29. juni 2006.
Gospode, hvala Ti što i slabosti moje izokrećeš na dobro Srbije, na dobrobit, veliš, eto, šalješ anđela da lektoriše moje često nespretne premda iskrene reči… Ti znaš koliko sam želeo da stignem na Svetu liturgiju, ali moj domaćin Toni, grešna mu duša, grešna mi duša, lapsus linguae, kao da me je namerno toliko dvorio, uglavnom, na Vidovdan sam prečuo sat, četiri puta su me budili, a ja sam na engleskom četiri puta kazao da nećemo prihvatiti rešenje koje nam je natureno, govorili su mi, pa ti si navio sat, hajde, ideš na Kosovo, ja im to verujem, ali se ne sećam… Probudio sam se oko deset, kao da je neki socijalistički praznik, ili običan radni dan, Njegova svetost mi ne zamera, jer zna da ni pospanosti moje ne bi bilo da je Ti nećeš, zna da mi se spavalo zbog nakana koje su Tebi najbolje znane; planirao sam da budem na bogosloženju, da se u Hramu Tvome sa braćom krstim, a da reč ne izustim, Ti si hteo da na Službu Tebi zakasnim a da poslepodne prenesem Tvoje i moje zajedničko saopštenje – Kosovo je bilo i biće zauvek deo Srbije, ti si kroz usta moja abdejtovao kletvu Lazarevu, samo što se Knjaz obraćao svojima, a ja više dušmanima: ako Kosovo postane nezavisno, biće pogažena ne samo Rezolucija 1244 nego i moj amanet koji sam namerno dao na Vidovdan u vidu psalma a taj će se psalam prenositi sa koleno na koleno sve dok se jedno koleno – pokolenje! eto opet mi pomažeš! – ne bude opet diglo na ustanak. O tom potom. Znaj da se osećam kao Tabula Trajana: uklesana u večnost moja Vidovdanska beseda živeće u sabornom sećanju Srba, ali i u letopisima UN-a te arhivama medija kakvi bili da bili. Da. Blagodaran sam što si me okružio ljudima kakav je ovaj Sloba, dobri moj Samardžićanin, nema tog tereta koji taj neće uprtiti! Ko bi sa njegovim doktorskim znanjem i savetničkim zvanjem pristao da u Švajcarskoj douči ono čemu ga njegovi profesori na FPN-u nisu mogli naučiti! Gledam ga sad kad su bile vrućine, skinuo sako, mašna mu i dalje stegnuta, čvor stražari, mada nije potrebno, da nosiocu iz grla bijela ne izleti kakva prejaka reč, rukavi na košulji bez manžetni, ali ne kratki, nego tri frtalja, moj je Slobeka pripadnik civilizacije u kojoj laktovi ne smeju biti obnaženi ako i dođe do skidanja sakoa, ko osim Šešelja još ima te rukave koji kao da govore: nisam vam ja inženjer Mrkonjić!
30. juni 2006.
Iskušavaš li me sa ovim NUNS-om, Svedržitelju i Tvorče svega zavisnog i nezavisnog! Mojoj institutski zadojenoj prirodi malo je falilo da izgovori puni naziv, Nezavisno udruženje novinara Srbije, kao da Ti ne znaš skraćenice svega Vladinog i Nevladinog! Tabloid čije ime ne moram da izgovaram fotomontirao me naoružanog pored Mladića, e, NUNS je uredništvu očitao bukvicu, ne možete tako šta publikovati ako ne naglasite da je u pitanju rđava šala! Da je, na primer, Vladeta, mada mu na pamet nije palo, kao kakav komesar napao taj list, a NUNS da je ustao u odbranu slobode štampe – mediji imaju prava na makar i najgluplje pošalice – to bih još i shvatio. Da ovo što radi NUNS nema duplo dno?! Braneći moje ime od zloupotrebe, NUNS kao da kaže: ovako nešto lako bi moglo biti i istina, ali, eto, u ovom slučaju nije! Zar bi iko mogao odista poverovati da za to što Mladić nije predat dušmanima ja primam zaseban telohraniteljski zadatak?! Ti znaš, Gospodine, da iz svega što smo oko haških velikomučenika preduzeli država nije zaradila ni dinara, on the contrary, engleski mi se posle susreta sa Blerom preporodio, nego da se, blagosti oka moga, ja vratim na stvar – šta da mislim o NUNS-u?! Traže da se zabrane prenosi iz Skupštine, bore se protiv fotomontaže, hoće da ispod svake stvari stoji maltene carinska deklaracija, ovo je kalašnjikov na koji nije plaćen PDV, ovo jeste Koštunica koji koristi pravo na prirodnu boju svoje kose, ovo je pravi Mladić, ali su spojeni u fotošopu dok ih je život u suštini razdvojio! Znaš, Gospode, NUNS me podseća na rani Otpor ili na podmladak DS-a kad opako parodira ono što rade odrasli… Sećaš li se „Krunskog svedoka“, kad uhapse čuvara dolme pa on pita ženu je li mu našla branioca, a žena će: „Jesam. Advokat je već tražio najstrožu kaznu!“ Tako meni zvuči i NUNS, ako se šale, daj im više duha, ako su ozbiljni, opet im pomozi, moj je utisak da ne znaju šta čine.
3. juli 2006.
Ko čini ako ti ne činiš da nada mnom bdiju Ljiljane, jedna kao grm u čijem mi je hladu i zavetrini bilo kao Oskaru Maceratu pod bakinim suknjama, druga kao izdanak tanušni koji treba da presadim u crvenu zemlju Vašingtona, DC! Daj mi znak, da potonju zadržim na čelu moje omiljene izdavačke kuće ili da poduprem njenu diplomatsku sudbu! I pomozi mi da zavolim Čedu, Bebu, Vesnu Pešić, dvojicu novinara čija imena nisu vredna pomena, pa Batića i Protića koji nisu ništa bolji, uzvratiću im svima dvostrukom ljubavlju, jer želim da volim sve Srbe, ali učini da gorenavedeni mene prvi zavole, Ti znaš da je moja ljubav moguća samo kao dvosmerna, i Ti si, Oče naš na nebesjeh, prvi mene prigrlio i tek se u milosti Tvojoj moje srce otkravilo, izuzetak je Milošević kome sam se nekih devetnaest godina ne tako baš ni potajno divio, a on je prolazio pored mene kao pored turskog groblja.
