U idolovim cokulama

Hulio Vives, krhki i prosedi direktor bolivarskog univerziteta u Karakasu, uvek nađe vremena za goste, posebno one iz prijateljskih zemalja Evrope, nekada socijalističkih, marksističkih, šta god zemlja bila – samo da nije deo „američkog imperijalizma“. Pre godinu dana, kada smo ga posetili u kvartu Los Čaguaramos, u glavnom gradu Venecuele, Vives, inače profesor sociologije, prvo nam je održao predavanje u učionici sa zelenim školskim klupama, gde su nas dočekali studenti novog venecuelanskog univerziteta, razume se, pažljivo odabrani, najbolji i u uniformama.

Dok je profesor na tabli crtao piramide o nepravednoj raspodeli imovine i odnosu siromašnih i bogatih, studenti su nam u ruke gurali papire i olovke, da beležimo sve, jer postavljanja pitanja nema, tek na kraju dvočasovnog izlaganja, ako bude bilo vremena. „… Osnovni principi našeg, socijalizma XXI veka su solidarnost, bratstvo, jednakost, ljubav, pravda i sloboda…“ i tako u nedogled, a na kraju Marks „… slobodan napredak pojedinca je preduslov za napredak celog društva…“.

Nakon predavanja Hulio Vives nas je poveo u svoju direktorsku kancelariju, smeštenu u zgradu stare PDVSA, nekadašnjeg naftnog tajkuna Venecuele, koju je Čavez 2002, nakon neuspelog puča opozicije, ispraznio da bi na istom mestu osnovao prvi bolivarski fakultet za sve, ponajviše za siromašne studente. Sedište stare PDVSA, luksuzna zgrada obložena mermerom, služila je prvenstveno za demonstraciju moći i bogatstva. Veliko zadovoljsto predsednika Venecuele, kako je rekao Hulio Vives, bilo je da upravo taj brlog kapitalizma ustupi studentima iz siromašnih i mizernih predgrađa Karakasa.

Od enterijera su „kapitalisti“ ostavili malo, pokrali su i odneli sve što se moglo, tako da je direktor Vives u svojoj kancelariji imao pocepanu kožnu fotelju, jednu staru profesorsku katedru, uramljenu Čavezovu fotografiju i nekoliko postera Če Gevare. „Nemamo još dovoljno para, a i luksuz kvari dušu“, objašnjavao je Vives, gurajući staklenu čašu sa bobi-štapićima po katedri, da se svi poslužimo. „Cilj bolivarske revolucije je, između ostalog, da svaki Venecuelanac stekne fakultetsku diplomu!“ „Ko će onda raditi u fabrikama?“ „U tome i jeste poenta, fakultetsko obrazovani bravari.“

Pre nedelju dana Bolivarski univerzitet u Karakasu dobio je svoje prve diplomce. Više od hiljadu studenata, a ako je verovati lokalnim novinama i Čavezova ćerka Marija Gabrijela je bila među njima. U toku svečane ceremonije venecuelanski predsednik Hugo Čavez je mladim diplomcima garantovao 230 američkih dolara mesečne plate ako se uključe u razne državne programe. U telefonskom razgovoru Hulio Vives za „Vreme“ kaže: „Niste verovali, a vidite, uskoro se selimo i iz stare PDVSA, dobićemo novi kampus (studentsko naselje) na Hipodromu, osnovaćemo sveamerički (latinoamerički) univerzitet, za sve one koji nisu bili u mogućnosti da studiraju. Pokazaćemo svima da je socijalizam XXI veka moguć. Živeo Če Gevara, Čavez i revolucija!“

Za sada širom zemlje u okviru misije Sucre 120.000 mladih studira na UBV-u (Universidad Bolivariana de Venezuela), od toga 20.000 u Karakasu. Na pitanje šta je sa boliburžoazijom, Hulio Vives je odgovorio: „Šta je to, opet neka propaganda antičavista?“

