrvate, dok je njih 89 za muža izabralo Bošnjaka.
Prema istraživanjima, 15,4 odsto stanovnika BiH odobrava nacionalno mešovite brakove, dok je 27,11 odsto protiv. Oko devet odsto Bosanaca odlučilo se za odgovor „možda“, dok je 13,4 izjavilo da nikada više ne bi ušli u takav brak. Ipak, 28 odsto ispitanih veruje da ljubav pobeđuje sve. Blizu tri odsto učesnika ankete nema ništa protiv hrvatsko-srpskog i hrvatsko-bošnjačkog braka, dok srpsko-bošnjačku kombinaciju podržava nešto manji procenat građana – 2,11.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
