U napisima o Anji Suši navodi se da je nakon diplomiranja u dvadeset drugoj godini na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti imala vrtoglavu karijeru: do danas, znači za deset godina, bila je osnivač nezavisne trupe Torpedo, režirala je tridesetak predstava (Overlapping, Odvažne devojke, Vinsent, Antonije i Kleopatra, Jastučko, Trgovina, Život broj 2…), magistrirala je na Filozofskom fakultetu, godinu dana se stručno usavršavala na Univerzitetu u Beču kao Herderov stipendista, učestvovala je u kreiranju programa Belefa i Bitefa, prošle godine utemeljila je prateći program Bitefa Show case, pre četiri godine postala je direktor „Duška Radovića“ i učinila ga izuzetnim reperom domaćeg kulturnog života.
Nekoliko je aktuelnih povoda ovom razgovoru: Malo pozorište „Duško Radović“, čiji je Anja Suša direktor, završilo je sezonu sa sedam premijera, od kojih su neke realizovane u saradnji sa evropskim pozorištima, kao i sa šest nagrada na međunarodnim festivalima među kojima su dva gran prija; od ovog septembra „Radović“ će biti na drugoj adresi sve dok se ne završi rekonstrukcija njegove matične zgrade; Anja Suša imenovana je za koselektora Bitef festivala.
„VREME„: U ovoj uspešnoj „Radovićevoj“ sezoni izdvaja se projekat Scene za mlade sa predstavama iz svakodnevice tinejdžera. Sudeći po njihovoj gledanosti uspeli ste da nađete kod za tu grupu publike, pa ipak, ima se utisak da ovaj vaš poduhvat nije adekvatno propraćen u javnosti.
ANjA SUŠA: Vrlo je teško nagovoriti adolescenta da dođe u pozorište, morate da mu ponudite nešto što mu treba. A kod nas postoji tendencija da se deci i mladima serviraju gotovi estetski i moralistički obrasci, a premalo se vodi računa o realnim potrebama i interesovanju te publike. Njihovo detinjstvo nije uvek samo lepo niti su njihove brige uvek brigice, kako se to, po navici, prikazuje – oni ipak žive detinjstvo u miloševićevskoj Srbiji. Međutim, ne samo pozorište nego generalno sva kultura namenjena deci, kod nas je potcenjena. Mi u „Radoviću“ pokušavamo da se bavimo realnom svakodnevicom tinejdžera, ugledamo se na kulture s mnogo većim iskustvom u rešavanju tog problema, na skandinavsku. Međutim, to što mi radimo je ograničenog dometa ako društvo to ne prepozna. Problem je što je ovaj pozorišni sistem trom i sporo prihvata novine, pa zato i ne vrednuje pozorište za mlade. A naš program ne može da dobije svoj puni zamah dok ga ostale institucije ovog društva ne verifikuju. Ponavljam, društvo kao da omalovažava kulturne potrebe dece i omladine. Na primer, o rekonstrukciji „Radovića“ priča se od momenta kada sam ja, pre četiri godine, ušla u njega. Mislim da i inače ustanove za decu rade u najgorim uslovima od svih u kulturi. Na primer, sala Dečjeg kulturnog centra, dakle odlične institucije, disfunkcionalna je još od bombardovanja. Takav odnos društva prevazilazi moju moć poimanja.
Razgovori s publikom koje ste organizovali nakon predstava Scene za mlade su, u bukvalnom smislu te reči, prešle rampu. Šta je moglo da se nauči od petnaestogodišnjaka?
