Koštunica i tumačenja

Moglo bi se pomisliti da postoji neki raskol u Demokratskoj stranci Srbije: za razliku od njenog lidera, premijera Srbije Vojislava Koštunice, koji ne vidi razloga da se nakon razvoda sa Crnom Gorom održe izbori u Srbiji, stranački zvaničnik Dragan Maršićanin misli sasvim suprotno: „Ako federacija ne preživi, potrebni su izbori u Srbiji koja će tada postati samostalna država“, precizno je izjavio Maršićanin.

Senzacionalnog naslova „Pobuna u DSS-u“, međutim, neće biti. Maršićanin je, naime, tvrdnju o povezanosti raspada zajednice sa Crnom Gorom i raspisivanja izbora u Srbiji izneo u junu 2001, kada je, usred priče o „redefinisanju odnosa u SRJ“ pokušavao da se izbori za trenutni stranački interes – prevremene izbore. Zato su, prema tadašnjoj stranačkoj mantri, oba potencijalna ishoda pregovora Srbije i Crne Gore vodila ka prevremenim izborima. Na tu zaboravljenu izjavu zaboravljenog Maršićanina, koja, u skladu sa stereotipom o doslednosti DSS-a, vodi ka pogrešnom zaključku o unutarstranačkom sukobu, podseća netom štampana knjiga Vojislav Koštunica, jedna karijera, u izdanju Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM). Dvojica doktora istorije, zaposlenih u Institutu za savremenu istoriju, Nebojša A. Popović i Kosta Nikolić, na čitavih 500 strana raspodelili su materijal koji – dobrim delom kroz izjave samog Koštunice, ali bez uzdržavanja od tumačenja – govori o raznim fazama političkog delovanja aktuelnog premijera i njegove partije. Recenzent knjige je Bojan B. Dimitrijević, a pogovor je pisao Nikola Samardžić. Pripremajući drugu knjigu koja je, nakon Slučaja službenika Aleksandra Tijanića, objavljena u ediciji „Javni dosije – protiv zaborava“, Popović i Nikolić sami su zabeležili da su „svesni da će najzastupljenija primedba biti ona o dnevnopolitičkom angažmanu autora“. Ali, dodali su, „jači od toga bio je istraživački izazov da o istoriji koja traje ponudimo pokušaj udaljavanja od političke svakodnevice i senzacionalističke interpretacije prošlosti“.

S obzirom na to da je te „istorije koja traje“ u poslednjih deceniju i po bilo previše za jednu prosečnu sposobnost memorisanja, bez obzira na sva potencijalna tumačenja i primedbe, teško je obezvrediti trud autora koji su na jednom mestu skupili mnoštvo Koštuničinih izjava, od ulaska u politiku do danas, ali i podsetili na brojne „istorijske odluke“, „istorijske događaje“, principijelne i neprincipijelne saradnje, sukobe, afere, opet afere, naročito afere…

U OPOZICIJI, ALI KOME: Knjiga je podeljena na dva dela – prvi, pod naslovom „U opoziciji vlasti ili opoziciji“, obuhvata period od 1992, kada je izlaskom iz Demokratske stranke Koštunica prvi put skrenuo pažnju šire javnosti na sebe, do 2000, kada je iz statusa lidera minijaturne, prilično autistične opozicione partije, prešao u status lidera većine građana, čoveka koji je, ispred velike opozicione koalicije, stao na crtu Slobodanu Miloševiću i – pobedio. Drugi deo („Na vlasti“) bavi se periodom od 2000. do danas, obuhvatajući čak i svega mesec dana star događaj – osamostaljenje Crne Gore. Osim hronologije i specifičnog tumačenja događaja koji su građane Srbije uspešno preveli iz petooktobarskog stanja euforije u današnje stanje apatije i rezignacije, taj deo obuhvata i tekstove i izjave 11 savremenika o glavnom junaku najnovijeg YUCOM-ovog izdanja (među kojima su, pred bivših saradnika, i Mlađan Dinkić i Predrag Marković, Koštuničini aktuelni koalicioni partneri) i – dokumenta.

