Iz lepog Beograda

Izložba „Arhitekta Grigorije Samojlov“, otvorena do kraja meseca u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu, tek je četvrta koja u proteklih trideset godina u celosti obrađuje opus i život jednog srpskog arhitekte. Prikazani eksponati su deo zaostavštine Grigorija Samojlova koju je Muzeju poklonio njegov sin Ivan. Izložba je rezultat desetogodišnjih istraživanja Milana Prosena i njegovog diplomskog rada nagrađenog nagradom „Pavle Beljanski“ kao najboljem iz nacionalne istorije umetnosti na Odeljenju za Istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Grigorije Samojlov je Kozak, jedan od 40.000 Rusa koji su nakon tamošnje Revolucije emigrirali u Kraljevinu SHS. Od tada, od 1921. godine, pa do smrti 1989 godine, Grigorije Samojlov je u Beogradu i mnogim drugim gradovima bivše Jugoslavije ostavio vidan trag o sebi i svom vremenu. U Rusiji je završio slikarsku školu, a ovde Vojnu gimnaziju pa zatim Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta. Prvu praksu je stekao u birou arhitekte Aleksandra Đorđevića, zatim je bio asistent na Katedri za vizantijsku i staru srpsku arhitekturu Tehničkog fakulteta, Drugi svetski rat je proveo u zarobljeništvu, a penziju je dočekao kao profesor. Za šest decenija uradio je oko 180 projekata.

BEOGRADSKE VILE: „U njegovom opusu pre Drugog svetskog rata primetni su svi aktuelni stilovi tadašnje beogradske arhitekture: modernizam, akademizam, srpsko-vizantijski, art deko. Sve ih je primenjivao, zavisno od namene objekta“, kaže za „Vreme“ Milan Prosen. Recimo, stambena zgrada na uglu Skenderbegove i Dositejeve ulice u Beogradu i Palata „Nišava“ u Nišu primeri su modernističke koncepcije umerenog i dekorativističkog pristupa. „Nišava“ je prva zgrada sa ugrađenim toaletima u stanovima, dok su je brojni elementi fasade učinili najreprezentativnijim predstavnikom niške moderne arhitekture između dva svetska rata. Zatim, Zadužbina Luke Ćelovića na uglu Andrićevog venca i Ulice kneza Miloša ima primese art dekoa, a kuća Stojanke Jojkić na uglu Ulice kneza Miloša i Durmitorske jedan je od najboljih primera francuskog akademizma u Beogradu sa dekorativnim pilasterima, francuskim balkonima, mansardama sa prozorima i skulpturama, a naročito sa specifičnom harmonijom odnosa otvora i samog objekta.

Možda jedna od najlepših od desetak vila koliko ih je Samojlov projektovao na Dedinju i Senjaku nalazi se u Puškinovoj 5, nekada vlasništvo Ljubice Radenković a danas jedna od rezidencija američke ambasade. „Projektovana je u romantičnoj interpretaciji istorijskih stilova, sa kombinacijom elemenata romanike i vizantijske arhitekture, ova vila donela je Samojlovu prestižno priznanje na takmičenju za najlepšu fasadu koje je 1934. godine organizovao Klub arhitekata“, kaže Prosen. On izdvaja i vilu porodice Sarvan u Bulevaru kneza Aleksandra 8, čiju fasadu odlikuje dekorativnost narodnog neimarstva, vilu Đorđa Mijovića u Užičkoj 47, s fasadom u kamenu i izuzetnim enterijerom, čiji su zidovi obloženi plemenitim drvetom, stakla su šlifovana, a tapete od zlatnog brokata, i vilu Marice Popović, tada čuvene glumice, u Senjačkoj ulici 35, „koja je u stilu intimizma, a zbog maštovitog krova izgleda kao da je vila iz bajke. Sve te vile zadovoljavaju potrebu vlasnika da se povuče iz grada, oivičene su zelenilom i pomerene od uličnog fronta. I mada sve imaju armiranu betonsku konstrukciju, težina betona se ne oseća zato što je njihova spoljašnjost u kamenu, drvetu i ćeramidi, od prirodnih materijala. Bliske su engleskom arts end krafts stilu koji je propagirao beg u prirodu i fasade s puno zanatskih ukusno rađenih detalja: prozori sa šalonima sa srcima i cvećem, dekorativni lukovi, ukrasi u drvetu.“

Milan Prosen ističe da „ove Samojlovljeve vile govore kako je pre početka Drugog svetskog rata živeo jedan deo Beograda i na najbolji način dočaravaju građanski Beograd, kakvom mi sad težimo. Nijedna vila nije ekstravagantna, nigde nema karijatida, to su neumesne stvari u sofisticiranoj kulturi kakvu je tada imao Beograd. Te vile nisu bile jeftine, ali nisu pokušavale da svima pokažu koliko koštaju. Imale su dozu umerenosti, prefinjenosti, čemu bi, zar ne, i danas trebalo da težimo.“

Vila Ivana Avzenka u Maglajskoj 21 iz 1937. godine je srušena. Projektovana je u duhu bezornamentalne arhitekture kombinovane sa dinamikom kosih krovova karakterističnom za planinske kuće i možda je najbliža stilu intimizma. „Ka bašti je imala veliku terasu na koju ste mogli da izađete i iz kabineta, trpezarije i salona. Prilikom prijema sve te tri prostorije su spojene. Sporedne prostorije za poslugu, perionica i kuhinja su odvojene, a na spratu su spavaće sobe i buduar za damu. Nažalost, novom vlasniku to nije odgovaralo, porušio je kuću u odličnom stanju 2000. godine i na njenom mestu sazidao nešto što je slične kvadrature, a što je ruglo. To pokazuje ne samo veliko nerazumevanje sredine za vrednosti već i nedovoljnu zaštitu: tog čoveka niko nije sprečio da uradi to što je uradio.“

