Maksimalno dranje

Dobro je da ste, makar dve rečenice posle, napisali da su regulatorna tela EU-a izvršila pritisak. „Dogovor“ svih velikih operatera mobilne telefonije u Evropi ne bi nikada bio ni u njihovim najgorim košmarima bez tog pritiska. Ko bi se dobrovoljno odrekao silnih para koje ne da kaplju nego se slivaju u njihove džepove? Navukli su narod na mobilni i naravno da će da deru maksimalno. Države su tu kao da regulišu, ali više skupljaju kajmak prodajom licenci (licitacija sa minimalnom prihvatljivom cenom, naravno, često i sa plaćanjem i za samo učestvovanje) i porezima.

Još jedna stvar koja, izgleda, nikome ne smeta: pripejd (pre-paid) usluge. Skoro svi operateri (izuzeci su veoma retki) vremenski ograničavaju važenje kredita. Posle toga – pojela maca. Ovo važi kako za mobilne tako i za fiksne, pomoću kartica za govornice. Kartice su uvedene „da bi korisnicima olakšale telefoniranje, da ne bi morali da imaju sitan novac, itd.“, međutim to je samo dimna zavesa. Uvedene su prvo da bi se stalo na put pljačkama i oštećivanjima govornica (što je OK) i da bi se unapred naplatila usluga koja možda hoće, a možda i neće biti pružena usled npr. gubitka ili oštećenja kartice. U početku kartice nisu bile vremenski ograničene, ali su operateri brzo shvatili da mogu da zarade još više čineći ih „kvarljivom robom“. Mobilni su ih kopirali (u stvari, to su isti) i svi su srećni. Pare stižu bez motike a narod plaća.

Da je elementarnog poslovnog poštenja (ili, verovatnije, da neko jači izvrši pritisak), svi oni koji unapred naplaćuju robu ili usluge (tj. dobijaju besplatne kredite) morali bi da priznaju uplatu bez vremenskog ograničenja (i to u prvobitno uplaćenoj količini robe/usluga) i/ili da korisniku po viđenju isplate celokupan nominalni iznos neiskorišćenog kredita. Svojevremeno je Telekom Švajcarske davao toliku kamatu na depozit koji su neki pretplatnici (najčešće stranci) morali da plate prilikom uvođenja linije da je to bilo bolje od držanja novca u banci. Francuske poštanske marke za standardna pisma i karte za pariski metro imaju trajnu vrednost. Takođe, kad je pre izvesnog broja godina minhenski gradski saobraćaj menjao tarifni sistem, vraćali su pare u nominalnom iznosu za neiskorišćene karte. Za delimično iskorišćenu kartu za više vožnji („trakalicu“) dobio sam proporcionalnu sumu novca.

Sve to nalaže elementarni zdrav razum. Nažalost, operateri su većinom obuzeti jedino željom za velikom i brzom zaradom a narod plaća ne čitajući „sitan tekst“, tako da u Srbiji, bojim se, ne treba očekivati neku revoluciju, naročito ne u interesu korisnika usluga. Dok je ovaca, biće i šišanja.