Radovi u toku

„Ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu?“, pitanje je koje svaki pisac postavlja svom prevodiocu kada svoje „čedo“ prati u nepoznati svet uz nadu da će začuti umilni odgovor: „Ti, dragi moj autore.“ No retko se kom piscu ukazuje mogućnost da se suoči sa više ogledalaca i da mu svako od njih saopšti šta misli o njegovom delu. Takva prilika nedavno se ukazala Umbertu Eku, slavnom italijanskom piscu, filozofu i semiotičaru. Jedan od najvećih mislilaca dvadesetog veka susreo se sa svojim prevodiocima na skupu „Lavori in corso“ (radovi u toku) koji je nedavno održan u Puli u okviru Sajma knjiga. Svoju priliku da sa autorom razmene mišljenje o raznim problemima koji se javljaju prilikom prevođenja imali su Helena Miraljes Losano (Španija), Burkhart Kreber (Nemačka), Elena Kostjukovič (Rusija), Imre Barna (Mađarska), Srečko Fišer i Vasja Bratina (Slovenija), Lia Paić i Nino Raspudić (Hrvatska) i Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi (Srbija). Moderatori skupa bili su neumorna profesorka Ljiljana Avirović i hvarski bard Tonko Maroević. Eka i prevodioce ugostio je Circolo italiano, a oni koji nisu uspeli da uđu u salu za konferenciju mogli su da prate raspravu preko video-bima.

Svako ko je nekada bio u Dalmaciji ili Istri tokom jeseni i zime, zna da se živahni primorski gradići pretvaraju u pustare u koje hrle jedino penzioneri željni da ogreju svoje kosti po vansezonskim cenama. Pa ipak, tokom prve nedelje decembra, Pula uvek oblači drugačije ruho i svojim izgledom podseća na dane kada se u njoj dodeljivala Zlatna arena i kada su se niz njene ulice slivale reke ljudi. Sa(n)jam knjige je i ove godine svojim programom privukao mnoge ljubitelje pisane reči koji su s nestrpljenjem očekivali ko će dobiti najvišu hrvatsku nagradu „Kiklop“, slušali kako se stihovi Luke Paljetka i Tonka Maroevića pretaču u muziku, prisustvovali promocijama mnogih knjiga. Ogromnu pažnju izazvala je i koncertno-pesnička prezentacija zbirke pesama Kemala Montena Za sve moje ljubavi. Mlađi su pak željno iščekivali koncert Ramba Amadeusa i koristili veliki sajamski popust da upotpune svoje biblioteke. Pa ipak ono što je obeležilo ovogodišnji sajam bez sumnje je bio dolazak Umberta Eka. Gradom je zavladala prava ekomanija, ljudi su se tiskali na konferencijama za štampu i promocijama knjiga i dovijali se kako da se domognu potpisa slavnog autora. Na svu sreću, srdačni i dobroćudni Eko poslednjeg dana svog boravka potpisao je knjige svim svojim obožavaocima koji su satima strpljivo čekali u redu. Naravno, lovci na autograme dosetili su se jadu. Smislili su kako da se domognu potpisa a da ne potroše novac za knjigu. Pred perom profesora Eka tako se najčešće našlo besplatno izdanje Imena ruže (ono isto koje su „Novosti“ u Srbiji podelile u 300.000 primeraka). Slavni romanopisac je kasnije u restoranu veselo prokomentarisao da knjige sa autorovim potpisom imaju veću vrednost samo ukoliko ih ima više od knjiga na kojima potpisa nema. Nino Raspudić, kršni Mostarac, koji više podseća na košarkaša nego na univerzitetskog profesora, ovako je u „Feral tribjunu“ opisao ponašanje poznatih ličnosti koje su se zatekle na pulskom sajmu tog dana: „Ugledniji likovi hrvatske kulture su nas vrebali kasnije, dok smo sjedili za stolom u kavani Mozart. Obilazili su oko Eca kao penzioner oko kontejnera u potrazi za plastičnom bocom i onda bi naglo prišli, vadili knjigu i snishodljivo upitali ‘Ako biste zamolili gospodina Eca…’“

