Do sada najveći protest u Okružnom zatvoru u Beogradu, ne tako obiman i nasilan kao pobuna sa požarima iz 2000, a ni drastičan po slici koju emituju "Zašivena usta" jer je 2000. bilo i zašivenih očiju. Niko ne zna jednu naciju dok ne upozna njene zatvore. Treba li zemlja siromašnih i gladnih da se uzbuđuje zbog lošeg zatvorskog komfora
U Okružnom zatvoru u Beogradu 65 zatvorenika je 3. jula, između prošle nedelje i ponedeljka, u znak protesta zašilo sebi usta pomoću federa iz hemijske olovke, spajalicama za papir, koncima izvlačenim iz ćebadi i čaršava, a 320 njih je odbilo hranu.
Stražari, naravno, ništa nisu primetili, tek rano izjutra suočili su se sa ljudima čija su usta bila zašivena i otečena. Suvišno je govoriti o obilnim krvarenjima i jakim bolovima. Svima je ukazana lekarska pomoć, a neki su sami skinuli konce sa usana. Međutim, trinaest zatvorenika je do utorka u podne odbijalo da im usta budu odšivena, dok su ostali medicinski zbrinuti. Štrajk glađu je nastavljen.
Prvi izveštaji govore da je vođa ovog protesta zatvorenik Zoran Rašković Serdar, koji je prošle nedelje osuđen zbog pljačke Delta banke u Mladenovcu. Kažu da je jednom bežao iz zatvora, a da se nedavno pred sudom žalio da mu je život u zatvoru ugrožen. Njegovo ime je uz adresu, Samica 20111, Centralni zatvor, potpisano u pismu koje je deljeno i u centru Beograda. „U svoje ime i u ime desetine zašivenih pritvorenih lica i ostalih koji su stupili u štrajk glađu upućujem apel humanitarnim organizacijama za zaštitu ljudskih prava i molbu Zoranu Stojkoviću, ministru pravde, da nas konačno obiđe, pogleda u oči i kaže da li je ovo istina.“
UPEČATLJIVOST PORUKE: Taj zatvorski „body-art“ šalje, čini se, jaču poruku od onog umetničkog, uprkos „opštem mestu“ da zatvor ostavlja ožiljke – rane od tuča, tetovaže, belezi od rana. Sama slika zašivenih usta ostavlja jezovit utisak i budi različite asocijacije.
„Zašivena usta“ su kod nekih stručnjaka izazivala asocijaciju da je to možda poruka nekom zaštićenom svedoku.
Tu asocijaciju ne podupire činjenica da u tom protestu ne učestvuju pritvorenici iz dela zatvora koji se popularno naziva „Hajat“, a koji će se pomenuti kao razlog za protest jer zatvorenici izgleda smatraju da su oni iz tog dela zatvora, koji je strože čuvan, privilegovani zato što ih ima manje u ćelijama (pominje se i da tamo Zvezdan Jovanović gleda TV prenos Svetskog fudbalskog prvenstva).
Neko je na širenju tog jezovitog utiska u javnosti, kako izgleda, organizaciono radio, čim se drastična fotografija zatvorenika zašivenih usta, snimljena u zatvoru inače nedozvoljenim mobilnim telefonom, našla van zatvorskih zidova i doprla do medija. Izgleda da ideja sa zašivanjem usta ipak nije sasvim nova. „Novosti“, na primer, izveštavaju da je Rašković u aprilu ove godine sam zašio jezik za usnu duplju zbog čega nije bio u mogućnosti da se brani na glavnom pretresu u Okružnom sudu. Pre Raškovića, usta je federom hemijske olovke 2004. godine zašio i zatvorenik Miodrag Đević iz Obrenovca, navodno zato što nije hteo da razgovara sa tadašnjim upravnikom požarevačkog zatvora.
Jedan od zahteva je, doduše, povezan sa krupnim ribama – onaj za „beneficirani staž“ – traže da im se jedan dan pritvora u akciji Sablja sada računa kao dva. Kao razlog za protest zatvorenici navode neažurnost rada sudova, zbog čega „beskonačno“ ostaju u pritvoru.
Kao razlog za protest pominje se i podela na moćne, bogate i uticajne pritvorenike, one iz dela zatvora pod nazivom „Hajat“ i one iz „džungle“ gde robija „ljuta sirotinja“.
