O hakeru koji mučki presrete i izopači moje reči usled čega se može steći utisak da mi kraljevina nije na srcu
Tekst koji sam prošle sedmice e-mailom poslao u redakciju presreo je neznani haker: naslov „Živio Kralj“ prepravljen je u „Ukor Njegovoj ekselenciji“, pasus u kome zahvaljujem ambasadoru što je volonterski ustanovio da Portugalci cene samo princa Karađorđevića i Ljubinka Drulovića – posuvraćen je potpuno; u odjelu o radikalima dopisana je tobožnja zahvalnica; u trećem poglavlju haker se još ponajviše zabavio, karikirao je, moram priznati efektno, moj manirizam i moje zamorno banatstvo, a poentu i moj takoreći poklič („Eh, da nam je kralj, gde bi nam bio kraj!“) presvukao u ubogi sentiment („Sa Jocom – sahranjenim u Čeneju, prvoj od pet njegovih tazbina – nestao je jedini pristalica monarhije koji mi nije išao na živce.“).
Volim Prestolonaslednika, volim Beli dvor, volim Krunski savet. Kad bih u toj ljubavi slučajno i popustio, nikad to ne bih napisao! Neka i samo petnaest posto naše populacije naginje kraljevini, a uveren sam da nas je više, ko sam ja da vređam osećanja svakog sedmog sugrađanina!
Zašto volim Kralja, njegove pretke i potomke, zašto volim pripadnike svrgnutih dinastija; kakva je razlika između ljubavi prema monarhu i ljubavi prema krvnim srodnicima, kumovima te ljubavnim partnerima
Nasuprot ljubavi prema bližnjima a koja stalno iščekuje nešto za uzvrat, ljubav prema kralju primer je ljubavi koja ništa ne očekuje. Od Tvorca Svedržitelja vernik kamči pomoć ili oprost, od kralja podanik ne traži i ne dobija ništa, zato je ono što u srcima imamo za kralja i njegovu rodbinu ljubav nad ljubavima. Od dece se očekuje da završe školu, roditelj priželjkuje da mu dete slušajući svoje mlado srce stupi u brak ipak sa nekim ko nije vandrokaš, ko nije nosilac gena naslednih bolesti i nije sklon opijatima; od dece se očekuje da budu kraj roditeljskog odra ili da telefonom zovu glavnu sestru na intenzivnoj nezi, od kuma razumna pozajmica, dolazak na slavu, pogreb, svinjokolj, od kralja – ništa.
Beli dvor kao jedna košnica
Protivnici kraljevine rado bulazne o vladaru kao o parazitu, prenebregavaju da i sam život na dvoru skida komunističke katance i otvara onolika radna mesta: kuvari, šnajderi, lekari, proročice, lautari, sokolari, vrtlari, podrumari, konjušari, oružari, kerovođe, dvorska luda, savetnici (dobro, njih imamo)… Za kralja bi se, kao i za Tita – koji beše prelazni oblik od monarhije ka republici – održavala lovišta, u područjima sa geografskim poreklom bilo bi gajeno grožđe za kraljevsku trpezu, za mrtvu prirodu u kojoj bi se ogledali dvorski slikari, te za vina u kraljevskim podrumima, ali bi najveći podstrek stanovništvu i dalje bila puka pomisao na kralja – na balove u Belom dvoru, na odlazak u lov gde će kao u stara vremena birano društvo oplesti po prepelicama.
Može li monarh bez plemstva i kako doskočiti Njegovoj staleškoj usamljenosti
Kralju bi osim vinograda, fabrika i rudnika koje su njegovi preci stekli mukotrpnim radom moralo biti vraćeno pravo da imenuje plemstvo: i da njemu ne bude dosadno, i da elita osim ulaska u SANU ima još neki cilj.
Srbija i feudalizam – nemoj mi to dvoje razdvajat!
Nismo se oporavili od komunizma, eto nama kapitalizma u kojem nema milosti: čovek oseća jezu pred sutrašnjicom a samo poradi toga što je nesposoban, što nije zdrav ili što nije više mlad… Ni jedno ni drugo nije za nas. Zenit je Srbija dosegla u feudalizmu, i ne samo to, samom feudalizmu nije nigde bilo prijatno kao u Srbiji, svoj u freskama, zvonicima, jevanđeljima na srpskom platnu… U srpskim rudnicima zdravlje su ostavljali strani radnici, mislim Sasi, samo da bismo mi imali što više aluminijuma za naše čadore, zlata i srebra za naš escjag te za naše šestoperce kojima je rascopana mnoga okupatorska lobanja.
Volim što se vraćamo na staro, ali mi je mrsko kad stanemo na pola puta: ponosim se što potičem od pravoslavaca, ali zar mi pagani nisu još stariji preci?
Od proslave Spasovdana prošlo je deset dana a žmarci me još podilaze, to se slavilo šeststo godina (samo u komunizmu gradska preslava beše suspendovana!), država jest sekularna, ama je Grad pobožan, Beograd je pravoslavan, kome nije puno srce kad to pročita! Samo što ja kad god počnem da se napajam verom otaca doguram do neznabožaca koji su mi još stariji preci, pa mi taj bezdan dođe još vrtoglaviji i još slađi! Moram malo da obnovim slovensku mitologiju, znam Peruna, ali bih da naučim još par imena, da u okviru svojih mogućnosti budem i valjan mnogobožac.
Šta ćemo sa potomcima naših careva koji su, kao Hristova praunučica u Francuskoj, među nama: prodaju vitamine, prevode za međunarodne humanitarne organizacije, rade u sportskim kladionama
Jesam, znači, za kralja, ali mi je žao što nemamo cara. Ako je kralj simbol, car je još više! Dajemo deci imena Uroš, Nemanja, Lazar, Milica, ali se nismo pretrgli da nađemo njihove potomke i da im obnovimo bijele kule i dvore, bilo u Skoplju, Prilepu, Smederevu, Kruševcu, a koje su partizani sve do jedne porušili kao divlju gradnju… Princ prestolonaslednik Aleksandar bio bi naš vladar samo dok ne uđemo u trag izdancima starijih dinastija, sa ciljem da pomoću DNK-a i doktora Ljušića identifikujemo lozu gorštaka koji je sa Karpata u dojučerašnju SCG doveo naše čukunčukunbabe i askurđele, u ono doba mlade Slovenke i Slovene, pa kad toga našega čukun-vođu nađemo da mu kažemo: vodi nas odavde u vražiju mater!
