Vojni sukob u Libanu i na severu Izraela s mukom je okončan. „Vreme“ je na kulturnim susretima Bejahad, koji se održavaju na Hvaru, zamolilo poznatog izraelskog publicistu Raula Tajtelbauma da prokomentariše najnovija zbivanja i kaže kako vidi budućnost Izraela.
RAUL TAJTELBAUM: Baš u jeku tog teškog i krvavog vojnog sukoba, koji je nekako, s mukom, bar privremeno, završen, emitovan je na izraelskoj televiziji vrlo popularan satirički program. Poznati glumac Šlomo Baraba je izrekao jednu sarkastičnu rečenicu: „Imali smo veličanstvenu prošlost. Budućnost će nam biti sjajna. Problem je sadašnjost. Samo nam je sadašnjost usrana.“ Kakva budućnost čeka Izrael? Govoriti o budućnosti je veoma škakljivo. Treba biti prorok. Teško je biti prorok u zemlji proroka. Čini mi se da negde u Talmudu piše: „Proročnastvima se bave budale i magarci…“
„VREME„: Kako vi vidite bilans najnovijeg ratnog sukoba? U arapskom svetu trijumf, za jedan deo Izraela to je bio veliki poraz, mnogi ovaj ratni sukob vide kao „nezavršen posao„…
Rekao bih da se sukob završio pat pozicijom: da, u Izraelu se osećala atmosfera poraza, kod Hezbolaha i u ekstremnim delovima arapskog sveta, euforija pobede. Hezbolah se suprotstavio izraelskoj armiji gerilskom taktikom, sačuvao je organizaciju, i bar za vreme borbe dobio na ugledu… Pa, ipak, bilans ovog rata nije tako jednostavno odmeriti. Neadekvatnom vojnom operacijom u Libanu Izrael nije uspeo da slomi vojnu komponentu Hezbolaha, a rakete „nasrale“ masovno su padale na izraelska civilna naselja na severu zemlje.
Mnogi su kritikovali Izrael zbog nesrazmerno oštre vojne reakcije na otmicu dva vojnika. Smatrate li ove kritike opravdanima?
Jeste, Izrael je kritikovan u svetskim medijima. Ipak, u strateškom pogledu Izrael je imao nekoliko veoma važnih uspeha: u odluci Saveta bezbednosti koja je dovela do obustave vatre Izrael je dobio međunarodnu legitimaciju na pravo da reaguje na provokacije Hezbolaha. Rat se završio ostvarenjem jednog od ključnih zahteva Izraela: libanska armija se vraća na granicu prema Izraelu i uspostavlja kontrolu centralne vlade nad jugom Libana koji je poslednje decenije bio pod potpunom vlašću šiitskih fundamentalista. Sve to uz pojačano prisustvo snaga Ujedinjenih nacija. Istina, naši oteti vojnici još nisu vraćeni i o tome će se još voditi pregovori, a i pitanje razoružanja Hezbolaha ostaje otvoreno…
Gde je ključ rešenja? Da li je dugogodišnje prisustvo Izraela u Libanu jedan od uzroka politizacije i militarizacije šiitskog fundamentalizma?
Ključ se ipak nalazi u unutrašnjim političkim procesima u samom Libanu. Meni se čini da je u ovom momentu možda najvažnije da je u arapskom svetu, i u samom Libanu, počela interna diskusija bez presedana.
Šta je suština ove diskusije?
Rasprava je o tome da li je pobeda u ovom poslednjem sukobu sa Izraelom istinska pobeda. Hasan Nasralah, koji je važio za legendarnog arapskog heroja, sada se u delovima arapskih medija u Egiptu, Saudijskoj Arabiji, Emiratima i u Jordanu, ocenjuje kao avanturista koji je odgovoran za žrtve i razaranja Libana zbog neodgovornih akcija protiv Izraela. Nasralah je u jednom dvočasovnom intervjuu libanskoj televiziji i sam priznao: „Da sam znao kakva će biti oštrina izraelske reakcije, ne bih naredio kidnapovanje izraelskih vojnika…“
Kakva je sada pozicija Hezbolaha?