Na žalost Koštuničinih oponenata, koji bi mogli očekivati sočne kompromitujuće materijale, ali i njegovih saradnika, koji bi se tim materijalima mogli obradovati zbog potencijalnog susreta sa autorima i izdavačem pred nezavisnim srpskim sudijama – reč je o već objavljivanim spisima. Ipak, njihovo uvršćivanje u knjigu nikako nije besmisleno. Kada se, naime, na jednom mestu nađu ostavka Radomira Markovića, informacija o uništavanju dokumentacije Resora državne bezbednosti, informacija o instaliranju specijalnog telefonskog priključka u stanu Gradimira Nalića, rešenje o ukidanju pritvora Dejanu Milenkoviću Bagziju, izjava pukovnika Miroslava Svilara „u vezi planiranog upada u Biro za komunikacije“, pismo Koštunice generalu Aci Tomiću, uhapšenom u akciji Sablja („nas dvojica se baš u ćutanju razumemo“) i još ponešto jednako živopisno – čoveka neizostavno obuzme napad optimizma. Jer, ko je posle godina provedenih (spiskanih?) u okruženju o čijim je proizvodima reč, uspeo da ostane čitav i relativno normalan, taj je svakako očeličen da preživi sve buduće kataklizme koje će mu ljupka lica sa stranica štampe i YUCOM-ove knjige, tek prirediti.

Koštunica i tumačenja

DOSLEDNE PROMENE: Što se tiče glavnog junaka nove knjige lično, ako nekad propadne kao političar, mogao bi da ima sjajnu svetsku karijeru predavača na školama za marketing, s obzirom na činjenicu da je, uprkos stalnim promenama stavova o važnim temama, uspeo da izgradi imidž – doslednog političara. Godinama je, recimo, na svakih nekoliko meseci menjao stav o koalicionom udruživanju, a Popovića i Nikolića nije mrzelo da beleže: te „lekcija koju je opozicija shvatila i naučila tokom ovog vremena jeste da preduslov uspešne borbe sa jednim autoritarnim poretkom jeste udruživanje opozicije“ (1992), te „stvaranje zajedničke izborne liste jeste besmislica“, ili „priča o koalicijama, bratstvu i jedinstvu opozicije u velikoj meri je maslo režima i njegove policije“ (1992), te „zajednički nastup opozicije treba braniti i spasavati po svaku cenu“ (januar 1996), te „nekom je u interesu da DSS ugura u koaliciju ‘Zajedno’ i pri tom je još razbije“ (septembar 1996), i tako još nekoliko puta…

Pa o Crnoj Gori: „Odluči li Crna Gora da sledi projekte za samostalnost, poslednja stvar koju bi Srbija smela da učini jeste da pokuša da spreči tako nešto“, tvrdio je u avgustu 2000, da bi, nekoliko godina kasnije, srčano učestvovao u kampanji očuvanja zajednice i zvaničnicima EU-a u Briselu nosio spisak crnogorskih državljana koji žive u Srbiji. Odnos prema Zapadu menjao se od tvrdnji da su „glavni krivci za stradanje srpskog naroda u Hrvatskoj tri protivnika srpskog naroda – Hrvatska, međunarodna zajednica (SAD, Nemačka) i Savet bezbednosti OUN-a“ (avgust 1995) ili „zločinci iz Vašingtona, Londona, Bona, Pariza, Rima i drugih zapadnih metropola razaraće i sejaće smrt neumorno, danju i noću, sve u nadi da se pre ili kasnije dograbe Kosova“ (april 1999) do ocene da „napretka neće biti i rešenja će morati da budu nađena u jednoj ozbiljnoj saradnji i komunikaciji sa Hagom, Briselom i Vašingtonom“ (jun 2004).

SPOMENIK MRŽNJE: Revidirao je i stav o Haškom tribunalu, od čuvene „devete rupe na svirali“ iz septembra 2001. do tvrdnje da je „danas jasnije više nego ikad da nikakav značajniji pomak neće biti moguć na evropskom putu Srbije i Crne Gore bez saradnje sa Haškim tribunalom“ (iz juna 2004). Najnovije „povišenje glasa za jednu oktavu“ u odnosu prema međunarodnoj zajednici stiglo je prekasno da dodatno obogati upravo štampanu YUCOM-ovu kolekciju. Ipak, najnovija Koštuničina diplomatska strategija ne najavljuje toliko zahlađenje odnosa sa Zapadom, da bi se moglo očekivati ostvarenje njegovog zalaganja iz oktobra 1998, kada je, kako se navodi u knjizi, za jedan beogradski nedeljnik tvrdio: „Ukoliko nas NATO bombarduje, Srbija ima sve razloge da, kao što je podigla spomenik zahvalnosti Francuskoj posle Prvog svetskog rata, Americi podigne spomenik mržnje.“