BOLIBURŽOAZIJA I TASKON LISTE: Boliburžoazija (boli – bolivarska) odnedavno je u Karakasu veoma poznat pojam, istina najviše rasprostranjen među antičavistima, odnosno venecuelanskom opozicijom i označava novobogataše, sledbenike i podržavaoce Čavezove politike, koji su se poslednjih godina obogatili na račun visokih cena nafte i, za razliku od direktora Univerziteta, vole da piju recimo Johnnie Walker. Prema reportaži objavljenoj u „Njujork tajmsu“, britansko preduzeća Diago je prošle godine uvećalo uvoz ove marke viskija u Venecuelu za 60 odsto. Klijenti su, navodno, Čavezove partijske kolege kojima očigledno viski predstavlja statusni simbol.

„Takvo blagostanje pojedinaca može se objasniti jedino povezanošću sa vladom, jer su se veoma brzo obogatili“, izjavio je u intervjuu Hose Guera, profesor ekonomije na centralnom Univerzitetu u Karakasu – cena nafte od kada je Čavez na vlasti skočila je sa 10 dolara po barelu na 70.

Venecuelanski socijalisti ili novobogataši kupuju sve što stignu u neograničenim količinama, a ono što se traži su poznate marke – Audi, Šanel, Monblan, Kavali, Kartije. Moguće je da su sve to nagađanja, ako se uzme u obzir da je venecuelanska opozicija upravo ta koja je platežno sposobna i koja sve veće medije, institute za ispitivanje javnog mjenja i tradicionalno kvalitetne univerzitete drži u svojim rukama.

Osim toga, venecuelanski izbori se održavaju početkom decembra, a kandidat opozicije Manuel Rosales odlučio je da ovoga puta pokuša da pridobije i siromašne glasače. Ipak, činjenica je da Čavezov „socijalizam XXI veka“ nije imun na protekcionizam i korupciju, što najbolje ilustruje takozvana Taskon lista. Luis Taskon, član parlamenta, nakon neuspelog referenduma organizovanog na pritisak opozicije 2004, sastavio je listu na kojoj se nalaze imena svih Venecuelanaca koji su glasali protiv Čaveza. Svima njima su poslovi u državnim kompanijama nedostupni, a sama lista se kosi sa većim brojem Čavezovih principa socijalizma za XXI vek – jednakost, solidarnost, sloboda… S druge strane, istu listu koristi i opozicija, tako da oni koji nisu na njoj mogu da zaborave na zaposlenje u privatnim preduzećima, medijskim kućama i na renomiranim fakultetima.

VEČITI ANTIAMERIKANIZAM: U siromašnim četvrtima Karakasa namirnice se prodaju po upola nižim cenama, u narodnim kuhinjama u centru grada dele se topli obroci, na svakom ćošku se mogu naći Barrio Adentro, besplatne ambulante u kojima su zaposleni pretežno kubanski lekari. „Sledimo primer Kube“, rekao je Čavez, kada je reč o obrazovanju, ali i zdravstvu. U Karakasu je Čavez pre nekoliko dana otvorio najveću specijalističku dečju bolnicu u Latinskoj Americi, sa kapacitetima za 4500 operacija i 80.000 pregleda godišnje. I sve ostalo podseća na delo velikog majstora Fidela Kastra – grčevit antiamerikanizam, humanitarne akcije u zemljama trećeg sveta, bliski kontakti sa liderima muslimanskih zemalja. „Podržavamo Iran u svakom trenutku i u svakoj situaciji“, izjavio je Čavez u Teheranu, nakon što je od Mahmuda Ahmadinedžada primio zlatni medaljon Islamske republike. Venecuelanski traktori preleću okean, a naftni joint venture ove dve države u vrednosti od 5,2 milijarde dolara takođe je u planu.