Žale se na loše uslove smeštaja, preveliki broj pritvorenih u zatvorskim ćelijama (po 15 zatvorenika u jednoj prostoriji od 25 kvadrata sa jednim čučavcem), na loše provetravanje zbog kvara ventilacije, na život pod neonkama, na kratko vreme za šetnju…
Žale se da nemaju ni sapun, ni cigarete, ni paket od kuće, žale se zbog nedovoljnog pružanja lekarske pomoći, žale se na torturu i vezivanje u katance i lance, na prećutni rasizam prema Romima i muslimanima… Tvrde da su neistražena i neutvrđena ubistva pritvorenika Milana Petkovića (jul 2005), Miodraga Miloševića (septembar 2002) i Milana Garija (jun 2006) i zbog devet korupcija u pravosuđu.
Protest dolazi posle vesti o samoubistvu važnog osumnjičenog u slučaju tzv. stečajne mafije (Brašnjević), koji se za vreme šetnje požalio da mu je zlo, vratio se u ćeliju, gde je nađen obešen o zatvorsku posteljinu. Dijagnoza: samoubistvo.
„Okružni zatvor je bomba koja može svakog trenutka da eksplodira i načini ogromne probleme ako se ne radi kako treba“, kaže jedan od bivših zatvorskih čuvara. „Stepen strepnje i neizvesnosti pritvorenika je ogroman, budući da u pritvoru ima ljudi koji su pod istragom, optuženih ili onih koji čekaju pravosnažnu presudu. Svi su oni u iščekivanju i pod stresom jer im se tamo negde u tužilaštvu ili sudu kroji sudbina, kako oni tvrde, beskrajno sporo.
To je glavni razlog što su počinili drastično samoranjavanje tj. sebi zašili usta upozoravajući na taj način javnost na sve što se događa iza zatvorskih zidina. Zatvorske prostorije su, inače, prenatrpane pritvorenicima, velika je vrućina u sobama, nema dovoljno vazduha, svetlost im dopire jedino iz hodnika. Prisutna je i nervna napetost što sve zajedno čini od njih ljude koji su na sve spremni.“ Situacija u zatvoru je očevidno zapuštena, nastala kao eskalacija velike nebrige o pritvorenicima, a čini se da se niko ne bavi uzrocima, kaže naš sagovornik.
„Evidentno je da su uslovi smeštaja loši i to je neposredan povod događaja“, rekao je direktor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Dragoljub Lončarević.
Okružni zatvor u Beogradu, ili CZ (Centralni zatvor), svakako je najpoznatiji od 17 okružnih zatvora (u Beogradu, Vranju, Zaječaru, Zrenjaninu, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu, Leskovcu, Negotinu, Novom Pazaru, Novom Sadu, Pančevu, Prokuplju, Smederevu, Subotici, Užicu i Čačku)
U žiži javnosti bio je i zbog toga što je u njemu od marta do juna 2001. bio zatvoren Slobodan Milošević, a kasnije i najčuvaniji zatvorenici optuženi za ubistvo premijera Đinđića i pripadnici tzv. zemunskog klana. Javnosti je otkriveno ponešto od tog „specijalnijeg“ dela tog zatvora. Pošto je bilo različitih spekulacija o mogućnosti bekstva najpoznatijih zatvorenika, najviše pažnje je posvećivano sigurnosti zatvora. Anegdota kaže da su pri projektovanju pomagali i komunisti koji su pre rata bili u zatvoru, kako bi se predupredile mogućnosti za bekstvo.
O ostalim delovima tog velikog zatvorskog bloka, smeštenog između „Sinđelića“ i „Obilića“ (dva stadiona), koji dominira južnim delom Beograda, malo se zna.
U jednom ne tako davnom istraživanju (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, „Zatvori u Srbiji 2002–2003“, autori Marija Jelić, dr Milosav Kiurski, Nataša Novaković i Marijana Obradović uz stručnu konsultaciju sa dr Vesnom Žunić-Pavlović) slika stanja iza zidina tog zdanja donekle ostavlja onakvu sliku kakvu emituju delovi tog „zatvoreničkog pisma“ iz CZ-a.