Bilo je fascinantno! Predstava je bila neka vrsta okidača za problematizovanje određenih tema, a razgovor pomaže mladima da dođu do nekih rešenja i odgovora na pitanja. Danske kolege to zovu eye level, oči u oči s publikom. Iz tog direktnog pogleda desi se nešto što je na obostranu korist. Čuli smo šta su njihova očekivanja od ozbiljnog i kvalitetnog pozorišta za mlade. To nisu naše projekcije njihovih očekivanja, to su njihova realna očekivanja od pozorišta, a ona su mnogo ozbiljnija nego što odrasli koji se bave pozorištem uopšte mogu da pretpostave. Mladi najmanje doživljaju pozorište kao mesto za zabavu, već, između ostalog, i kao prostor za sučeljavanje s njihovom svakodnevicom, kao prostor na kome oni mogu da dođu do nekih odgovora. Posle tih razgovora, moram priznati da sam još odlučnija da ne dopustim ovoj vrsti našeg pozorišta i repertoarskog opredeljenja da se ugasi, radiću svim silama da taj projekat opstane. Dobra vest: sledeće jeseni, izvodićemo po Srbiji Okamenjenog princa, Trkača, Sirana i druge predstave u želji da dođemo i do mladih koji nemaju pozorišnu salu u svom gradu. Naše predstave se mogu igrati i u sali za fizičko – kako to rade Skandinavci. Međutim, ovaj program bi treblo da podrže i neke druge institucije jer ga je iz fonda redovnih sredstava nemoguće sprovesti.
Vaša saradnja sa pozorištima istog profila u Kopenhagenu, Stokholmu, Upsali i drugim centrima Skandinavije pokazuje da je pogrešno ovde ustaljeno mišljenje da nas stranci neće.
Taj utisak, kao što znamo, opravdava činjenica da ova zemlja još plaća danak devedesetih, ali je takvu sliku o nama ipak moguće promeniti ako, kao što takođe znamo, šaljete pozitivne signale. Ali, mislim i da je utisak da nas stranci neće u stvari opravdanje onih koji se retko zainteresuju da urade nešto izvan postojećih okvira. Ja mislim da bi pozorišta trebalo da pokrivaju što različitije ciljne grupe i da se bave ovim poslom na što različitije načine kako bi doprli do što više ljudi. Ogroman je uspeh „Radovića“ što imamo Skandinavce za partnere. Prilikom svake zajedničke predstave opravdamo poverenje partnera pa naš sledeći projekat bude veći i ambiciozniji. Upravo sad pripremamo zajedničku produkciju sa Mladim „Dramatenom“, Kraljevskim dramskim pozorištem, sa švedskim i našim glumcima, koja će biti izveđena ovde i u Stokholmu. Zatim, radimo i projekat baziran na dokumentarnim iskazima adolescenata iz Srbije i Švedske na temu budućnosti. To su sve ozbiljne stvari. Imam utisak da je sve što radimo više i na adekvatniji način vrednovano u inostranstvu nego ovde. Ali, to je, nažalost, deo našeg mentaliteta.
U svetu, Bitef važi za brend. Kad vam je Jovan Ćirilov predložio da zajedno birate učesnike Bitefa, izjavili ste da ponudu doživljavate kao nagradu, upravo zbog takvog ugleda koji ovaj festival ima.
Ako je nešto reper u svetu iz srpskog pozorišta, to je najčešće Bitef. U vreme političke hladnoratovske podele Bitef je bio tačka dodira između Zapada i Istoka. Kada je prestala potreba za takvom njegovom ulogom, Bitef je nastavio da bude uvažavan zato što je u međuvremenu postao ozbiljan festival koji prati evropsku mejnstrim produkciju, ali je uspeo i da zadrži neku vrstu svežine i da ne odustane od tragalačkog i istraživačkog, što je karakteristično za njegove početke. Prošlogodišnje uvođenje programa Show case u kome smo strancima prikazivali naše predstave nastale na tradiciji Bitefa pokazalo je da i mi imamo dosta toga da pokažemo drugima. Ovogodišnji selektori Bojan Đorđev i Ana Vujanović pozvaće određene goste za određene predstave i tako još neposrednije plasirati naše pozorište.
A što tiče mog izbora za koselektora Bitefa, ne mogu da zamislim ništa što bi me više obradovalo u domenu savremenog srpskog pozorišta nego što je bio poziv Jovana Ćirilova. Bitef se ne samo objektivno nego i u mom ličnom sitemu vrednosti, najviše kotira.
Režirate dela klasika, i dela autora koji su upravo aktuelni, ali za našu sredinu često radikalno drugačiji od onih koje znamo. Da li postavljate nove standarde na našoj sceni?