Jedan od strateških plodova drugog libanskog rata jeste slabljenje pozicije Hezbolaha. Jedno istraživanje, neposredno po okonačanju ratnog sukoba, pokazalo je da deo libanskog javnog mnjenja, a čak 75 odsto nešiitskog stanovništva, smatra da je Hezbolah poražen u ovom sukobu. Dr Mona Fijad, direktor odeljenja za psihologiju na Bejrutskom univerzitetu, koja i sama pripada šiitskom islamu, objavila je u listu „El nahr“ vrlo hrabar članak u kome, između ostalog, kaže: „Danas biti šiit znači isprazniti mozak i prihvatiti da ti gospodin Hamnei (iz Irana) diktira šta da radiš, da te on vodi, da on odlučuje umesto tebe o naoružanju, o tome šta treba Hezbolah da radi, da ti nemeće značenje pojma ‘pobeda’ i onda kada nema razlike između te ‘pobede’ i samoubistva… Biti šiit znači da treba da budeš pijan od junačkih pesama Hezbolaha bez ikakvog znaka pitanja… Biti šiit znači pristati da tvoj grad bude razoren pred tvojim očima, da tvoja porodica emigrira, da bude rasturena… Od šiita se zahteva da budu beskrajno zahvalni Hezbolahu… Svako ko drugačije misli odmah je dezavuisan kao kolaborator i izdajnik…“ Ovaj članak je izazvao buru odjeka, pozitivnih, ali još više negativnih. List je sve to objavio. Oglasila se i jedna religiozna ličnost Sai Ali el Amin, muftija Tira: „Šiiti nisu nikome dali pravo da u njihovo ime objave rat…“
Da li su moguće neke nove vojne akcije te organizacija prema Izraelu?
Mislim da to nije verovatno. Bar u bliskoj budućnosti. Mislim da su otvorene mogućnosti za nove izraelsko-libanske inicijative. Posle nekoliko decenija libanski premijer Sinjora je prvi put govorio o mogućnosti mira sa Izraelom. Mislim da ima potencijala i za sporazum sa Sirijom: Golan za mir i normalizaciju, na primer. O tome se sada diskutuje u izraelskom javnom mnjenju.
Ima li sličnih samokritičkih tonova i introspekcije i među Palestincima?
Ima, čak i među liderima Hamasa. Nedavno je portparol vlade dr Azi Hamad objavio članak u kome traži da se samokritički analiziraju rezultati oružane borbe Palestinaca protiv Izraela. U tom tekstu on, između ostalog, otvoreno kaže.“ Mi se plašimo da iskreno govorimo o našim greškama… Zavođeni raznim teorijama zavere, za svoje poraze okrivljujemo druge…“ Dr Hamad priznaje da su slanjem raketa na izraelska naselja na jugu Palestinci sami sebi naškodili i doveli Gazu u katastrofalnu situaciju totalne anarhije: „Nismo iskoristili izraelsko povlačenje i oslobađanje Gaze od izraelske okupacije… Pitam se šta smo dobili našom borbom protiv Izraela kada na ovim, sada našim teritorijama, vladaju anarhija, kriminal, korupcija i besciljna ubistva… Svedoci smo dve paralelne priče: tu je nova arapska priča i suprotna izraelska priča zasnovana na osećanju frustracije što ovaj poslednji sukob nije doveo do očekivanih rezultata, što je bilo puno vojnih promašaja…
Svetski mediji pišu da razne komisije treba da istraže i analiziraju političke i vojne promašaje kako bi se izvukle pouke za budućnost… Da li je do toga došlo?
Rekao bih da smo toliko okupirani sami sobom da gotovo i ne primećujemo šta se dešava u našoj okolini. Naravo, treba analizirati celishodnost ove zadnje vojne operacije. Mislim da je važno odgovoriti na pitanje da li sama vojna sila može sve da rešava. Dileme izraelskog javnog mnjenja oko toga veoma sažeto je opisala u listu „Haarec“ dr Cvija Valdan, ćerka Šimona Pereza: „Drugi libanski rat nije sa naše strane počeo planirano i dovoljno osmišljeno. Ima li drugog načina za vođenje borbe protiv regionalnog i svetskog terorizma? Ovaj rat je možda bio pravedan, ali nije pametan…“ Dr Valdan je postavila ključno pitanje: „Ako vojne pobede rešavaju probleme, zašto onda već nemamo mir?“
Kako vi odgovarate na ovo delikatno pitanje?
Mislim da je tu Izrael pokazao izvesnu slabost: nije pokazao dovoljno veštine u kombinaciji diplomatije i sile. Čini mi se da nismo potpuno svesni granica sile. Nema više spektakularnih ratnih pobeda. Ratovi koje vodimo poslednjih godina su iznurujući, u njima su glavne žrtve civilno stanovništvo i pozadina… Od 1973. Izrael nije uspeo da vojnim akcijama dođe do rešenja za svoje vitalne geopolitičke probleme.
