Sveža krv desnice

Specijalno za „Vreme“ iz Pariza

Dileme više nema – Nikola Sarkozi je postao šesti predsednik Francuske, koga su birači izabrali sa ubedljivih 53,06 odsto, što je manje od broja glasova koje je prikupio Fransoa Miteran 1988, ali više nego Žak Širak u drugom krugu izbora 1995. godine. Ovaj izbor je ipak po mnogo čemu istorijski. Najpre, jer je prvi put izabran šef države stranog porekla i to drugog kolena: otac Nikole Sarkozija, Pal Sarkozi, pobegao je iz Mađarske 1948. godine i posle boravka u Legiji stranaca ostvario pravo na francusko državljanstvo. Ovu činjenicu, sa velikom dozom optimizma, prokomentarisali su i brojni dnevnici u Tunisu, Maroku ili Alžiru ističući nadu da će možda jednog dana na ovu funkciju dospeti i potomak nekog arapskog imigranta.

Ovaj drugi krug predsedničkih izbora takođe je pokazao da su se francuski birači i definitivno vratili politici i da ih mnogo više nego ranijih godina interesuje ko će biti taj koji će donositi presudne odluke i ko će upravljati državom u narednih pet godina. Ponovo je oboren rekord izlaznosti na biračka mesta tako da je prošle nedelje izašlo blizu 86 odsto od upisanih glasača, što nije viđeno od 1965. godine i prvih predsedničkih izbora na kojima su glasali francuski građani. Međutim, sam izbor kandidata desnice Sarkozija, umesto kandidatkinje Socijalističke partije Segolen Roajal, prve žene koja je imala realne izglede da se nađe na čelu države, pokazuje želju i za novom političkom klasom koja bi kroz dinamične, ofanzivne i efikasne akcije izašla iz tradicionalne podele na levicu i desnicu.

UKORENJIVANJE DESNICE: I Roajalova i Sarkozi su tokom vrlo zanimljive kampanje isticali želju za dubinskim renoviranjem političkog života, što se ispostavilo kao neminovno i preko potrebno usled socijalne i ekonomske krize koja traje već dvadesetak godina. Francuzima je očigledno dosta sistema nastalog u vreme Miterana (čije su se izjave morale čitati između redova), Širakovih lažnih obećanja i tog uskog kruga isceđenih političara koji su izlizali TV ekrane i već hiljadu puta preokrenuli istu ploču. Kada je, 21. aprila 2002. godine, ekstremni desničar Žan Mari le Pen dospeo u drugi krug predsedničkih izbora, odbijanje projekta evropskog ustava, pa i neredi po francuskim predgrađima u jesen 2005. godine, događaji su koji su i definitivno pokazali da je „nešto trulo u državi Francuskoj“. Vapaji za promenama samo su se intenzivirali, a predsednički izbori su predstavljali priliku da se barem učini neka konkretna promena.

Izbor Nikole Sarkozija na čelo ovakve Francuske kakva je danas jos više ukorenjuje desnicu koja je na vlasti već punih 12 godina. Ali i tu je važno naglasiti koja Francuska, odnosno koji sloj ovdašnjeg stanovništva je omogućio Sarkoziju ulazak u Jelisejsku palatu. Podaci koje je objavio institut za istraživanja javnog mnjenja Ipsos nepunih 24 časa posle zatvaranja biračkih mesta podseća na neke nemile detalje iz vrlo bliske balkanske prošlosti. Naime, kandidat desnice je osvojio 68 odsto glasova stanovništva starijeg od 70 godina, dok su birači starosne dobi 60–69 godina glasali za Sarkozija većinom od 61 odsto. U ostalim, mlađim starosnim kategorijama trijumfovala je Segolen Roajal, ili je rezultat bio 50 prema 50 odsto. Najbolje rezultate Sarkozi je ostvario u seoskim sredinama (57 odsto) i u manjim gradovima do 100.000 stanovnika (56 odsto), dok je Roajalova u velikim gradovima i pariskoj regiji imala veću podršku. I još jedan podatak koji dočarava koga je Sarkozijev program najviše šarmirao: 82 odsto zanatlija i trgovaca, 67 odsto poljoprivrednika i 52 odsto stanovnika sa višom stručnom spremom. Desnica je zahvaljujući demografskom fenomenu koji je sve izraženiji u poslednjih nekoliko godina imala već u startu udobnu prednost. A Sarkozijeva Francuska će u budućnosti biti sve starija, pa se dakle može očekivati, prema sadašnjem stanju stvari, dugoročni ostanak desnice na vlasti.