DALJE OD BALKANA: Tokom svog boravka Eko je održao i dve konferencije za štampu na kojima je bilo i poneko pitanje sa političkom pozadinom, ali stari lisac nije upao u zamku da se izjašnjava o nečemu što ne spada u njegovu kompetenciju. Šarmantnim glasom domaćinima je saopštio „da je najbolje ne mešati se u balkanska zbivanja jer je na tim prostorima došlo do raspada četiri carstva – rimskog, otomanskog, habzburškog i sovjetskog, i da su se upravo zbog toga javili problemi kojih u drugim regionima nije bilo“. I za pitanje „šta znate o hrvatskoj književnosti?“ Eko nije imao spreman odgovor. Najpre se izvinio što još uvek razmišlja o jugoslovenskoj književnosti i dodao da ne zna gde treba da uvrsti Ivu Andrića, a potom je na razočaranje domaćina „iznedrio“ Danila Kiša. Klaudio Magris, slavni italijanski pisac koji je uz Eka takođe bio gost sajma, brže-bolje pridodao je i Krležu, ali to ime Eku nije zazvučalo poznato.

Profesor bolonjskog univerziteta dao je i svoju ocenu „bolonjskog procesa“ koji se odnedavno primenjuje i u Hrvatskoj i u Srbiji: „Smatram da će veći protok studenata doprineti sklapanju međunarodnih brakova (i sam je oženjen Nemicom), pa će samim tim biti i više dvojezične dece.“ Pa ipak, sistem kredita i bodova koji se po novim pravilima primenjuje, po njegovom mišljenju je poguban. „Više se ne ocenjuje nečije znanje, već vreme koje je provedeno u njegovom sticanju“, tvrdi Eko.

Na pitanje da li misli da je knjiga u opasnosti i da li internet može da bude njen dželat, Eko je odgovorio da smatra da je internet dobar za opismenjavanje, ali da ne može da zameni knjigu. „Svaki ludak koji bi pročitao Božanstvenu komediju na svom kompjuteru završio bi na očnoj klinici. Knjigu možemo da čitamo u avionu, u čamcu, kada nestane struje, pa čak i u nekim položajima Kamasutre“, kaže Eko.

Vatreni levičar demantovao je da je rekao da će napustiti Italiju ako Berluskoni dobije još jedan mandat. On je izjavio da bi mogao da živi u mnogim gradovima poput Pariza ili Njujorka, ali da u obzir dolazi i Pula pod uslovom da na poklon dobije vilu sa bazenom. Smeh svojih obožavalaca izazvao je i odgovor na pitanje da li bi ga iznenadila Nobelova nagrada: „Ne, zašto?“ Dodeljuju je svake godine.

U RALJAMA PREVODILACA: Uprkos tome što nikada nije bio u bivšoj Jugoslaviji, prava je šteta što Umberto Eko nije bio na mestu Kutiljera, lorda Ovena, Stoltenberga ili Karla Bilta jer bi možda uspeo da svoju teoriju prevođenja primeni i na politiku. A šta je osnova te teorije? Pregovaranje. Po Umbertu Eku prevodilac mora da „pregovara“ sa autorom i sa samim delom kako bi u svom prevodu što bolje preneo original. Ali da bi se nešto dobilo mora nešto i da se izgubi, a tokom dvodnevne konferencije prevodioci su saopštavali svom autoru šta su u tom procesu sačuvali a šta izgubili. Na kraju izlaganja Eko je dao svoj sud o iznetoj problematici. Elena Kostjukovič je govorila o poteškoćama prevođenja brojalica iz poslednjeg Ekovog romana Tajanstveni plamen kraljice Loane, dok je Imre Barna razmatrao prevođenje pojedinih glagolskih vremena kojih u mađarskom jeziku nema. Srečko Fišer proces prevođenja vidi kao stvaranje novog umetničkog dela, dok su Burkhart Kreber i Nino Raspudić izneli svoje iskustvo o prevođenju knjige Otprilike isto. U toj knjizi Eko je iskazao svoje stavove o prevođenju. Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi osvrnuli su se na značaj književnih citata u Ekovim romanima i ukazali da neki postupci koji mogu da se primene u većim jezicima nisu adekvatni i za manje. Tako se Leopardijev stih koji ima ulogu samo da iskaže načitanost određenog lika (Diotalevi iz Fukoovog klatna) može lepo prevesti Bodlerovim, Geteovim, Gonogorinim ili Kitsovim stihom, a da francuski, španski, nemački i engleski čitalac nijednog trenutka ne pomisli da je čudno to što neki Italijan citira njihove slavne pisce, dok bi čitalac u Srbiji bio začuđen kada bi taj isti lik „iz rukava“ izvukao Disa, Dučića ili Šantića.

