Nekako baš usred ustavne kampanje, u Novom Sadu je otvoren i drugi veliki megamarket, pa sam se uputio tamo, ne da kupujem, već da se nađem u narodu. Naime, živite li povučeno u nekom gradu, najbolje možete naslutiti šta narod trenutno misli i šta najviše traži ako obiđete neku pijacu ili megamarket – kako se sada naziva ono „nešto“ između pokrivene pijace i organizovanog vašara. Odmah da kažem da mi ni ovoga puta nije uspelo da saznam šta narod misli, ali sam uživao u izobilju ponuđene robe, ne naročito visokog kvaliteta – ali upadljivo niskih cena.
Da sam nekim slučajem poneo nešto novca verovatno bih kupio kilo viršli, plastičnu gondolu za auto i šatorsku nadstrešnicu (svega 2300 dinara), samo zato što su te stvari, za moj pojam, u tom megamarketu veoma jeftine – iako od viršli mnogo više volim kobasice; iako već odavno nisam išao na put sa mnogo prtljaga, a ne vidim ni za šta bi mi služila šatorska nadstrešnica, kad roštilj nikada nisam pekao ni po suncu ni po ‘ladu.
U stvari, kako ne volim nikakvu suvu specijalizaciju, oduvek sam i u trgovini najviše voleo takozvane radnje sa mešovitom robom. Valjda to vučem iz detinjstva kada su sve radnje u mom predgrađu, a i kod rodbine po selima, bile takve. Baš sinoć, čitajući ogromnu, trotomnu knjigu (sa ukupno 2692 stranica) memoarskih zapisa Dušana Popovića (sina prvog bana Dunavske banovine, partizana, novinara, ambasadora koji je govorio šest-sedam svetskih jezika, člana Izvršnog komiteta CK SKJ i PK SKV, šefa novosadskih komunista u vreme vojvođanske cestne afere, čoveka koji je izmislio Sterijino pozorje i aktive radnika komunista – iz kojih su izrasli „bacači jogurta“), našao sam i njegov opis tih nekadašnjih seoskih bolti po Vojvodini: „U njima se moglo kupiti bibera, lorbera, najkvirca, smokava, kafe, šećera, bombona raznih vrsta, roštića, sapuna za pranje i mirisavog za devojke, belila za mladu ženskadiju, rakije, ruma i rasopčina, sirćeta i esencije, sode i masti, kanapa, like i kučine, kenjadže, kandžija i bičalja, ponekad i limuna, suvog grožđa i svega što seljačkom narodu treba za svakodnevne prilike i za svečane dane kao što su svečari i veliki sveci, svatovi, krštenja, zabijačke… Sve te radnje imale su svoj naročit miris, koji često ošamuti kad stupiš u njih.“
E, baš ta poslednja Popovićeva rečenica, o jakoj mešavini mirisa koji bi vas zapahnuo kad ste ulazili u te stare prodavnice-svaštare, aktivirala mi je sećanje na radnje iz detinjstva – pred kojima sam, ne jednom, pre pedeset godina slat da „držim red“, jer se proneo glas da će, po odluci najvišeg narodnog rukovodstva, baš u nju stići brašno ili zejtin. Mnogo kasnije, pod svetskim sankcijama, radije sam tu robu nabavljao od švercera. Ne volim red ni kod zubara, a nekmoli pred trgovinom.
U stvari, u (gore opisanoj) seoskoj radnji u Pećincima, svoju uspešnu trgovačku karijeru bio je započeo i moj pokojni tast. On mi je objasnio da je tajna njegovog uspeha bila u tome da mušteriji nikad nije rekao: nema i ne može. Tako mu je jednom prilikom jedan kupac rekao da će kupiti tubu platna, ako mu do sutra od tog platna mogu biti sašivene košulje. Tast je rekao da to nije nikakav problem. A bio je. Moja sjajna tašta, kada se udavala iz bogatog, bačkog Đurđeva u bedne, siromašne Pećince, donela je u miraz, između ostalog, i šivaću mašinu, ali do spomenute porudžbine nikada nije sašila nijednu mušku košulju. No, njoj se nikada ništa nije otelo, pa je rašila jednu staru košulju, po šnitovima iskrojila celu tubu, a zatim celu noć šila naručene košulje i smišljala kako će svemoćnog i sposobnog trgovca Stevu zadaviti golim rukama, čim završi posao.
Moj tast mi je ispričao i kratku priču o komunističkoj nacionalizaciji njegove radnje u Rumi, u ime naroda. Ušla su dva udbaša sa nekim papirom, pročitali rešenje i rekli mu da uzme lične stvari i napusti narodnu imovinu. Uzeo je drveni metar, makaze i šešir i išetao u vedar dan. Pitao sam ga je li zapamtio te ljude. „Ma jesam, rekao mi je – kasnije sam jednom ispod ruke čak odobrio neki kredit bez žiranata, da kupi kauč na rasklapanje. Nije ga do kraja ni otplatio.“ Moj tast, inače, kao potonji poslovođa u društvenom trgovačkom preduzeću nikad nije imao greške ni kod jednog inventara – jer je stalno inventarisao sam, kad se raziđe osoblje, skoro svaku noć.
Što se mene tiče, moram da priznam da nisam za trgovca, jer kad god inventarišem karijeru i imovinu, vidim da sam stalno u gubicima. Tešim se onom sjajnom rečenicom koju je Meša Selimović pronašao u Kuranu: da je svaki čovjek uvijek na gubitku.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve