Poklon iz fioke

Jedna od stvari o kojima bi pisac svakako morao da vodi računa jeste stanje njegovih fioka: moglo bi da se dogodi da se posle njegove smrti u njima zatekne i nešto što on baš i nije namenio objavljivanju. A to je vazda kreativni izazov za one koji ostanu iza njega. S druge strane, ponekad se (obazrivim i kvalifikovanim) rudarenjem po piščevim fiokama može pronaći i nešto za šta bi bila šteta da ostane trajno prepušteno ništavilu neobjavljenosti… Biće da tu i ne može biti jedinstvenog, opštevažećeg, unapred propisanog odgovora na dilemu šta raditi sa piščevom rukopisnom zaostavštinom.

Iza Rejmonda Karvera (1938–1988), poetskog prevratnika, melanholika, alkoholika, tihog genija i svakako najuticajnijeg severnoameričkog (pa i anglofonog uopšte; ako ne i svetskog) pripovedača kraja dvadesetog veka, ostalo je sedam fascinantnih knjiga proze, mnogo pesama, eseja; na južnoslovenskim su prostorima na vreme objavljene njegove prozne zbirke O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi i Katedrala, učinivši ga (hteo–ne hteo) poetičkim i svetonazornim uzorom jednog naraštaja, ništa manje nego što je to za njihove prethodnike bio, recimo, Borhes. E, sad, koliko se to čitanje, slavljenje i „zaklinjanje u“ Karvera uistinu i na pravi način osetilo u pisanju ovdašnjih (post)modernih vedeta, drugo je pitanje!

Kako god, poslednja je oficijelna Karverova zbirka priča, Slon i druge priče, objavljena u godini njegove smrti, i otuda se smatralo da neće i ne može biti nekih bitnijih posthumnih „iznenađenja“. Njegova je udovica, poznata pesnikinja Tes Galager, desetak godina docnije ipak dala štampati pet naknadno pronađenih Karverovih pripovedaka; ova je mini-kolekcija sada dostupna i srpskom čitaocu.

O čemu se tu radi – je li u pitanju neprilično iskopavanje i trženje polufabrikata – bez obzira na moguće „dobre“ ili „loše“ namere – ili pak novi, relevantni prilog, zapravo appendix Karverovom opusu? Priče u zbirci (dakako, sasvim uslovno rečeno) Vandali svakako nisu „nedovršene“ u nekom iole banalnom smislu reči: to su posve zaokružene pripovedne celine, sa „glavom i repom“, ne skice ili „kosturi“ nego stasali i sazreli prozni entiteti. Na drugoj strani, to što ih je Karver držao u fioci može – da li i mora? Ko to zna – ukazati na to da on njima (još) nije bio zadovoljan, da bi u njima možda još nešto menjao, glancao ili „tumbao“, samo da je poživeo. Rejmond K. je, uostalom, bio poznat po besomučnom i neprestanom „cizeliranju“ svojih proznih radova.

I šta smo na kraju dobili? Ko očekuje nekakav bogomdani poklon, bož’meprosti, s druge strane groba u vidu neke nove Katedrale, taj će se svakako razočarati. Čitalac, međutim, koji Vandalima pristupi, sa podrazumevanim zanimanjem i zahvalnošću, kao embrionu jedne zbirke koju nikada neće čitati, dobiće od njih ono što je stvarno i moguće. Radi se, naime, o pet priča koje poseduju sve najbolje osobine Karverove literature – te bi u tom smislu bilo odveć rigidno ne štampati ih – mada ne uvek „najkarverovskijeg“ vrhunskog dometa. Ljubavi i brakovi koji su se negde zapleli i šlajfuju, ili su se već survali duboko u provaliju, ali sa preživelim „putnicima“ koji sada treba nekako iznova da sastave i zakrpe svoje živote; „novi“ ljubavnici koji treba da se izbore sa senima onih bivših, umrlih ili otišlih; nesrećni događaji koji i nisu drugo doli okidač ili „spoljno“ podvlačenje intimne egzistencijalne osujećenosti; alkoholizam ne kao parada „boemske“ razmetljivosti nego kao nimalo „glamurozni“, očajnički pokušaj da se zatrpa Ono Nešto Prazno što uvek iznova izviruje; ljudi koji (poput novopečenog, odmetnutog samca u sjajnoj uvodnoj priči Ogrev za zimu, svoj od neiskazanog, ako znate, a znate ako ste išta njegovo čitali, šta želim da kažem) iskušavaju samoću, tišinu i jedno gotovo „budističko“ osećanje pročišćenja (samo bez pratećih „filozofskih pretenzija“), a sve u neposrednoj blizini bračnog para koji kao da je arhe-slika onoga što je upravo bio izgubio, etc., etc… Priče, dakle, „ispunjene nekim neizrecivim porazom“ (J. Aćin), a sve to u onim karverovskim ambijentima Duboke Amerike, mahom one severozapadne, podjednako udaljene i od oblakodera i od kaubojštine, kao kontrastnih, a podjednako mitskih prizora i životnih konteksta stereotipne „Amerikane“. Ukratko, možda ne najbolje od Karvera, ali svakako dostojno i vredno svakog dinara i svakog sekunda pažnje, te utoliko i može da bude mali onostrani bis, ono „još nešto“ što bi Karver mogao da nam kaže i da nam znači. I nova potvrda da književne mode dolaze i prolaze – pa je tako i sa „karveromanijom“ – ali da su oni malobrojni Veliki sasvim imuni na sav taj cirkus. I nikada se ne „vraćaju“ pošto nikuda i ne odlaze.