Kako je Hipokratova zakletva isplivala tamo gde joj se niko nije nadao
Bog je pogledao Srbiju i za njenu ličnu novu godinu udesio da noć bude blaga, ne baš toliko da Sanda Rašković-Ivić obuče haljinu sa žirafama, ali da se Matija ogrne šerlokholmskovskom pelerinom i da stavi kapče iz „Baskervilskog psa“, premijer je evropejski stajao između Matije kao predstavnika britanske mode i Sande kao zastupnice mode nekadašnjih kolonija, pored njih Velja i Dodik koji napusti svoju eparhiju ne bi li uz našeg voljenog premijera ujedinitelja okajao greh što se pojavio na Tadića konvenciji, uglavnom, svi bez bračnih i vanbračnih drugova – do izbora mi smo jedni drugima porodica, momačkoj večeri prisustvuje samo Sanda koju osmerac Bore Đorđevića o Čedi narkomanu iznimno veseli, pa nije, veli, došla na parastos, nego na doček nove godine, a pesme što se tiče, znate da Frojd kaže – u svakoj šali ima pola istine…
Ne bih rekao da je otac psihijatrije to kazao, nema veze, uglavnom, na pitanje da li ona to potvrđuje dijagnozu izrečenu sa bine, Rašković će Ivić: „Nemojte me to pitati: ja sam ipak lekar!“ Šta li to znači, bogo moj?! Najpre sam vam čista Srpkinjica, pa sam vrla ja potpredsednica, možda sam i mračni predmet želje zhizneradostnogo vavek Velje, ja sam ona vredna službenica što popisa raseljena lica i dodeli, tako mi šijuna, sama sebi pola milijuna, i lekar sam kom se ne dostoji da o bolji Čedinoj govori…
Tako je, doktorice, brava, brava, za to nam baš i služi Pesnik, lice bez položene Hipokratove zakletve!
Kako tandem Cvetković–Maček u Niš pobeđuje Dimitrija Tucovića
Ja zapravo ne znam kako se ulica gde sam rođen zvala pre Drugog svetskog rata: Farkaždin se delio na Veliki, Mali i Zeleni sokak, Breg, Utrine i Jamure (sve paralelno osim možda Jamura, favele ravnodušne prema geometriji K und K), uglavnom, rodio sam se u ulici narodnog heroja Toze Markovića (Zeleni sokak), Mali sokak pripao je Sonji Marinković, isto partizanki, Main Street je kao i diljem zemlje dodeljen najvećem sinu, jedinom Maršalu naše u ratu i revoluciji rođene Armije.
Činilo nam se da smo princip krštavanja ulica shvatili jednom za svagda: pogineš u partizanima i dobiješ nekoliko ulica makar u tvome dištriktu, što se škola tiče, tu beše više mesta za naučne radnike, prosvetitelje i slikare (škola u Orlovatu zvala se „Uroš Predić“, u Idvoru „Mihailo Pupin“, u Farkaždinu „Dositej Obradović“, mada potonji nije bio rodom odatle), ali su oni, kao i učesnici NOP-a morali da budu mrtvi, u školi će se ispostaviti da je Branko Ćopić živ, aha, zato baš i nema ulicu, nema je ni Koča Popović, ni Đuro Pucar Stari: svi su oni bili živi i mogli su u nekom trenutku sa Titovog puta da skrenu, jedino On sam nije mogao da skrene sa svoj puta, ergo, u Titovom se slučaju država kladila na nepogrešivost, Maršal je bio naša verzija Svetog oca.
Ikona sa njegovim još nepodgojenim licem koje govoraše „učili ste kako sam srušio most i zavarao pomalo doduše i priglupog neprijatelja te spasao onolike ranjenike“ krasila je svaku prostoriju u opštini, sudu, domu zdravlja, vatrogasnom društvu, slastičarni, svakome je sa zida poručivano: „Eto, da ne bi ovoga čoveka, ne bi bilo ni ove berbernice, gde uz peć na ugalj koji su iskopali bosanskohercegovački rudari prašte pošalice kako mušterija tako i samoga brice“, u birtu je pored Slike bio i natpis „Čast svakome – veresije nikome“, držao sam da je to misao druga Tita, a nije bila, niti se na njega dabogme odnosila, naprotiv, da je kojim slučajem svratio videlo bi se šta je veresija bez obala.
Kad je Tito umro, slike su se našle prve na udaru, jedne daj na tavan, druge u podrum, nastade pomama za Karađorđevićima, jako fotogeničnom familijom, pa za Čičom, potom su stradale Titove biste, za njima ulične table… U borbi protiv svega partizanskog isticao se Vukov Srpski pokret obnove (ni danas se ne zna obnove čega!), ulice su gubili partizani o kojima ni desničarski nastrojeni istoričari nisu iskopali nikakvu gadost poradi koje ih je trebalo posthumno degradirati i kazniti, mahom su kao omladinci poginuli, nisu dakle imali kad da pokvare utisak tako što će se kao pobednici useliti u vilu buržuja, predratnog krvopije optuženog da se bio slizao sa okupatorom; ulice su vraćane ili po prvi put dodeljivane četničkim ili crkvenim velikodostojnicima, kraljevima, kneginjama, kraljevom baštovanu i ne znam sve kome, novi milenijum Srbija pod ravnateljstvom Koštunice provodi u desničarskom orgijanju, četnici su proglašeni za ravnopravne učesnike NOP-a, rehabilitovani su i dobili penzije, na pomen žrtvama holokausta niko odovud nije otišao u Aušvic, kao ni na rusku paradu za Dan pobede, i kad čovek pomisli da se nema više kud desno ni kud više natrag, Srbi nadmaše sebe: Nišlije hoće da na predlog poslanika G17 ulicu nazovu imenom Dragiše Cvetkovića, potonji je za Niš učinio više nego bilo ko, od Konstatina Velikog do putegradećeg Velje, Cvetkovićeva crnotravska stručnost stavljena je ispred njegove politike čiji je vrhunac potpisivanje pakta sa Trećim rajhom, pa dobro, neka stvari nisu bile onako proste i jasne kao što smo mi učili, ali Cvetkoviću hoće da daju ulicu Dimitrija Tucovića! Poginulog u Kolubarskoj bici! Pa sama ta pogibija trebalo bi da mu u ovoj homerovskoj državi bude neki plusić, ali ne, držao je stranu radnicima i sirotinji, da ga je Bog poživeo sto posto bi bio u partizanima, prema tome, iš iz Niš!