„Zgrade Okružnog zatvora izgrađene su 1952. godine, i po arhitekturi veoma podsećaju na ruske kazamate. Kompleks koji čine zgrade Okružnog zatvora u Beogradu izgrađen je pre pedeset godina. Prostorno-arhitektonski, tehnički, higijenski i drugi uslovi u ovoj ustanovi nisu adekvatni i humani za dugotrajan boravak. Spoljašnji, a posebno unutrašnji izgled zgrada ukazuje na visok stepen istrošenosti, dotrajalosti i hitne potrebe za opravkama. Gotovo svi zidovi prostorija koje se nalaze u prizemlju zgrada su oronuli usled velike količine vlage i višedecenijske zapuštenosti.
Zgrade su zidane tako da u sobama svetlost i vazduh dolaze iz hodnika, što znači da je vidljivost u sobama vidno smanjena i nema dotoka svežeg vazduha. To znači da pritvorenici gotovo ceo dan provode pod veštačkim osvetljenjem, dišući ustajao, zagušljiv i slabo filtriran vazduh.
Zastareli ventilacioni sistem, koji se uključuje na svaka tri sata na po 15-20 minuta, potpuno je neadekvatan i ne omogućava dovoljno provetravanje prostorija, posebno u letnjem periodu. Prenatrpanost soba od po 10-12 lica stvara utisak prostorne skučenosti, zapuštenosti.
Kreveti, krevetski dušeci, posteljina i ćebad su u veoma lošem stanju, i nema ih dovoljno da bi se redovno prali, dezinfikovali i menjali. Iako su neke humanitarne organizacije poklonile zatvoru izvestan broj novih posteljina, nije obezbeđena njihova redovna zamena i pranje. Zatvorska uprava maksimalno se trudi da održi visok nivo higijene, ali loša finansijska situacija i dotrajalost celokupne opreme ostavljaju opšti negativan utisak.
Kupatila i toaleti su oronuli, neokrečeni, sa lošim sanitarnim uređajima i rashodovanom i dotrajalom opremom. Zatvorska uprava ne može da obezbedi dovoljnu količinu sredstava za ličnu higijenu (sapun, pastu za zube i brijanje, šampon, toalet-papir), tako da su pritvorenici prinuđeni da ili ove stvari kupuju u kantini po tržišnim cenama ili da ih dobijaju u paketima od rođaka, prijatelja i sl.
Za razliku od ostalih okružnih zatvora u kojima je odnos pritvorenih i osuđenih oko 2:1, u Okružnom zatvoru u Beogradu ima daleko više pritvorenih (oko 500) nego osuđenih lica (oko 30), što po zakonu podrazumeva postojanje fizičkog i materijalnog obezbeđenja kao u ustanovama/odeljenjima zatvorenog tipa…
Neke sobe su prazne dok su druge prenatrpane daleko većim brojem pritvorenika od predviđenog. Trenutno ima po 10-12 pritvorenika u jednoj sobi. Razlog za to je renoviranje a po projektu je planiran smeštaj četiri lica po sobi…
Prema Pravilniku o kućnom redu, pritvorenici se tuširaju jednom nedeljno, osim u slučajevima kada su radno angažovani, što im omogućava češće tuširanje.
U hodnicima postoji 700 radijatora a zagrevaju se iz kotlarnice na mazut koja se nalazi u okviru zatvorskog kompleksa. S obzirom na to da se zatvorski kompleks prostire na 95.000 m² i da u većini ćelija nema radijatora, ovaj način grejanja je nezadovoljavajući. Tokom zime, u savršenim uslovima (sa dovoljnom količinom mazuta), kotlarnica može postići temperaturu od 16-17°C, ali najčešće ne prelazi 10-11°C.
Kapacitet zatvora je oko 900 kreveta, a sada (u trenutku istraživanja) u njemu boravi oko 500 lica. Direktor Lončarević navodi da je u pritvoru trenutno 770 osoba, dok je realan kapacitet 450. Razlika se očito javlja zato što se deo zatvora rekonstruiše.
Ova lica su, shodno različitim kategorijama, razmeštena po posebnim odeljenjima: pritvorenici za koje postoji osnovana sumnja da su učinili lakša krivična dela, dela iz nehata i prvi put; pritvorenici za koje postoji osnovana sumnja da su učinili teška krivična dela; posebno su smeštene žene, zatim maloletnici i, naravno, osuđena lica koja su u otvorenom tretmanu i koja su smeštena odvojeno u tzv. garažnom delu…
Nešto je bolja situacija u prostorijama u kojima borave maloletnici i pritvorenici koji se nalaze u renoviranim odeljenjima Zatvora, žargonom nazvanim ‘Hajat’ I i II. U tim sobama naleze se po dva pritvorenika, postoji direktan dotok svetlosti i vazduha, a posteljina i uopšte higijena su na daleko višem nivou… Uprava Zatvora je inicirala renoviranje još jednog pritvorskog bloka.