DUGOGODIŠNJE PRIPREME: Ove dve činjenice koje pokazuju prevlast desne orijentacije će istovremeno biti za novog predsednika i izvor kontradikcije: izabrao ga je onaj deo stanovništva koji gaji konzervativne stavove o društvu, a u predsedničkom programu, naprotiv, obećava energične promene i novu dinamiku. Posle drugog kruga postalo je jasno da je Sarkozi svoju pobedu izvojevao zahvaljujući i pozamašnom delu Le Penovih pristalica koje je vešto privukao isticanjem stavova o nacionalnom identitetu, te obećanjima o zaustavljanju talasa imigracije. Strategija usisavanja jednog dela ekstremne desnice i njen rekordno slab rezultat u prvom krugu ipak ne mogu da se smatraju uspehom kao što su ovde ocenjivali mnogi analitičari: više od 80 odsto ovog biračkog tela upravo je dalo glas Sarkoziju i sada od njega logično očekuje i da realizuje ova obećanja. Ako Le Pen nije u drugom krugu, kao prošli put, glas treba dati kandidatu koji je blizak njemu, bio je moto simpatizera Nacionalnog fronta, tako da se sa sigurnošću još ne može tvrditi da je u Francuskoj prošla moda ekstremista i da je ova partija doživela fatalni kraj. Iako mu više nisu potrebni Le Penovi glasači, sada Sarkozi neće moći nazad kako bi očuvao podršku mase.

Pohod na Jelisejsku palatu pripremao je godinama: od Širaka je preuzeo partiju, oko sebe okupio solidnu ekipu uticajnih ljudi kako u politici tako i u finansijskim krugovima, pa čak i u šou-biznisu, i poput mađioničara uspeo vrlo brzo da izmeni ideološke temelje celokupne desnice. Sveža krv desnice kroz sažet i precizan program našla je put do nižih socijalnih grupa, bivših simpatizera levice. Socijalisti i Segolen Roajal, koja je gotovo neočekivano ušla u predsedničku trku, kao da nisu bili dovoljno pripremljeni za izbore i mogućnost da se nađu u drugom krugu. Najveći hendikep levice je nesumnjivo zastarela strategija i uobičajeni stavovi koje je narod čuo nebrojeno puta, da bi ponovo poverovao u realan napredak društva. Podeljenost u samim redovima socijalista nije išla u prilog Roajalovoj, koja se tek pred kraj kampanje jasnije distancirala od partijskih kolega i preuzela inicijativu da sama bude autor svog predsedničkog projekta. Prekasno.

S druge strane, Sarkozi je obećavao i obaćavao. „Sve što obećam, to ću i ispuniti, neću vas razočarati niti izdati“, stalno je ponavljao tokom protekla tri meseca, a isto je rekao i tokom pobedničkog obraćanja pred trideset hiljada okupljenih simpatizera na slavlju organizovanom na poznatom trgu Konkord podno Jelisejskih polja. Međutim, Sarkozi kao kanididat i kao predsednik države neće imati isti ton. Izborna kampanja je jedno, tada se sve ulepšava, obećavaju se kule i gradovi samo da bi se došlo na vlast, ali kada narod nekome poveri ovu odgovornost, onda se zapravo može videti do koje mere su ozbiljni, koliki je njihov kapacitet i šta zapravo mogu, a šta ne. Obećavao je svima, a biće vrlo teško zadovoljiti sve redom i sve istovremeno. Sa te tačke gledišta, moraće sve napore da usmeri na smanjenje stope nezaposlenosti i povećanje kupovne moći, što su bile dve ključne teme oko kojih se zapravo i okretala kompletna kampanja svih kandidata. I oni koji su mu skloni i oni koji su protiv njega složiće se da će jedan od prvih poteza biti na polju ekonomije i da će u skladu sa svojim političkim profilom sprovesti niz radikalnih liberalnih reformi. A sve mora da se uradi brzo, jer se zna da sve velike i značajne reforme mogu da prođu jedino uz pomoć pobedničkog duha i elana koji vlada. Zato su tu i predstojeći parlamentarni izbori na kojima bi u istom pobedničkom talasu Sarkozi trebalo da sebi osigura većinu za narednih pet godina uz čiju pomoć bi lakše sproveo svoje zamisli.