Svašta se još u zbirci Koštuničinih izjava može naći: kontradiktorne tvrdnje o socijalistima (koje je 1992. doživljavao kao „modernu fabriku“?!), o Miloševiću, Nebojši Pavkoviću, Dobrici Ćosiću, Zoranu Đinđiću (čiju je politiku osporavao iz svih mogućih uglova i 2002. tvrdio da su „reforme ostale prazna priča“, da bi u martu 2005. shvatio da je „Đinđić pokrenuo reforme u Srbiji“). U jednom od pokušaja da postane predsednik Srbije, u TV duelu sa protivkandidatom Miroljubom Labusom, Đinđića je optužio za kriminal, pozivajući se na pisanje štampe: „To nije kleveta. Ja sam rekao jednostavno o onome što mediji pišu i pišu mnogo, a na to se ne reaguje. Da li pišu ili ne pišu? Pišu.“ S pozicije premijera, međutim, 2005. godine, pokazao je mnogo više obazrivosti prema navodima medija – na primer, kada je odgovarao na pitanje o navodnom isporučenju arhive BIA od strane njenog šefa Radeta Bulatovića: „O ljudima koji su na funkcijama sudim na osnovu njihovog rada i jasnih činjenica, a ne na osnovu glasina i insinuacija… Mediji bi morali da razmisle o tome da li će svaki iskaz prihvatiti kao relevantan i saopštavati ga javnosti.“

ZDRAVA SUPSTANCA: S obzirom na potencijane poslednice, mediji su možda mogli da porazmisle o objavljivanju raznih Koštuničinih izjava: od čuvene kvalifikacije protesta JSO-a, ocene o isključivo kriminalnoj pozadini atentata na Đinđića, datoj pre nego što je objavljena potvrda njegove smrti („nema našeg i njihovog kriminala“), ocene prema kojoj je ubistvo na Ibarskoj magistrali bilo „saobraćajna nesreća“, a neuspeli pokušaj atentata kod hale Limes „nešto što je u štampi nazvano atentatnom na Đinđića“, o Srebrenici kao „odbrambenoj akciji“ i „medijskoj funkcionalizaciji navodno tamo počinjenih zločina“, o boljem definisanju ideje o svim Srbima „u jednoj srpskoj državi“… Sve je, međutim, bez demantija objavljeno, a papir je istrpeo čak i ovakvu analizu: „Taj deo našeg naroda (Srbi u BiH) važno je spasiti, jer on predstavlja, ako smem da se bavim tom vrstom procena, zdravu nacionalnu supstancu. Taj naš narod može pomoći da se pojača osećaj pripadnosti srpstvu, koji je znatno oslabljen u metropolama u matici!“ (1996).

Dvojica istoričara svoj doprinos razumevanju lika i dela aktuelnog premijera nisu ograničili samo na navođenje njegovih izjava. Tu je i kombinacija hronološkog i tematskog prikaza raznih bitnih događaja, data iz vizure u kojoj za Koštunicu nema olakšavajućih okolnosti: od odnosa prema drugim opozicionim strankama pre 2000, preko podsećanja na izbor njegovih najbližih saradnika već u prvim danima posle petog oktobra, do događaja vezanih za razlaz sa Đinđićem (tu je i legendarna priča o prisluškivanju i četvorožilnom kablu), i događaja vezanih za atentat od 12. marta 2003. i akciju Sablja. Autori, sve citirajući novinske vesti, knjige Čedomira Jovanovića, Dušana Mihajlovića, Vladana Vlajkovića, Milana St. Protića, Miloša Vasića i druge koje se bave novijom srpskom istorijom, pišu i o formiranju manjinske vlade koju podržavaju socijalisti, njenim naporima na donošenju zakona, popularno nazvanog „zakon za pomoć Miri Marković“ (u knjizi je navedeno ono zvanično, komplikovanije ime) i brojnim aferama, o političkim strategijama (Hag, Kosovo, Crna Gora, trgovina mandatima) i događajima (smrt Miloševića)…

„Suštinsko pitanje jeste da li je Vojislav Koštunica pragmatični političar koji ne bira sredstva da ostane na vlasti, političar koji uporno odbija da dekriminalizuje državu u ime legalizma zla, ili je političar koji je unazadio Srbiju iz slepe vere u čistoću svoje ideološke pozicije“, zapisao je izdavač u uvodu knjige. Oni koji tačan odgovor ne prepoznaju ni u jednoj od ponuđenih varijanti mogli bi dobiti inspiraciju da napišu svoju verziju biografije aktuelnog srpskog premijera. Papir će da pretrpi, u Srbiji i dalje neće biti dosadno, a kad će biti bolje – to se ne zna i ne pita se u nedelji posle Vidovdana, u mesecu pre Preobraženja i na godišnjicu Nikole Tesle.