U državi Virdžinija desilo se to i to. U nekoliko navrata pisao sam da geografski pojmovi podležu padežima baš kao imenica ili pridev koji im prethodi ili ih sledi (dobro mi ide ovaj učiteljski solilokvij), navodio sam kao primer pesmu iz NOP-a gde stoji (ispravno, bez obzira na svrhu četničkog okupljanja): „Na planini, na Jelici/ Skupili se svi četnici/Stastali se pa govore/Petokraku da obore…“
Danas pak imate vest kako je „veličanstveni komemorativni skup na koji je trebalo da dođe i ministar inostranih dela održan na planini Jelica (uz čarobne zvuke finalista letošnjeg festivala u Guči…)“ Samo što ne rekoše „u selu Guča!“ Mada i to kažu: u selu Bašaid! Umesto: u selu Bašaidu, kao u gradu Madridu…
Nisam li dvared navodio pesmu U lijepom starom gradu Višegradu, jesam, ama poslenici sedme sile govore („pričaju“!) i pišu „u američkom gradu Alabama“… Digao sam ruke od ovog em amaterskog em nenaručenog i samim tim besplatnog podučavanja, ali sam juče pedeset osam puta čuo da je do masakra kakav se ne pamti došlo „u državi Virdžinija“, spikeri su uzrujani i pod uticajem su engleskog gde je Virdžinija uvek Virdžinija, pokušavao sam da izgladim stvar, ama se pojavljivao i tzv. kajron gde je crno na belo pominjan univerzitetski gradić u državi Virdžinija: uta-ta-uta-ta/ne menja se selo Ba/ni belgijska banja Spa!…. Zaspao sam priznavši sam sebi da ne bih baš napisao kako je četništvo poniklo u selu Bu i kako sam se lečio u banji Spi, pa opet, odjutros mi kroz glavu prolaze vesti gde se u lokativu ispravno i bogougodno pominje država ta i ta: „’Zlatni beočug’ za najbolji muffin pripao je Ljubomiru Živkovu: pekarski zanat pobednik je ispekao u državi Pensilvaniji, kolevci američke ustavnosti.“
Kako sam trajno izgubio talenat za čekanje u redu, ako sam ga ikad i imao
Moj hromozom za stajanje u redu faličan je, kad bi u školi pala komanda da se stane u red za užinu, apetit me je napuštao, još sam više mrzeo ono „u vrstu – zbor“, red za užinu vodio je ka tetka Milki koja je delila sutlijaš ili hleb sa marmeladom, ovaj na fizičkom bio je red koji nikud i ničemu ne vodi, ali ti redovi, kao i oni u koje će me naterati kad budem otišao u vojsku, bili su svi pod kupolom za mene i tako utlačenog vremena; kad si već rob, školskog sistema ili kasarne, nije li svejedno čamiš li pred tablom, slušaš li predavanje o večito budnom neprijatelju ili na mesečini stojiš u redu da bi fruštukovao gulaš i preslađeni čaj?! To mi je, uostalom, bio i čin, redov, biće koje stoji u redu, onaj ko je došao na red da bude vojnik, koji to radi kad je stanje redovno, majku, barem da sam bio redovnik, pripadnik kakvog reda, nema veze, sada kad nisam sužanj ni škole ni armije ne mogu u prodavnici zdrave hrane da mirno stojim iza ljudi kojima je malo što se i tako sve prodaje na meru (a što je pogubno dangubno), nego svak ko je ispred mene mora podrobno da se raspita o svojstvima svakog bogovetnog zrna, i u prodavnici nezdrave hrane kad građanka zausti da poručuje sto pedeset grama žužua izlazim nalevo krug pa ne znam kako da sam gladan. Pri tome ona ne kaže „molila bih vas sto pedeset grama“, niti „bih li mogla zamoliti za sto pedeset grama toga i toga“, nego „daćete miiii… sto pedeset grama“, ne sluti da me taj imperativ, ma koliko prostodušan, sebenesvetan te svrsishodan bio, nervira koliko i prodavanje peciva na meru.
Staćete u onaj red tamo! Pošta u Maksima Gorkog ima levi deo, gde se plaćaju telefonski razgovori obavljeni u kabinama, gde su prodavani takozvani vaučeri za mobilne, koverte, marke i sl., te centralni deo gde je red – oku i umu mučna boa penzionera i onih koje život neumitno vodi ka tome stadijumu a koja vijuga ka četirma šalterima za uplatu-isplatu. E, iz levog se dela, u kome obično nema gužve, donedavno mogao poslati novac. To ruku na srce potpada pod uplatu-isplatu, ali se valjda provlačilo i kao segment telefonskog saobraćaja, to je shvatanje, međutim, savremena poštarska nauka odbacila i mi pošiljaoci uterani smo u red, ama sam ja, da ne bih stao u mrski potiljak, upitao mogu li odatle da makar i poslednii raz pošaljem novac. Inače ljubazna prema meni službenica slavodobitno mi je očitala da oni to više ne rade, doimala se kao neko ko je dotad bio potcenjivan ili pretovaren poslom, e, sad više nije, uglavnom me je uputila u red, ali sam ja otišao u Borisa Kidriča ulicu, bolje mi je da prepešačim jedanaest blokova, nego da se vratim u red, i u Borisa Kidriča je naspram vrata šalter za preporučena pisma, kojekakve pakete, desno se crni stanovništvo, na mom šalteru samo jedna jedina građanka, s druge strane stakla podmlađeni i umereno ulepšani Vudi Alen čiji se programski neuhvatljiv pogled (to je onaj koji imaju i konobari kad neće da vas puste u njihov vidokrug) ipak našao u rašljama moje upornosti, izvinite, da li sa ovog šaltera još može da se šalje novac, ne može, opa, i Vudiju sam odvratan, očito ne zna da ljude koji idu preko reda mrzim koliko i kad osobno moram da stojim u redu: „Staćete ovde u red!“, likuje kao kaplar koji je ulučio priliku da komanduje ostav, grešite, mladi čoveče, neću stati u red, izmarširam na Cvetni trg ka novoj pošti gde robko odmah stanem u red ispred šaltera za uplatu-isplatu, tu niko ne zna za moja dva ugruvavanja, čak ni Simo Gajin, koji sa kapom kanadske provenijencije stoji iza mene i tobože mirno, kao da smo obojica školovani na Tibetu, sluša osam minuta ašikovanja trudbenice PTT-a sa nekojim japijem razbaškarenim kao da je lepojku sreo na bunaru.