Malo šetalište i veliki broj pritvorenika i dalje predstavljaju problem za upravu Zatvora, jer nema objektivnih uslova da se svim pritvorenicima obezbedi dvosatni boravak na svežem vazduhu. Šetnje pritvorenika uglavnom nisu duže od 15 minuta.“
ATAK NA SEBE I DRUGE: Štrajkovi glađu nisu redak oblik protesta u zatvorima. Kao ni razni oblici samopovređivanja.
I dosad su neki, iz raznoraznih razloga revoltirani pritvorenici u našim zatvorima gutali uglavnom kašike ili neke plastične predmete, i završavali na operacionom stolu i „odmoru“ u zatvorskoj bolnici.
Po nekim zapažanjima, samopovređuju se uglavnom zatvorski narkomani (nezanemarljiv deo populacije), najčešće se beleži sečenje vena podlaktice. Neki od stručnjaka za prava zatvorenika preporučuju poboljšanje uslova u zatvorima kao važan deo generalne zdravstvene prevencije.
Osuđenici su spremni da sebe povrede na najbrutalnije načine. Neki gutaju žilete, uvijene u foliju od čokolade, a kada se folija istopi od želudačne kiseline, žilet čini svoje. Tada ga hitno prebacuju na hirurgiju gde bude operisan i gde posle opercije leži i „odmara“. Jedan od interesantnijih slučajeva je gutanje „šarki“ sa prozora, što je učinio jedan štićenik VPD-a Kruševac. On još nije operisan, jer ima hepatitis C, a lekari se, kako sam kaže, plaše od zaraze i ne žele da ga operišu. Šipke mu miruju u stomaku, pa operacija nije neophodna dok ne počnu da se kreću po crevima, navodi obrazloženje lekara ovaj maloletnik.
Osuđenici gutaju spajalice, grickalice, razne oštre predmete, seku vene, žiletom zarezuju ruke i stomak itd. Neki to čine i iz čiste patologije. Hirurzi bolnice KPD-a u Beogradu jednog osuđenika iz Zabele operisali su do sada 40 puta ne bi li mu iz stomaka izvadili strano telo koje je progutao. U bolnici KPD-a postoje dve kofe pune predmeta koje su zatvorenici iz svih zatvora gutali ne bi li se povredili.
Straža i ostale službe u zatvorima ne plaše se osuđenika koji gutaju razne predmete, već onih koji se seku, jer ne postoji tačna evidencija ko je od njih zaražen hivom ili hepatitisom C, a prema zakonu dužni su da ih golim rukama spreče da se povrede.
Samopovređivanja, dakle, nisu tako retka u zatvorima i najčešće su reakcija, po mišljenju zatvorenika, na nezakonite ili nepravedne odluke uprave, na torturu straže. Doduše, podaci iz KPZ-a Zabela u Požarevcu kažu da je agresija ipak mnogo češće usmerena prema drugima – na 50 povreda u tučama dolaze dva samopovređivanja.
U Vaspitnom domu u Kruševcu 2002. godine bilo je jedanaest takvih slučajeva, pet slučajeva gutanja metalnih predmeta, šest slučajeva sečenja podlaktice oštrim predmetima. U toku iste godine zabeležena su i dva suicida, oba vešanjem.
U KPZ-u Niš iste godine zdravstvena služba je registrovala 86 povreda zatvorenika (46 na radu, 30 van rada i deset samopovređivanja), u Mitrovici 24.
Da bi čitalac imao orijentaciju, treba reći da zatvorska populacija u Srbiji dostiže veličinu manje varošice – u pritvoru je oko 2000 lica, na izdržavanju kazne zatvora 5500 lica. Srbija je ipak u donjem delu liste zemalja po broju utamničenih.