Da li je uopšte rešiv izraelsko–palestinski problem?
Ideološki je ovaj sukob nerešiv, jer u ideologijama nema kompromisa. Politički je rešiv i rešenje je realno. Postoje tri ključna problema: teritorije i konačne granice, problem Jerusalima i problem palestinskih izbeglica.
Izgleda da nijedna strana još nije spremna na te neophodne kompromise…
Poznati pisac Amos Oz je rekao: „Nacionalni konflikti se ne rešavaju. Oni izumiru vremenom od umora…“ Ali mi, naša deca i unuci koji ovde živimo nemamo ono vreme koje je potrebno da izraelsko-palestinski konflikt „izumre od umora“. I mi i Palestinci umorni smo i iznureni. Ovaj konflikt je već sazreo za neko rešenje. U svakom slučaju, kompromisno. Kompromisno rešenje je uvek političko rešenje, a ne ideološko. Ono ne proizlazi iz ljubavi, već iz uzajamnih interesa i potreba. Rešenje bi i za Izrael i za Palestince bilo od vitalnog značaja. Mapa za takvo rešenje već postoji: povlačenje Izraela sa palestinskih teritorija na liniju od 1967, sa nekim popravkama, podela Jerusalima, rešenje problema palestinskih izbeglica izvan teritorije Izraela, reparacija za imovinu koju su izbeglice ostavile na teritoriji Izraela… Princip je bio i ostaje: dve države za dva naroda.
Kako doći do toga?
Izrael ima mirovne ugovore sa Egiptom i Jordanom koji su „preživeli“ sva iskušenja u poslednjih 25 godina. To nije idealan mir, ali je realan mir. Na sličnim osnovama treba urediti i odnose sa Sirijom, što podrazumeva povlačenje sa Golanske visoravni, demilitarizaciju ovih teritorija… Svojevremeno je Icak Rabin ovako definisao principe izraelske politike: „Treba voditi mirovne pregovore kao da terorizam ne postoji, ali istovremeno voditi i borbu protiv terorizma kao da ne postoje mirovni pregovori.“ Nažalost, izraelske vlade posle Rabina nisu se držale ovog principa. Uvek je preduslov za pregovore bio prekid svake terorističke aktivnosti. Vreme ne radi za nas: Izrael se nalazi u svojevrsnoj vremenskoj klopci. Pre svega zbog demografskog faktora. Već sledeće decenije na teritoriji između Jordana i biće biti više Palestinaca nego jevrejskog stanovništva. Zato je važniji cilj Izraela da se što pre „oslobodi“ okupiranih palestinskih teritorija. Izrael mora da koncentriše sve svoje napore na brzo rešavanje konflikta sa Palestincima (i sa Sirijom). I po cenu velikih teritorijalnih kompromisa. Samo tako ćemo moći da razvijamo svoje ogromne potencijale i osiguramo budućnost. To je i istinski interes Palestinaca. Samo u saradnji sa Izraelom palestinska država ima šanse za procvat. Palestinci imaju potencijale za takav razvoj i po nivou svog obrazovanja, životnom iskustvu, mobilnosti.
Raul Tajtelbaum je više od četiri decenije radio u raznim izraelskim medijima: bio je komentator i dopisnik iz Nemačke najtiražnijeg izraelskog dnevnika „Jedioth Ahronoth“. Tajtelbaum je rođen u Prizrenu. Za vreme italijanske okupacije bio je aktivan u ilegalnom omladinskom otporu u ovom gradu. Posle kapitulacije Italije Raul i čitava familija Tajtelbaum su poslednjim transportom Jevreja sa teritorije Jugoslavije odvedeni u nemački logor Bergen Belzen gde mu je stradao otac. Posle oslobođenja se vratio u Jugoslaviju, u Prvoj muškoj je bio skojevac, a onda se 1949. iselio u Izrael. Sarađivao je sa beogradskim novinama „Borba“ i „Politika“, kao i nedeljnicima „NIN“ i „Vreme“. Objavio je više knjiga Izraelci na raskršću (sa M. Klarinom), Zlato holokausta, o ulozi Švajcarske u Drugom svetskom ratu, a uskoro izlazi iz štampe studija Biološko rešenje, istorijat reparacija koje su dobili preživeli holokausta. Već dugo je vrlo aktivan u političkom životu Izraela na levom krilu političke mape.