Kod nas se zapravo zaboravlja da su dela Elfride Jelinek, Tomasa Bernharda, Žan-Lika Lagarsa, Alberta Ostermajera, Rone Munro, Sare Kejn, Ivana Viripajeva, i da ne nabrajam više, okosnica mejnstrim repertoara u celoj Evropi, to nije eksperiment, to su ipak klasični dramski tekstovi. U Evropi se eksperiment dešava u nekim graničnim formama, u plesu, u multimedijalnim projektima, a sve što je dramski tekst smatra se građanski prihvatljivim pozorištem. Kod nas je građansko pozorište prešlo u nešto što bi se pre moglo definisati kao malograđansko pozorište, pa zato ako vi uradite Elfridu Jelinek, smatra se da ste užasno smeli, da probijate barijere građanske tolerancije. Ali, to je zapravo naš problem, jer to su dramska dela koja su već deset i više godina kanonizovana, imaju svoje nezaobilazno mesto u dramskoj literaturi i u većini repertoara institucionalnih pozorišta. I, zbog takve konfuzije dešavaju se repertoarska lutanja, pozorišta su prinuđena da koketiraju sa raznim ukusima da bi zadržala publiku. A ja ne razmišljam da li je to hrabro ili ne, to je moj stav, moj ukus, ne bih umela drugačije, ja tako funkcionišem. Mislim da kada radite u instituciji koja je finansirana iz budžeta imate obavezu da podržavate istraživanje. To je jedini način da se negde stigne i osvoje nove teritorije.To je moj put i opredeljenje. Ja i danas često radim off projekte kad mi je stalo da pošaljem neku poruku i ideju u svet. Pozorište ne tretiram samo kao posao iako ono jeste nešto od čega živim, pa zato ne umem da radim ništa što me duboko ne zanima. Srećna okolnost je što poslednjih godina kao reditelj imam neku vrstu institucionalne stabilnosti. Nebojša Bradić, direktor Beogradskog dramskog pozorišta, predložio mi je da me na neki način veže za tu scenu, pa tamo kontinuirano režiram. To mi je, naravno, dalo sigurnost.
Uverenje u ispravnost toga što radite kao da je uticalo na publiku, pa su vaše predstave, iako različite od većine drugih, i gledane i dugotrajne.
Mislim da postoji jedna kritična masa ljudi koja ima pozitivno mišljenje o mom radu. Dok god je tako, znaću da ovo što radim nije uzaman. Istina, to možda nije uklopivo u lokalne parametre, moje predstave retko učestvuju na lokalnim festivalima, ali zato putuju napolje. Do pre godinu-dve postojao je veliki nesporazum između mojih predstava i oficijelne kritike, dešavalo se čak i da tek kad pročitam svoje ime i ime predstave koju sam režirala, prepoznam da se kritika, inače pozitivna, odnosi na moju premijeru. Na čudan način se promašivalo. Međutim, pojavili su se kritičari koji mi imponuju zato što i kad im se moja predstava ne sviđa, način na koji pišu o njoj govori da poseduju vrstu znanja i informisanosti koji se nalaze u istoj sferi gde i moj rediteljski prosede. Očigledno je da ja imam tu vrstu zadatka da neke stvari radim među prvima, i onda je prirodno da u startu ne naiđem na raširene ruke nego na otpor. Ali, mislim da se to polako menja u moju korist.
Ove jeseni režiraćete prvi put u „Radoviću„. Biće to Egziperijev Mali princ.
U poslednje vreme mi se zamera da idem naokolo i režiram po raznim pozorištima, da sam nelojalna svojoj kući, što nije tačno. Zato sam rešila da zaustavim tu vrstu komentara i da prvi put posle četiri godine menadžerisanja režiram u „Radoviću“, mada imam utisak da će mi sada zameriti da sam sama sebi dala posao. Mislim da je prirodno da dokle god imamo umetnike za upravnike da se oni bave svojim umetničkim poslom u svojim kućama. Ja ću to učiniti tek sad, zato što je bilo raznih drugih poslova pa se tek sad ukazao prazan prostor za režiju. Mali princ, klasik za decu, mlade i sve ostale, pokušaj je da publici ponudimo još jednu tekovinu koja ima tradiciju u zapadnim zemljama – porodični teatar, i da ohrabrimo roditelje da ih deca povedu u pozorište.