SLIKA TERAZIJA: Najznačajniji objekat Grigorija Samojlova iz tog vremena, i moguće čak i zaštitni znak njegovog opusa, jeste Palata penzionog fonda činovnika i služitelja narodne banke na Terazijama 29 iz 1938. godine. „Ona sažima splet stilskih nedoumica aktuelnih krajem predratnog perioda u trenutku slabljenja dominacije nacionalnog stila i akademizma, stabilizacije i prihvatanja umerene modernističke struje, kao i prodora elemenata arhitekture art dekoa i novog monumentalizma. Ova zgrada je odredila sliku ambijentalne celine terazijskog skvera.“ Poznata je i kao Palata bioskopa „Beograd“ jer se u njoj nalazio najčuveniji predratni bioskop, takođe delo Samojlova. „Dekorisan je u duhu art dekoa, a u njemu su bile razne novotarije: tabla s lampicama koje su označavale slobodna mesta, lampica pored sedišta koju aktivira recepcioner u slučaju da ste tokom projekcije dobili telefonski poziv, prva klimatizacija u gradu, polukružni hol je u ogledalima što stvara utisak punog kruga. Inače, Samojlovljeva ideja kako da se vizuelno uveća prostor od tada je u svim arhitektonskim udžbenicima nacrtne geometrije. Na kraju života, Samojlov je projektovao preuređenje bioskopa u Pozorište na Terazijama koje se tu već nalazilo. To je bio poslednji njegov rad.“

U intervjuu koji je povodom pretvaranja bioskopske u pozorišnu dvoranu dao autoru ovog teksta za „Večernje novosti“ 1988. godine, Grigorije Samojlov je ispričao kako je rešio problem akustike: „Išao sam u Italiju, Francusku i Nemačku tražeći proračune, ali uzalud. Tada je o akustici postojala samo jedna knjiga, Sebinova, ali ja nisam znao engleski jezik. Preveo sam je uz pomoć prijatelja i tako sam konstruisao akustiku.“

Bioskop „Beograd“ je doskora bio najakustičnija dvorana u gradu. U domenu akustike, posle bioskopa, Samojlov je uradio Letnju pozornicu u Nišu, najakustičniju u zemlji, Mašinski fakultet sa najakustičnijim amfiteatrom, i hjam Svetog Arhangela Gavrila u Beogradu koji je do izgradnje hrama Svetog Save bio najakustičnija crkva u gradu.

Hram svetog arhangela Gavrila u Humskoj ulici iz 1937. godine je zadužbina narodnog poslanika Milana S. Vukičevića i njegove supruge Radmile. „Projektujući je sa velikom dozom individualizma, Samojlov je interpretirao moravsku arhitekturu, čija koncepcija leži u njegovoj osnovi, sa slobodom kakva je svojstvena modernoj arhitekturi. Spojio je svoja graditeljska iskustva sa poznavanjem istorijskih stilova stvarajući rešenje koje moderno i funkcionalno spaja sa dekorativnim nasleđem srednjeg veka. On je takođe projektovao i ikonostas crkve, i mozaički pod.“ Osim, kaže Prosen, ove crkve, Samojlov je projektovao i crkvu Rođenja svetog Jovana Krstitelja u Vučju, ikonostas i enterijer Katedralne pravoslavne crkve u Banjaluci, kapelu na Ruskom groblju u Njujorku i ikonostas crkve Svetog Save u Klivlendu. Ikonostas kapele u logoru Stalag izradio je 1943. godine tokom zarobljeništva kako bi dokazao nemačkom generalu da i Srbi imaju kulturu. Na ikonostasu je naslikao svetog Savu i Hrista kome su ruke vezane užadima ali su razdvojene, što predstavlja autorovu želju da se oslobodi sužanjstva. Posle oslobođenja, ikonostas je prenet u kapelu na Centralnom groblju u Beogradu, pod zaštitom je Uneska.

U posleratnom periodu, izuzetno bogatom, najmarkantniji je projekat Mašinskog fakulteta u Beogradu. Bilo je to jedno od prvih rešenja u Beogradu sa fasadnim velikim staklenim površinama. „Rešenje enterijera, a posebno preglednost i osvetljenost hola daju utisak lakoće pa se čini kao da stepenište lebdi nad tankim betonskim stubovima.“ Zgrada Jugobanke u nekadašnjoj Ulici 7. jula iz 1960. godine je „kao u kristalu isečen kvadar, čistih, jasnih linija“, kako ju je svojevremeno opisao arhitekta Ranko Radović. To je prva „staklena“ zgrada u Beogradu. „Na njoj se ogledaju fasade zgrada iz XIX veka, što stvara specifičan dijalog i estetički kontrast između starog jezgra grada i internacionalne arhitekture.“

Na izložbi u Muzeju nauke i tehnike (autor postavke Anja Radaković) nalaze se primeri i ostalih oblasti rada Grigorija Samojlova, enterijer i slikarstvo na primer. Izloženo je čak i nekoliko stolica, specifične su, udobne i lepe, isto kao i kuće Beograda Grigorija Samojlova.