Tokom konferencije Eko je rekao da lako može da razume probleme onih prevodilaca koji prevode na jezike koje on poznaje, ali da na osnovu pitanja koje mu njegovi prevodioci postavljaju može da shvati i kakav je kvalitet prevoda kada je reč o jezicima kojima ne vlada. Lako je prepoznati i loš prevod, kao što je prvi piratski prevod Imena ruže na arapski. Na koricama ove knjige baškarila se gola žena, a naslov je promenjen u Seks u manastiru.

BRIONSKE ŠETNJE: Poslednji dan svog boravka u Puli Eko je proveo na Brionima. Sigurno je da je i njega kao i prevodioce sa bivših jugoslovenskih prostora zanimalo da vidi neku od Maršalovih vila, ali je vodič dočekao veselu družinu rečima da je u njih nemoguće priviriti budući da su pretvorene u rezidencije hrvatskog rukovodstva (Bela vila sada gosti predsednika Mesića). Umesto toga Eko je „imao čast“ da vidi slonove Sonija i Lanku koje je Indira Gandi poklonila Titu i da nahrani gladno magarence sendvičima. Veći deo putovanja proveo je dremkajući, a svaki put kada bi vozić koji kruži oko Velikog Briona trucnuo on bi se budio i svoje saputnike zabavljao sjajnim komentarima tipa: „Za igranje golfa nije neophodno da budete glupi, ali je poželjno“, rekao je Eko kada je ugledao grupu ljudi koja se okupila oko jedne rupe. Vitalnog starčića čiji je korak u sedamdeset petoj godini podjednako brz kao i njegov um nije nimalo fascinirala ni zbirka prepariranih životinja predsednika Tita. Doduše, sigurno bi ga zabavilo saznanje da je jezik na natpisima u muzeju pravi odraz tog doba, kao što su svi učesnici iz bivše Jugoslavije zaključili: „Često je Predsjednik znao dobiti na poklon poneku biljku, životinju ili pak donijeti neku sjemenku sa svojih putovanja mira. Svi ti životom ispunjeni pokloni zahvaljujući Titu na otočju Brioni dobijaju novo stanište.“ Na kraju posete Eko je obišao i muzej fotografija, a sa svojim kolegom Magrisom žučno je raspljavao da li je Stari zaista bio u pravu što je više voleo Đinu Lolobriđidu od Sofije Loren. Oštrom oku nije promaklo ni to da je Tito ponekad ispod odela nosio košulje sa kratkim rukavima, kao i činjenica da bivši predsednik SFRJ, za razliku od njega, nikada nije bio u Australiji. Po povratku u hotel Eko je pozvao preostale prevodioce (neki su Pulu napustili ranije) na piće i uveselio ih svojim pričama o druženju sa Šonom Konerijem, ljubavnoj vezi sa poznatom italijanskom divom, pričom o tome kako je prestao da puši i zašto u ustima uvek ima pola toskanske cigare. I dok su se njegove besede širile hotelom Galija, a smeh orio na sve strane, „ogledalca“ su mu oprostila sve grehe i besane noći provedene nad njegovim knjigama.