Crni bazen i druga izvorišta

Tokom poslednja tri meseca u Pančevu je pet puta bila proglašena RBH opasnost, da bi nakon poslednjeg februarskog incidenta iz otrovne magle u Južnoj industrijskoj zoni Pančeva najzad izronio glavni osumnjičeni za konstantno trovanje 130.000 građana – prema sve uvreženijem mišljenju, to je izuzetno profitabilno preduzeće HIP Petrohemija, koje je 5. februara zbog havarije u svojoj fabrici Etilen privremeno obustavilo proizvodnju i u koje sada svi oštro upiru prstom za učestale skokove koncentracije benzena u pančevačkom vazduhu.

Na osnovu više izveštaja republičke inspekcije, u Upravi za zaštitu životne sredine spremili su krivične prijave protiv odgovornih lica u Petrohemiji, a kritici rada su se pridružili lokalni mediji i lokalna samouprava u Pančevu. No, po logici da je dugoočekivani osumnjičeni sada postao nekako preterano sumnjiv, otvorilo se i pitanje da li je jedini i pravi krivac za visoke koncentracije benzena zaista samo ova fabrika i njen često spominjani „bazen za egalizaciju“ sa čije površine, negde u dubinama petrohemijskih pogona, izviru otrovi koje vetar potom lagano nosi ka gradu?

U petak, kad su mnoge ustanove i građani Pančeva na jedan sat obustavili rad i sa maskama izašli na ulice da bi protestovali protiv tradicionalno autistične Petrohemije, novo rukovodstvo ove fabrike pristalo je da eksluzivno za „Vreme“ otvori svoju kapiju i pokaže kako sa unutrašnje strane izgleda „najpoznatija srpska trovačnica“. Ono što se moglo videti u toj višečasovnoj šetnji kroz pogone koji najpre nalikuju na „Zonu“ iz SF romana braće Strugacki, ne tiče se utvrđivanja razmera ekološke krivice ove fabrike, ali je pokazalo da, kao što to uvek i biva, stvari iznutra nisu onakve kako spolja izgledaju.

POSUDE: Mada najveći domaći izvoznik, sa čudovišnim godišnjim profitom od 300 miliona evra, proizvodima koji zadovoljavaju svetske standarde kvaliteta i kompleksom skupih hemijskih postrojenja na površini od 328 hektara, Petrohemija je iznutra ipak prava srpska fabrika.

Sedam od devet fabrika koje čine ovo preduzeće nalaze su u Južnoj zoni, par kilometara niz drum koji iz Pančeva vodi ka Starčevu. Sa iste strane ulice nalazi se i HIP Azotara, a na suprotnoj je NIS Rafinerija nafte Pančevo, preduzeće sa kojim Petrohemija sarađuje proizvodno i na druge načine, iako se, po svemu sudeći, mnogo razlikuje od ovog svog starijeg brata.

Petrohemija je osnovana 1968. godine kao deo Hemijske industrije Pančevo i projektovana je tako da bude tehnološki oslonjena na Rafineriju jer od nje dobija sirovinu. Od svog podizanja, Petrohemija proizvodi bazne hemijske proizvode, za proizvodnju polimera, ali i drugih materijala. U globalnom ekonomskom ciklusu, verovatno bar deo silne inostrane plastične robe koja stiže na tri kilometra udaljen pančevački buvljak bazno potiče od materijala koji su proizvedeni u ovoj fabrici. Pored fabrika u Južnoj zoni, u Petrohemiju spadaju i Fabrika sintetičkog kaučuka u selu Elemir i Fabrika za proizvodnju pe-cevi i fitinga u selu Crepaja.

Mada u javnost povremeno dopiru žalbe i protesti radnika zbog nezdravih uslova rada, unutar Petrohemije će se pre svih drugih, najpre osetiti miris samoupravljanja. Mnoge kompanije veličine Petrohemije poseduju i neku vrstu radničkih odmarališta, šah-klubove, sportska društva i izdvojena odeljenja za društvene aktivnosti, ali nije baš sasvim uobičajeno da zaposleni u nekoj korporaciji pokazuju toliki stepen saživljavanja sa svojim radnim mestom kakav se može videti u Petrohemiji.

Rukovodeću strukturu čine uglavnom inženjeri, mahom tehnokrate koji će gigantski rezervoar sa etilenom nesvesno nazvati „ova moja posuda“, a za primarni frakcionator u kome se hlade komponente izdvojene iz sirovog benzina reći će „u ovoj koloni mi se odvajaju teške frakcije“.

Izgleda da ni radnici baš ne vole klasične menadžere opšte prakse koji obično vode kompanije sa tolikim kapitalom, budući da se u Petrohemiji svuda mogu čuti komentari da generalni direktor treba da bude inženjer, kako kažu „naš čovek, a ne neko doveden sa strane“. Zato ne treba da čudi dosadašnja prilična medijska zatvorenost ovog preduzeća za koje sve doskora kao da uopšte nisu postojale javne ekološke debate i uopšte gledano, bilo kakav svet izvan fabričke kapije.

REMONT: Zaista, već na parkiralištu ispred fabrike ulazi se u jedan svet kakav bi malo koji posetilac očekivao od najprofitabilnije srpske fabrike. Upravna zgrada Petrohemije nalazi se kod kapije, ispred samih postrojenja, ali to nije jedino što je čini potpuno drugačijom od arhitektonskih čuda sličnih giganata.

U upravi Petrohemije nema mermernih zidova i podova, bešumnih liftova, spot-svetala i klizećih vrata sa ugraviranim logom kuće, ni u jednoj kancelariji se neće naći skupoceni tepisi, tapiserije ili čuvena ulja za koja posetilac kaže: „Pazi, nisam znao da je ova slika ovde“. Nema čitave armije obezbeđenja koja uz radio-vezu raspoređuje automobile na parkingu i sačekuje posetioce.

U čistom, ali uskom i sumračnom holu, iza izbledelog pulta sede samo dve sredovečne žene i upisuju one koji dolaze, vraćajući im srdačno dokumenta uz „izvoli, sine“. Na ulaznim vratima, tri radnika u plavim mantilima nameštaju svetiljku. Niko od njih ne skriva radoznalost zbog dolaska novinara. „Opet smo nešto zabrljali“, preko ramena kaže radnik na merdevinama dok zavija sijalicu.

„Nažalost, sad smo mi sami doprineli da postoji argument više protiv Petrohemije“, kaže za „Vreme“ zamenik generalnog diektora Šandor Ambruš, komentarišući nedavno ispadanje fabrike iz proizvodnje i optužbe da Petrohemija izaziva visoke koncentracije benzena nad Pančevom. On smatra da u radnom režimu i pri normalnim uslovima Petrohemija ne može biti jedina kriva za aerozagađenje jer njena sirovina „ne sadrži sumpor“. Ambruš je kao inženjer tehnologije 29 godina radio u Petrohemiji da bi prvi čovek ove fabrike postao posle ostavke Siniše Borovića tokom novembarskih događaja u Pančevu (vidi okvir).

„Petrohemija je radila 400 dana bez zastoja“, kaže Ambruš tvrdeći da, mimo vanrednih situacija, fabrika ne zagađuje životnu sredinu onako kao što svi misle i da se njena proizvodnja uobičajeno zaustavlja jedino prilikom remonta postrojenja. Ranije se remont obavljao svake godine, ali se kao i u većini srpskih fabrika, u poslednjih deset godina zbog visoke cene to čini jednom u dve godine. To bi moglo da utiče na bezbednost rada, ali se, prema Ambruševim rečima, remonti sada pažljivije pripremaju i duže traju.

HAVARIJA: Kako je onda došlo do iznenadnog zaustavljanja fabrike? U petak 2. februara u fabrici Etilen se oko 13 sati pokvario jedan od takozvanih krek gas kompresora. „Uzrok je neovlašćena i neodgovarajuća intervencija dvojice radnika“, smatra Ambruš, objašnjavajući da je sat vremena kasnije proces proizvodnje obnovljen i normalno nastavljen. Međutim, ispostavilo se da je posle uspešne obnove rada počeo nekontrolisano da raste nivo fluida u usisnoj posudi krek gas kompresora, što je zapravo jedna velika kanta za vodu i gorivo, označena kao M-51.

Podizanje nivoa tečnosti bio je dovoljan razlog za oprez pošto bi tečnost u kompresorima izazvala katastrofu velikih razmera. Kako bi izbegli havariju, u fabrici Etilen su oko 19 sati iz M-51 ispustili vodu i benzin u odvodne kanale, što se stručno naziva dreniranje i što je benzin dovelo sve do otvorenog bazena za egalizaciju, odakle se u atmosferu podižu benzen i njegovi otrovni drugovi, tuolen i ksilen. Sa posudom M-51 imali su problema sve do ponedeljka, a kako tvrde, tečnost je iz nje potom izvlačena u cisterne da ne bi stigla do bazena. Kako bi se ustanovilo šta izaziva ove probleme, doneta je odluka da se proizvodnja u fabrici sasvim zaustavi, što je učinjeno u ponedeljak u 10.30 sati.

U međuvremenu, kad je proizvodnja već bila zaustavljena, dva kilometra severno, u večernjim satima, pod laganim vetrom počela je da raste koncentracija benzena nad Pančevom. Na mernom mestu Vatrogasni dom, opštinski monitoring sistem je u periodu između 19 i 21 sat zabeležio da je koncentracija benzena 160,5 mikrograma po kubnom metru. Kao i obično, lokalna samouprava i predsednik Opštine Srđan Miković podigli su uzbunu, a pravovremeno je reagovala i Uprava za zaštitu životne sredine Ministarstva za zaštitu životne sredine. Ministar Aleksandar Popović je zabrinuto telefonirao iz inostranstva, a na teren su izašli republički inspektori.

Inspekcija je ustanovila da Petrohemija nije na vreme obavestila Upravu za zaštitu životne sredine o zastoju koji se desio, kao i da je benzen najverovatnije ispario sa famoznog bazena za egalizaciju u Fabrici za obradu voda. Prilikom dreniranja posude M-51, kroz odvodni sistem je u ovaj bazen stigla velika količina benzina. U Petrohemiji kažu da su bazen blagovremeno očistili, a da su benzin i vodu na taj način ispuštali samo u petak 2. februara, u prva dva sata havarije, dok je koncentracija benzena nad gradom pravila skokove sve do sledećeg petka 9. februara.

„Da bismo obavili mini remont i pregledali postrojenja, moramo iz postrojenja prethodno izvesti sve ugljovodonike“, kaže Ambruš, objašnjavajući da se to čini ispuštanjem u cisterne kako bi se ponovo upotrebili, ali da je za bezbedan ulazak ljudi u posude potrebno izvršiti i produvavanje azotom. Tada se ove materije izvode na baklju gde se bezbedno uništavaju sagorevanjem i pretvaraju u ugljen-dioksid i vodu. Ceo proces zahteva da fabrika bude van proizvodnje sedam do deset dana.

„Petrohemija jeste u zastoju. Odluka o zaustavljanju mogla je biti doneta brže, a benzin brže i energičnije izvučen iz egalizacionog bazena. Međutim, ne prihvatam odgovornost da nismo kooperativni“, ističe Ambruš i dodaje kako Petrohemija nije pokušala da prikrije i prećuti havariju u fabrici etilena. „U trenutku kad spasavamo tehnološki proces, ne možemo misliti na inspekciju“, kaže Ambruš. No, kako god bilo, Petrohemija je u ovom slučaju uhvaćena na delu, kao dete sa prstima zamočenim u džem.

ETILEN: Petrohemičari sada pokušavaju da restartuju fabriku. Aktivnosti na obezbeđivanju uslova za pregled opreme, o kojima Ambruš govori, vidljive su u celom petrohemijskom kompleksu, a posebno u fabrici Etilen gde radnici sa šarenim šlemovima rasklapaju kompresore i posude. Na putu do ove fabrike naš vodič Stevo Ličina pokazuje nam autobus koji razvozi radnike unutar fabričkog kruga. „Potrebno je 20 minuta da bi se peške stiglo do drugog kraja Petrohemije“, kaže Ličina.

„Krekovanje ili piroliza vrši se u pećima na temperaturi od 850 stepeni“, kaže za „Vreme“ direktor Etilena Jonel Krdu. U ovoj fabrici se tako vrši cepanje molekula na manje delove i od sirovog benzina se dobija 30 odsto etilena, 15 odsto propilena, 10 odsto frakcije C4 i više od 20 odsto pirolitičkog benzina. Ceo složeni proces proizvodnje baznih hemijskih materijala zasniva se na postupnom razdvajanju sirovog benzina na lakše komponente.

U šumi cevi svih mogućih debljina, skela, reaktora, sepratora, kompresora i raznoraznih velikih i malih posuda koje u nizovima oblikuju prolaze i metrima visoke kule od opreme, Jonel Krdu pokazuje peći za zagrevanje sirovog benzina na koje se nadovezuju frakcionatori, a potom sa jedne strane izmenjivači toplote i separatori, sa druge krek gas kompresori, gde Krdu najzad pokazuje i crnu, nekoliko metara visoku usisnu posudu M-51 koja je izazvala zastoj fabrike.

Između silnih cevi, ponegde voda ističe na tlo, na raznim mestima se iznenada uključuju kompresori koji uz neprijatno šištanje ispuštaju vazduh, a po pločniku se u duginim bojama razlivaju boje. Nekoliko radnika sa šlemovima otvara jedan veliki horizontalni hladnjak, dok kran podiže njegov masivni prednji poklopac. Potom vidimo kontrolnu sobu fabrike, gde se u dugim nizovima duž zidova nalaze prekidači i monitori sa grafikonima i vrednostima parametara procesa proizvodnje.

„Po zaustavljanju, pratili smo stanje tehničkih sistema i opreme“, kaže Krdu, objašnjavajući kako je vršeno sporno dreniranje rezervoara M-51. Voda i benzin su hitno ispušteni u odvod zbog opasnosti od mnogo veće havarije, a pri tom je, po rečima Krdua, intervenisala i vatrogasna ekipa koja je ulaz u odvodni sistem zalila penom kako ne bi došlo do eksplozija.

Na izlazu iz mreže cevi nalazi se desetak metara visoka baklja na kojoj sagorevaju ugljovodonici i koja je posle potpune obustave rada izazvala strepnju u Pančevu zbog intenzivnog zvuka koji proizvodi. Otkako se postrojenja u Petrohemiji produvavaju i čiste od ugljovodonika, zbog rada baklje nad Pančevom se noću čuje misteriozna tutnjava. „Tu imamo novu smokeless baklju, kupljena je 2003. godine i ima najsavremeniji tip vrha baklje“, kaže sa ponosom Krdu objašnjavajući da je ova baklja bučna, ali zato ne dopušta izlazak ugljovodonika u atmosferu. Ako je to istina, onda izgleda da se baš na primeru baklje vidi kako fabrika poput Petrohemije zbog svoje tehnokratske arogancije i slabe komunikacije sa javnošću uspeva da napravi bauka i od uređaja koji je nabavila sa namerom da zaštiti životnu sredinu.

OTPADNA VODA: Ispod čitavog petrohemijskog kompleksa nalaze se podzemni kanali koji služe za odvođenje fluida ka Fabrici za obradu voda. Ovaj pogon se nalazi pri dnu kompleksa, uz kanal otpadnih voda koji se kilometar dalje uliva u Dunav. Voda koja iz drugih pogona stiže do Fabrike za obradu voda zagađena je najraznovrsnijim materijama, da bi se ovde prečišćavala u više koraka.

„Mi ne možemo biti odgovorni za vazduh i ono što ispari, mi ovde brinemo o vodi“, kaže za „Vreme“ Milan Porobić, direktor Fabrike otpadnih voda, objašnjavajući da ovaj pogon, uz svu želju da do zagađenja ne dođe, ne može da utiče na to kakav će biti sastav vode koja do bazena stigne i da li će ona biti toliko opterećena da iz nje isparava benzen.

