Fukujama protiv Buša

Bio je to pravi salto mortale: od nekadašnjeg Bušovog strasnog navijača i uvažavanog intelektualca–ratnog trubača, do tužioca i brutalnog kritičara. To je put koji je za samo nekoliko godina prešao američki filozof Frensis Fukujama (53).

Njegova upravo objavljena knjiga Posle neokonzervativaca: Amerika na raskršću najoštrija je kritika neokonzervativizma Bušove administracije.

Fukujamina knjiga je izazvala ogromno interesovanje političkog establišmenta, intelektualnih, ali i najširih krugova: ne događa se svaki dan da aktuelna politika jednog političara bude tako brzo, tako sveobuhvatno i tako detaljno podvrgnuta nemilosrdnoj i hladnoj analizi. Fukujamin ton je, kao što i priliči uglednom intelektualcu, profesoru univerziteta (Džon Hopkins, univerzitet u Vašingtonu, DC), odmeren, ali je predmet analize, Bušova spoljna politika, kako bi se to kolokvijalno reklo, sravnjen sa zemljom.

Fukujama u svojoj najnovijoj knjizi tvrdi da je rat u Iraku bio pogrešan i u teoriji i u praksi, on osporava i, čak se se može reći, brutalno kritikuje celokupnu Bušovu spoljnu politiku.

Fukujama i sada smatra da je međunarodna zajednica trebalo da se umeša u situaciju u Iraku, ali detaljno dokazuje da je invazija Iraka bila pogrešan potez. Klintonova administracija je, na primer, davala finansijsku pomoć opoziciji. Fukujama smatra da bi posle 11. septembra 2001. striktne sankcije Ujedinjenih nacija prema Iraku bile dovoljne. Po njemu, rat je svakako trebalo izbeći.

Fukujama se protivi samom konceptu takozvanog preventivnog rata: „Kao što Bizmark kaže, to je kao da izvršavate samoubistvo zbog straha od smrti.“

Ovaj filozof ne krije da je bio šokiran i duboko potresen tokom ratnog pohoda na Irak. Osobito mu je teško palo, kaže, što svoje prijatelje optužuje za ratni debakl: „Nisam samo šokiran. Ja sam i zaprepašćen stepenom nekompetentnosti. Ako želite da budete ‘benevolentni hegemon’ – to je izraz kojim Amerika opisuje svoj status kao jedine supersile – onda to morate dobro da radite.“

Druga ozbiljna greška neokonzervativaca i Bušove administracije po Fukujaminom mišljenju jeste predimenzionirana opasnost od islamskih terorista i Sadama Huseina koja je „toliko bila izmišljena i naduvana da je teško razumeti kako su toliki obrazovani i inteligentni ljudi poverovali u tu priču“.

Fukujama pedantno, ciglu po ciglu, ruši čitavu Bušovu stratešku tvrđavu: od veze Al kaide i Sadama Huseina do oružja za masovno uništenje. Na kraju, pred čitaocima ostaje samo živo blato građanskog rata u Iraku.

OPASNE ZABLUDE: Buš svetu poručuje da sve radi u cilju „širenja granica slobode i demokratije“. Fukujama temeljno osporova ovo Bušovo stanovište da se „demokratija“ može silom nametnuti spolja: „Među zagovornicima rata vladalo je uverenje da se demokratija automatski uspostavlja u svakom društvu čim se ono oslobodi diktatora.“ Zbog ove zablude američkih neokonzervativaca došlo je do totalnog rasula posle invazije u Iraku, a razbijene su i sve iluzije da će Amerikanci i Bratanci od svih Iračana biti dočekani kao oslobodioci. Fukujama dokazuje da je pogrešno uverenje da se demokratija zapadnog tipa može „presaditi“ pomoću sile u bilo koji kutak sveta: „To je proizvod naše želje da nametnemo naš sistem vrednosti i kulturama koje su sasvim drugačije i koje traže sasvim originalno, njima primereno rešenje, demokratski proces koji će vrlo često biti duži i sasvim različit od našeg.“

Knjiga je i dragocena analiza još jedne velike zablude Bušove administracije: timovi najrazličitijih eksperata propustili su da naslute kako će ratni pohod na Irak okrenuti ostatak sveta protiv Sjedinjenih Američkih Država. Naravano, neokonzervativcima nije osobito stalo šta svet misli o Americi i njenim internacionalnim „akcijama“: jer, oni su jedina svetska supersila, najmoćnija vojska, njihovi moralni standardi su najuzvišeniji, sve drugo je nevažno i impotentno u poređenju sa tom moćnom Amerikom. Kredo američkih neokonzervativaca je da je Amerika moralni lider u svetu i da je njena dužnost da širi liberalne i demokratske ideje, ako je potrebno i silom. Američki neokonzervativci ne mare mnogo za globalne međunarodne institucije i finese medjunarodnog prava.