Kina je čarobna reč za Huga Čaveza i njegovog kubanskog idola. Kao i bliskost sa muslimanskim zemljama, dobri odnosi sa Kinom imaju, između ostalog, za cilj provociranje Vašingtona. Čavez namerava da u Kini sklopi ugovor o kupovini tenkova. „Tenkovi su nam potrebni kako bismo sprečili američku sabotažu, sličnu onoj 2002-2003, koja je imala za cilj rušenje vlade i koja je nekoliko meseci paralizovala izvoz nafte iz Venecuele“, izjavio je Hugo Čavez. Venecuela, peta po veličini izvoznica nafte na svetu navodno će povećati i izvoz sirove nafte u Kinu sa sadašnjih 150.000 na 200.000 barela dnevno. Poseta venecuelanskog predsednika Severnoj Koreji samo dodatno potvrđuje mišljenje mnogih stručnjaka da je Čavezova spoljna politika inspirisana prvenstveno antiamerikanizmom.

EL COMANDANTE I NJEGOV SIN: Fidel Kastro je živ. „Es un hombre“, kažu Kubaci za El Comandantea, znajući da su zajedno s njim i oni preživeli. Preživeli su i revolucija, kubansko dostojansto, zdravstveni sistem, oronule kuće u centru, promenada u luci Malekon, stari ruski šporeti, bonovi za hranu, 20 evra mesečne plate i sve ostalo potrebno i nepotrebno što se u poslednjih 47 godina nagomilalo na crvenom ostrvu. Prerano su se i ovoga puta čula zvona i trube „gusanosa“, Kubanaca u egzilu u Majamiju okupljenih oko Guljerma Paja, vođe hrišćanskog pokreta za oslobođenje Kube (Christian Liberation Movement) – Fidel im je iz bolničkog kreveta održao lekciju o lepom ponašanju.

„Naučite da živite i bez mene“, poručio je Kastro svojim Kubancima u prvom obraćanju javnosti nakon uspešne operacije. „Još dugo nam živeo, Fidel“, poručuju Kubanci sa proslave na Malekonu voljenom predsedniku. Većina njih drugog predsednika do revolucionara sa Sijera Maestre nikada nije imala.

Fidel ne razmišlja o penzionisanju jer to jednostavno ne ide uz jednog revolucionara. Mlađi brat, 75-godišnji Raul, kome je Fidel Kastro prepustio vođenje države, a to znači punu šaku obaveza istovremeno – vrhovni komandant vojske, predsednik države, predsednik CKKP Kube i predsednik Saveta ministara – izgleda da nema Kastrove ambicije, što je i razumljivo nakon pola veka poslušnosti i odanosti. Bušova demokratska pomoć u rušenju Kube je u toku, iako za sada mlitavo, jedva 80 miliona dolara u fondu za kubansku opoziciju. Gusanosi drže fanfare u pripravnosti, dok bezmalo svi predsednici Južne Amerike šalju telegrame podrške Fidelu Kastru. Šta se zapravo dešava na Kubi i kakav plan kuje Kastro – osim da doživi stotu?

Obučeni u iste, crvene majice, držeći se za ruke, Fidel Kastro i Hugo Čavez uživaju u prvom susretu nakon operacije, i jogurtu koji su pojeli pred kamerama odabranih fotoreportera. „To je bio najbolji susret koji sam imao u životu“, izjavio je venecuelanski predsednik, nazivajući ga susretom „dvojice braće“.

Čitave nedelje je Čavez crtao portret svog idola, ali kako kaže nije mu išlo, zbog čega je venecuelanski slikar Hose Antonio Kuintero brže-bolje naslikao El Comandantea – kao poklon za 80. rođendan. Kastro je dobio i tortu, a dobiće ih još – Evo Morales je takođe obećao jednu, od listova kokosove palme, kada se svi okupe na slavlju koje je zbog operacije pomereno za decembar.

O čemu su još razgovarala dvojica lidera, koji su najviše od svega trn u oku Bušovoj administraciji?

Verovatno o 100.000 barela venecuelanske nafte dnevno, za Kubu i po „bratskoj“ ceni, o kubanskim lekarima koji za tu istu naftu rade u Venecueli, o novim američkim provokacijama i verovatno o budućnosti Kube, koja i dalje ostaje u rukama mladih Kubanaca, i možda o modernoj verziji latinoameričkog idola Simona Bolivara.