Razgovori istraživača sa zatvorenicima govore o tome da kod zatvorenika očigledno postoji strah od represije u slučaju prijavljivanja ili cinkarenja, strah novopridošlih zatvorenika od „dugoprugaša“. Prijavljivanje upotrebe sredstava prinude od strane osoblja, čak i u opravdanim slučajevima više je retkost nego pravilo. To govori o paralelnoj hijerarhiji u zatvoru i uglavnom može objasniti kako se organizuju pobune.
Pre pet godina, u jesen 2000, izbila je serija nasilnih, očito koordinisanih pobuna u zatvorima (Zabela, Mitrovica, Niš), koje su za rezultat imale uništenje imovine i požare. Posle toga ponešto je rađeno na poboljšanju uslova u zatvorima i na uvođenju neophodnih standarda.
ZATVORSKA SLIKA: U novinarskom timu „Vremena“ koji pokriva ovaj događaj učestvovao je kolega Milan Popović, koji je napravio veoma informativnu televizijsku dokumentarnu seriju „Dosije zatvor“, nastalu na terenu, uz brojne razgovore sa zatvorenicima i zatvorskim vlastima, emitovanu na RTS-u ovog proleća.
Slika koju on za „Vreme“ sažima pokazuje da se stanje u ostalim zatvorima ne razlikuje mnogo od onog u CZ-u, ako nije i gore:
Dva srpska zatvora, onaj u Nišu i KPZ Sremska Mitrovica, zatvorenog su tipa, a požarevačka Zabela je strogo zatvorenog tipa i trebalo bi da bude najobezbeđeniji zatvor. U sva tri zatvora slika je gotovo ista – osuđeni su smešteni u ogromnim paviljonima, ne postoji sistematizacija osuđenih, pa ćete u istoj prostoriji (sobi) zateći nekog osuđenog na godinu i drugog na 20 godina kako spavaju krevet do kreveta, a sobu dele sa još petnaestak ljudi osuđenih za najrazličitija dela. Ako se ima u vidu da jedno paviljonsko krilo, u kome može biti i po 300 osuđenih, kontrolišu u proseku tri stražara, može se lako zaključiti koliko oni mogu imati uvida u to šta se po sobama događa. Često (pričaju stražari) u dušecima kreveta pronađu bodeže, štangle i najrazličitije predmete kojima osuđenici ne samo da mogu povrediti sebe već i nekome oduzeti život. Te predmete osuđeni prave u zatvorskim radionicama, gde provode dobar deo dana, a kako ih i pored pretresa, a ponegde i senzora, unesu – nejasno je.
U Sremskoj Mitrovici u jednoj sobi ima po 80 ljudi, u Zabeli dvadesetak, kao i u Nišu, a u Valjevu su osuđeni smešteni po tzv. krilima, gde je u svakom smešteno po tridesetak zatvorenika. U takvoj gužvi uz odsustvo video-nadzora, sa malim brojem stražara, neophodno je nekako uspostaviti pravila ponašanja, a najčešće ih određuju „osuđenički klanovi“.
U Popravnom domu Kruševac postoje dva smrtno suprotstavljena tabora – prvi je „beogradski“, a drugom „zemunskom“, interesantno, pripadaju svi koji nisu iz glavnog grada. Njihovi obračuni su, svedoče štićenici ovog doma, ponekad tako surovi da ima i bodenja, razbijanja glave ciglom, a ko dobije zadatak da u ime svog klana nekome uradi tako nešto, bolje bi mu bilo da to ne odbije, jer se zna šta mu sledi ako ne ispoštuje vođu klana i sam klan.
Od kruševačkih maloletnika mnogo se ne razlikuju ni momci u valjevskom maloletničkom zatvoru (u kome kaznu izdržava samo jedan maloletnik, a ostalih 190 je punoletno došlo u zatvor zbog sporosti sudstva). „Beogradski“ i „seljački“ klan to rešavaju štanglama. Jedan od sagovornika funkcionisanje klanova u valjevskom zatvoru objasnio je jednostavno: „Oni te pitaju da li hoćeš da uđeš u klan i da im završiš neki posao, ako prihvatiš… izlaska nema!“
Sa „drukerima“, „tasterima“ i „izdajnicima“ obračunavaju se bez milosti – to su pokazale i pobune 2000. kada su mnogi zakucavani za krst, zašivane su im oči itd.