Fukujama sada obznanjuje svoj raskid sa ovom školom mišljenja: „Dugo godina sam sebe smatrao neokonzervativcem, mislio sam da sa mnogim prijateljima i poznanicima koji služe u Bušovoj administraciji imam isti pogled na svet… Međutim, zaključio sam da je neokonezervativizam doživeo radikalnu transformaciju i da ja više ne podržavam tu politiku.“

U jednom intervjuu „Sandej tajmsu“ Fukujama kratko kaže: „Sada sam ja postao izdajnik.“

Fukujama vidi nadolazak plime neokonzervativizma u Americi kao neumerenu trijumfalističku reakciju na raspad i poraz Sovjetskog Saveza i domino-efekat promena režima u drugim zemljama Istočne Evrope. Po njegovom uverenju neokonzervativci su pogrešno verovali da se slična matrica može primeniti i na maltene svim drugim tačkama na svetu. Ova škola mišljenja pogrešno veruje u veliku efikasnost vojnih intervencija, kao i da nova era high–tech oružja potencijalne američke žrtve svodi maltene na minimum, kao što je to bio slučaj u ratu u Persijskom zalivu i na Kosovu.

OSEĆANJE SVEMOĆI: Fukujama lucidno analizira neosetljivost Sjedinjenih Američkih Država na stavove i interese drugih zemalja u svetu. U takvom miljeu arogancije i osećanja svemoći dolazi do terorističkog napada 11. septembra 2001, a onda do strategije unilateralizma i „preventivnih ratova“ u cilju odbrane nacionalne bezbednosti.

Fukujama veruje da Americi neće biti lako da povrati teren, od Evrope do Bliskog istoka i Latinske Amerike, koji je izgubila poslednjih godina arogantnom i opasnom Bušovom spoljnom politikom. Preokupirana Bliskim istokom, Amerika je izgubila iz fokusa Daleki istok koji će, predviđa Fukujama, na kraju krajeva biti daleko veći strateški izazov.

Fukujama završava knjigu pledoajeom za sasvim drugačiji pristup u američkoj spoljnoj politici koja će biti zasnovana na multikulturalizmu, a ne unilateralizmu, na ekonomskim i političkim merama, a ne na vojnoj sili, na šargarepi, a ne na štapu, na spoznaji da zemlje imaju različite kulturne korene i da se prema tome „demokratija“ ne može nametati silom spolja.

Fukujama se zalaže da Sjedinjene Američke Države pomažu međunarodne organizacije. Po njemu, levica prenaglašava ulogu Ujedinjenih nacija kao globalnog dobročinitelja, on se uglavnom slaže sa kritikama američke desnice da su UN često korumpirana organizacija koja je retko kad efikasno doprinosila razrešenju bezbednosnih međunarodnih problema, ali priznaje da imaju veliku prednost: tu se mogu čuti glasovi svih članica, bez obzira na veličinu, rasu, političku i ekonomsku moć. Verovatno zbog toga moćna Amerika gleda da potkopa moć UN-a.

Amerika jeste na raskršću: neuspeh Bušove neokonzervativne politike najdramatičnije se vidi u Iraku: tamo je, tri godine posle invazije, još angažovano oko 150.000 američkih vojnika. Rat u Iraku je Ameriku već koštao nekoliko stotina milijardi dolara, a procenjuje se da je stradalo i ranjeno oko 15.000 američkih vojnika. Niko ne zna koliko će hiljada američkih života još koštati ovaj „preventivni rat“. Projekcije su bile da će u intervenciji na Irak učestvovati samo 60.000 vojnika. I da će sve biti gotovo za šest meseci. Sada se više i ne spominje ova prognoza, kao ni Bušov nagoveštaj, iznet 2002. u govoru naciji, da posle intervencije u Iraku sledi pohod na Iran i na Severnu Koreju. Bušova administracija se očigledno u svojim globalnim planovima veoma preračunala. Amerika je precenila i svoju snagu i svoju moć, istovremeno potcenjujući Iračane, daleki narod o kome je očigledno znala tako malo. A to nije prvi put u novijoj istoriji.