NOVI PROFIL: Da je Sarkozi jedan sasvim nov profil političara u Francuskoj, i da je poljuljao stare principe desnice, pokazuje i njegova privrženost ultraliberalizmu i anglosaksonskom stilu vođenja politike. Sve je unapred izračunato, od uspešne i šarolike marketinške kampanje uz okupljanje najpopularnijih filmskih, sportskih i estradnih zvezda, do dobro sastavljenih govora, bez suvišnih reči. Njegovo viđenje problema nezaposlenosti kao da je preslikano iz Velike Britanije ili Sjedinjenih Američkih Država: posla ima, prihavatite ono što vam se nudi, pa bilo to i za male pare, ali od države nećete dobijati pomoć kao do sada. Oni imućniji neće imati problema ni sa zdravstvom, a ostalima nek je Bog na pomoći – ovako već tumače eksperti kada analiziraju na koji način Sarkozi ima nameru da reši problem državnog duga i deficita socijalnog osiguranja. Upravo na terenu socijalne politike politolog Rene Murio ocenjuje da će novi francuski predsednik, poput Margaret Tačer, munjevito udariti po sindikatima s namerom da promeni čak i pravo na štrajk. Kada se sagledaju sve Sarkozijeve namere za državu, „koja mu je pružila mnogo kao detetu imigranta“, proizlazi onda i pitanje kako je uspeo da privuče više od 19 miliona glasova? Ciljajući najosetljivije teme koje u situaciji opšte krize društva interesuju sve slojeve, ali i koristeći neokonzervativne ideje potekle iz Amerike. Iako je doba Margeret Tačer i Ronalda Ragana davno prošlo, a Buš je sve izgubio svojom politikom, Sarkozi dolazi sa ubeđenjem da socijalne privilegije uništavaju ekonomiju države. Protekcionizam malog dela imućnijeg stanovništva pozivanjem na najviše moralne i verske vrednosti nacije, gde su na prvom mestu rad, porodica i država, dovodi do te nove desnice bez ijednog kompleksa koja će sebi obezbeđivati privilegije, a takođe bez kompleksa ispoljavati solidarnost sa siromašnima, poniženima i najugroženijima. Zato možda i nije čudno što je već prve večeri uputio jasne znake Vašingtonu da nesuglasica više neće biti kao pre četiri godine, kada je Širak ostavio Buša na cedilu u trenutku pokretanja rata protiv Iraka, posle čega ga je američki predsednik pozvao i da mu lično uputi najtoplije čestitke na pobedi na izborima.

Francuska je na putu da doživi toliko željene promene i raskid sa starim političkim modelima, ali je isto tako izvesno da lako može da izgubi svoj jedinstveni socijalni model na kom joj zavide brojne zemlje. Ipak, ostaje neobjašnjivo da u trenutku kada ultraliberalni sistem vrtoglavo gubi na snazi čak i u Americi, gde je sve više stručnjaka koji upozoravaju na njegove negativne strane, Francuska upravo sada ulazi u tu epizodu. Osim svega, Evropa je na nultoj tački zbog neusvojenog ustava, a na Sarkoziju je sada sva težina posla da u okviru Unije sačuva interese Francuske zbog čega je izabran, ali i da istovremeno otkoči proces blokiran 29. maja 2005. godine. Kao da, osim Francuza, ceo svet s nestrpljenjem očekuje da vidi na koji način će novi stanar Jelisejske palate ispuniti brojna obećanja. U politici barem ne treba čekati dugo, to se vrlo brzo sazna.