Da bi neko koliko-toliko mirno izdržao svoju robiju, neko mora da ga „prihvati“, kako to kažu osuđenici. Kada se osuđeni, koji je tek stigao, nađe između dve vatre – uprave koja traži da s njima sarađuje i obaveštava ih šta se u paviljonima radi i klanova koji imaju drugi posao za njega – mora da bude pravi filozof i iz toga ispliva živ i zdrav.
Zahtevi da se poboljšaju fizički uslovi života ljudi koji izdržavaju kaznu nailaziće na nekoliko prepreka: na ograničene resurse jedne siromašne zemlje, na uobičajeno shvatanje da zatvorenci ne zaslužuju trud, na represivno nasleđe i na gubitak kontrole nad redom i poretkom.
Da li je protest u CZ-u nešto prodrmao?
Dragoljub Lončarević izjavljuje da u CZ-u nema pobune i ustanka (neki tabloidi su zaista stavili naslov „Ustanak!“) i da je situacija mirna, ali da još nije na zadovoljavajućem nivou. Lončarević ističe i da je zašivanje usta najmasovniji vid protesta te vrste u CZ-u do sada. On navodi da se to desilo u ranim jutarnjim satima kada nije bilo dovoljno zaposlenih u zatvoru i da se situacija zbog toga otrgla kontroli. Po njegovoj oceni, reč je o sinhronizovanoj akciji zatvorenika u kojoj je učestvovao i jedan broj zaposlenih u zatvoru, pa je zbog toga protiv jednog službenika Centralnog zatvora pokrenut disciplinski postupak. „Što se tiče sredstava kojima su oni to radili, reč je o hemijskim olovkama koje su dozvoljena sredstva. Olovke se zašilje, federi se izvade i na taj način se šiju usta kaže Lončarević, ali ističe da ništa od ovoga ne može da se desi ukoliko u tome ne učestvuje jedan broj zaposlenih. Sekretarica upravnika Okružnog zatvora Miroslava Micića kaže da je on na godišnjem odmoru. „Održan je ovde neki sastanak ljudi iz uprave za izvršenje zavodskih sankcija, bili su i ljudi iz Ministarstva pravde i posle sastanka su svi otišli. Inače, svi pritvorenici se nalaze u krugu zatvora, a povređeni su pod nadzorom lekara. Posete su uobičajene, nema gužve…“
Bilo je dramatičnijih događaja. Ipak, u zaključku teksta vredi citirati autora Endrjua Kojla iz londonskog Međunarodnog centra za zatvorske studije, kada kaže da niko istinski ne poznaje neku naciju sve dok nije boravio u njenom zatvoru. Naciju, kaže on, ne treba procenjivati na osnovu toga kako postupa sa svojim građanima koji se nalaze na vrhu, već sa onima koji su na dnu. Mogućnosti da se naruši red postoji čak i u najbolje uređenim zatvorima. Uvek je moguće da zatvorenik napadne osoblje ili druge zatvorenike kao rezultat prethodnog planiranja ili zbog toga što je podivljao od besa. Slično tome, skupina zatvorenika može odlučiti da nije spremna da poštuje zakonska pravila zatvora, i pokušaće da organizuje pobunu izazivanjem nereda, možda čak i uzimanjem talaca. Svaki bi zatvor trebalo da ima jasne procedure o tome kako se nositi sa takvim incidentima kada se oni dogode.
Članovi Međunarodnog centra za zatvorske studije iz Londona, koji rade na poboljšanju zatvorske uprave u svetu, preporučuju sledeća standardna minimalna pravila za postupanje sa zatvorenicima:
U prostorijama ili sobama koje služe kao spavaonice treba držati samo jednog zatvorenika. Tamo gde je smeštaj zajednički treba, po pravilu, smeštati brižljivo odabrane zatvorenike za koje se zna da se mogu družiti. Noću mora postojati nadzor koji je u skladu sa karakterom ili tipom kaznene institucije.
Smeštaj zatvorenika, a to se posebno odnosi na spavaonice, mora odgovarati zdravstvenim i higijenskim zahtevima, prvenstveno s obzirom na klimatske uslove i količinu vazduha, te razumnu količinu prostora, svetla, grejanja i ventilacije.
U svakoj prostoriji u kojoj zatvorenici žive i rade prozori moraju biti dovoljno veliki da bi zatvorenik, između ostalog, mogao da čita ili radi pri dnevnoj svetlosti; konstrukcija ovih prozora mora biti takva da omogući ulaz svežeg vazduha, bez obzira na to da li postoji klima-uređaj ili ne.