Uz nekoliko plastičnih demonstracija taloženja mutne tečnosti i šetnje po metalnim skelama iznad velikih bazena, Porobić uz naročitu gestikulaciju pokazuje pogone u kojima se vrši egalizacija, mešanje sa muljem ili čišćenje pomoću bioloških organizama. Međutim, ovi bazeni su otvoreni i dok se voda prešišćava gasovi isparavaju u atmosferu. Nad svim bazenima se podiže toliko intenzivan i tako neprijatan miris da kod ljudi sa nenaviknutim nosom izaziva vrtoglavicu.

Najzad stižemo i do čuvenog bazena za egalizaciju, glavnog krivca, odakle se podižu otrovne pare benzena. Crni bazen, dug desetak i širok pet metara, ne deluje bogzna kako, malo ko bi pomislio da ga smatraju ključnim izvorištem najvećeg ekološkog problema na Balkanu. „Egalizacija“, napisano farbom na betonskoj ogradi. Po tečnosti tamnobraon, gotovo crne boje, uz slojeve pene, pliva nešto što nalikuje na benzin. Svetlost u duginim bojama presijava se u tankom filmu na površini.

Porobić pokazuje zapečaćenu plavu burad u koju je tokom dreniranja posude M-51 u Etilenu sakupljan benzin, kako bi se sprečilo isparavanje. Dalje vidimo pumpu koja je inkriminisana kao uzrok zagađenja 14. novembra 2006. godine, kad je uporedo sa dolaskom predsednika Tadića u Pančevo Fabriku otpadne vode posetila republička inspektorka Jelena Stanković i ustanovila da ta pumpa radi iako je bilo zabranjeno. Pokvarena pumpa je zapečaćena sa sve zarđalim velikim zavrtnjem, nalik na onaj koji je izumeo još Arhimed. Okolo razasuti papirići od testiranja pH vrednosti.

„Izlazna voda je dobra“, kaže Porobić predstavljajući tabele sa niskom stopom HPK-a, hemijske potrošnje kiseonika. Silazimo na kanal gde prečišćena voda izlazi iz Fabrike otpadne vode. U kanal obrastao trskom, u slapu se izliva prozirna voda koja izgleda čisto. Ali, vazduh iznad nje nije preporučljiv za udisanje.

Porobić objašnjava da se u ovoj fabrici prečišćava ne samo otpadna voda iz Petrohemije već i iz Rafinerije nafte Pančevo. To tako funkcioniše jer je Petrohemija na geografski povoljnijem položaju uz kanal i bliža Dunavu. Zapravo, saznajemo da više od 80 odsto vode koja ovde stiže na prečišćavanje potiče iz Rafinerije. Da li to znači i da 80 odsto benzena koji sa osumnjičenih bazena povremeno plovi ka gradu potiče iz Rafinerije?

U tehničkoj studiji objavljenoj prošle nedelje, koja je napravljena u saradnji našeg ministarstva sa italijanskim ministarstvom za zaštitu životne sredine, kopna i mora, jasno su indetntifikovani kontinuirani zagađivači – NIS Rafinerija nafte Pančevo, HIP Petrohemija i HIP Azotara. Međutim, jedno je sigurno, Petrohemija je osumnjičena da zagađujuće materije stižu iz njenog dvorišta, a republički inspektori bi morali da provere tvrdnje rukovodilaca da je u to dvorište otrovna tečnost samo prebačena. Bez dosledne i efikasne inspekcije koja se ne hvata na prve pretpostavke i koja je, bez obzira na sadašnje pravilnike, sposobna da na terenu uradi kontrolna merenja, kao i svaka prava inspekcija, krivične prijave se uzaludno podnose, a krivci, ma ko bili, u prilici su da uvek prebacuju odgovornost.

Dotle, kad se uzme u obzir i pretakalište pirolitičkog benzina odakle takođe dolazi benzen, Petrohemija je jedini osumnjičeni koji je uhvaćen na delu – mlađi brat zatečen sa prstima u džemu. Dok on crveni i uzaludno objašnjava da nije sva krivica samo na njemu, starija braća stoje sa strane i zadovoljno se smeškaju. A dok se izlazi iz Južne zone, na putu ka gradu, jasno se vide baklje starije braće, šarene i zadimljene.