Veštačko svetlo treba da bude takvo da zatvorenici mogu čitati ili raditi, a da ne kvare vid. Sanitarni uređaji treba da omoguće zatvoreniku obavljanje prirodnih potreba kada god to želi, i to na čist i pristojan način.
Svakom zatvoreniku mora se omogućiti kupanje ili tuširanje pri temperaturi koja odgovara klimatskim uslovima.
Sve prostorije moraju se redovno održavati i čistiti.
Da bi zatvorenici očuvali pristojan izgled i sačuvali samopoštovanje, treba im omogućiti da njeguju kosu i bradu; odeća zatvorenika mora biti čista i u dobrom stanju, ne sme delovati degradirajuće ili ponižavajuće; donje rublje treba menjati i prati toliko često koliko je potrebno za održavanje higijene. Zatvorenik treba da ima vlastiti krevet i odgovarajuću posteljinu u dobrom stanju.
Hrana koju treba da dobija u uobičajenim vremenskim razmacima, mora biti dobro pripremljena, dobro servirana i dovoljno kalorična da održi njegovo zdravlje i snagu.
Zatvorenik koji ne radi na otvorenom treba da ima mogućnost da vežba jedan sat dnevno na svežem vazduhu, a za rekreaciju treba da budu obezbeđeni teren, sprave i oprema.
Izvor: Endrju Kojl: „Ljudska prava u upravljanju zatvorima i kaznionicama – priručnik za osoblje zatvora„; Međunarodni centar za zatvorske studije, London
Zatvor u Beogradu
Ovaj zatvorski kompleks ima kompaktnu perimetralnu strukturu i sastoji se od jedinstvene zgrade unutar koje je izgrađeno više uzdužnih krila koja su međusobno povezana spoljnom perimetralnom strukturom i razdvojena širokim dvorišnim prostorima uklopljenim između krila zgrade i namenjenim za šetnje zatvorenika. U istoj zgradi smeštena je i zatvorska bolnica koja posluje samostalno i kojom upravlja drugi upravnik.
Ova zatvorska ustanova namenjena je za smeštaj pritvorenika koji čekaju na suđenje. Trenutno se u njoj nalazi 770 osoba, od čega svega 30 na izdržavanju kazne, i oni su zaduženi za obavljanje kućnih poslova. Zatvor je strukturalno bezbedan, ali poseduje izvesne konstruktivne karakteristike koje nikako nisu u skladu sa poštovanjem minimalnih prostora za život svakog pritvorenika. Pre svega, sve prostorije za smeštaj gledaju na hodnik tako da u njih ne dopiru direktno dnevno svetlo i vazduh. One su spartanski uređene i imaju unutrašnji mokri čvor.
Pored toga, u prizemlju postoje i ćelije za izolaciju veličine 1,5 x 3 m, što se po dimenzijama i strukturi smatra neodgovarajućim i ne obezbeđuje ni minimalan prostor za život ljudi. Te ćelije su zapravo prazne i očigledno je da se najvećim delom ne koriste. Struktura ovih ćelija je, inače, dodatno pogoršana prisustvom blindiranih vrata koja sprečavaju i inače nedovoljan prodor vazduha i svetlosti spolja.
Na višim spratovima nalaze se veće prostorije namenjene za smeštaj više lica, u proseku od četiri do osam, i u njima je higijensko stanje primerno jer imaju čak i kupatilo sa tušem koje se nalazi u zasebnoj prostoriji u sklopu zatvorske sobe. Celokupan zatvor je takođe opremljen efikasnim postrojenjem za grejanje koje omogućava da se izdrže izuzetno oštri klimatski uslovi.
Stroga zatvorska pravila u Srbiji onemogućavaju pritvorenicima koji čekaju na suđenje da imaju više od jedne posete mesečno, a i ta poseta se odvija uz rigoroznu kontrolu i preko staklene pregrade, tako da su prilike za socijalizaciju i nekakav tretman gotovo nepostojeće. Generalno je predviđeno da svaki pritvorenik provede na vazduhu po pola sata. Ali, svaka odredba o konkretnom ostvarivanju ovih mogućnosti uvek zavisi od odobrenja pravosudnih organa koji vode postupak. Sudski procesi u proseku traju dve godine, do pravosnažnosti presude, pa je toliki i prosečan period boravka pritvorenika u zatvoru u Beogradu.
U ovoj zatvorskoj ustanovi koja se nalazi u glavnom gradu su, naime, pritvorena – na osnovu čl. 15 Zakona o borbi protiv organizovanog kriminala – sva lica koja treba da odgovaraju za krivična dela organizovanog kriminala u skladu sa članovima 2 i 3 pomenutog zakona. Ta lica, na koja bi takođe trebalo primeniti i poseban zatvorski režim, trenutno su smeštena u posebne ćelije, ali u sklopu zajedničkog odeljenja gde se nalaze i drugi pritvorenici. Za premeštanje ovih lica zatvor ne raspolaže blindiranim vozilima ni dovoljnim brojem osoblja.
Novi sudsko–pritvorski kompleks u Beogradu
Zatim smo obišli i zgradu u kojoj se nalazi sedište Okružnog suda, nadležnog za vođenje sudskih postupaka u oblasti organizovanog kriminala. Sedište ovog suda smešteno je u zgradi koja se nalazi na lokaciji nedaleko od centra glavnog grada, u sklopu nedavno rekonstruisanog kompleksa koji obuhvata i jednu pritvorsku jedinicu, u kojoj bi trebalo da budu smešteni i čuvani pritvorenici kojima je namenjen specijalni režim iz člana 15 Zakona o organizovanom kriminalu.
Ideja da se mesto u kojem se čuvaju specijalni pritvorenici približi mestu gde se odvijaju suđenja, preuzeta je iz iskustva drugih evropskih zemalja gde se tzv. sudnice-bunkeri često grade u neposrednoj blizini zatvora, odnosno na prostoru koji je u sklopu zatvora. Sudnica koja je u okviru ovog kompleksa već završena, rekonstruisana je i moderno opremljena tehnološkim instrumentima audio-vizuelnog tipa, sa elegantnim i funkcionalnim enterijerom. Još jedna znatno veća sudnica trenutno je u izgradnji na prostoru unutrašnjeg dvorišta. Što se tiče sudnice koja je već završena, treba reći da su njene dimenzije nedovoljne da bi se u njoj mogli voditi sudski procesi sa više od dvadeset okrivljenih; dok bi nova sudnica trebalo da omogući vođenje sudskih procesa sa preko sto okrivljenih.
Poseta pritvorskom kompleksu koji se nalazi u aneksu sudnice-bunkera omogućila nam je uvid u ćelije namenjene za pritvor okrivljenih koji bi trebalo da budu podvrgnuti primeni posebnog režima iz člana 15. Ove prostorije ne deluju u potpunosti prikladno za posebne uslove bezbednosti koje je neophodno garantovati, kako zbog nedostatka odgovarajućih pregrada i odvojenih prilaznih puteva, čime bi se obezbedilo neophodno razdvajanje pritvorenika, tako i zbog nedostatka adekvatnih pomoćnih struktura (odvojeni prostori za šetnju i zasebni prilazni putevi; prostorije za zajedničke aktivnosti; odgovarajuće prostorije za razgovore sa članovima porodice; eventualne druge prostorije za ambulantu, kuhinju, salu za video-konferencije).
I samo opredeljenje da se mesto pritvora približi mestu na kojem će se odvijati suđenja ne mora se uvek smatrati valjanim, naročito ako je reč o pritvorenicima koji su veoma opasni. Naime, kada su u pitanju opasni kriminalci visokog ranga, za koje postoji opasnost od bekstva ili mogućeg napada spolja na mesto gde se odvija suđenje, strateški najbolje rešenje je da se pribegne uspostavljanju video-veze između mesta gde se takvo lice nalazi pritvoreno i mesta gde se odvija suđenje. Takvo učešće okrivljenog u sudskom postupku putem video-konferencije omogućava i znatnu uštedu ekonomskih sredstava koja bi inače trebalo potrošiti za prevoz zatvorenika, pri čemu ti kriminalci visokog profila ostaju i dalje na maksimalno bezbednom mestu, s tim što im se pruža mogućnost da prate suđenje, da učestvuju u njemu i da se dogovaraju sa svojim braniocima.
Izvor: „Studija o normativnom i organizacionom definisanju specijalnog zatvorskog režima u pravnom poretku Srbije„, Sebastijan Ardita, OEBS
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
